Кецмановић: Свака обала Дрине треба да бира свога церибашу, а она друга – да са њим сарађује

НА СВЕСРПСКО задовољство, Александар је, напокон, честитао Милораду на побједи, али тиме није са дневног реда политичке чаршије скинуто питање – зашто није и раније.

Иако је објашњење да неће да се мијеша у изборе и да чека званични резултат, било принципијелно, није некако дјеловало увјерљиво. Можда зато што Срби још од Косовског боја призивају четири оцила.

Сумње није изазвало разилажење око неког конкретног питања, што би процурило у јавност, него загонетни вакуум у иначе честим и срдачним сусретима у којим су један другог хвалили и истицали да имају сарадњу најбољу икад.

Заједно на обиљежавањима историјских датума. Састанци двију влада, Дани Српске у Србији. Ватрени поздрави изасланика Вулина рођенданским прославама Српске.

„Српска је загледана у Србију“, узвраћао је Додик.

Након повратка са преговора у иностранства, већ истог дана су размјењивали „утиске са пута“.

Када су Путин и Си, долазили у Београд – уз Вучића је био и Додик.

А онда се то готово прекинуло.

Оживјела су десетогодишња неиспуњена злослућења опозиције десно и лијево од СНС-а да ће Вучић увести санкције Русији, потом признати Косово и на концу отписати Додика и Српску, а може и обрнутим редослиједом.

У завршници одоше и Војводина и Санџак, па настаде УЖАС (ужа Србија).

Иако је у начелу сасвим нормално да пријестоница Београд званично прими градоначелника Бањалуке из опозиције, коментар је био „Аха, ево га Вучић спрема алтернативу актуелној власти у РС“. А када се још непосредно уочи избора на РТС-у у гледаном ОКУ појавила Јелена Тривић, закључак је био: то више није само немијешање.

Ликовали су овдашњи и грађанисти и националисти. Први: „Вучић је најзад притјеран да усвоји антируску спољнолитичку агенду ЕУ. Други: „Нисмо ли одавно тврдили да ће попустити“.

Дуга и заглушујућа тишина у комуникацији Вучић-Додик, праћена шкртим и неутралним информацијама водећих београдских медија о предизборним активностима лидера прекодринских Срба, коинцидирала је са бјесомучном кампањом колективног Запада против Додика.

Британци су га ставили под санкције, а пошто је Орбан блокирао да то учини и ЕУ, створила се „коалиција вољних“ да се дефинитивно стане у крај безобразном Милету. Хоће да врати отете ентитетске надлежности и укине наметнуте законе, опструише реинтеграцију Босне, неће да призна Шмита за в.п., отворено шурује са малигним Путином. Прекардашио је сваку мјеру. Дјеловао је као безнадежан случај коме не може ни Путин, а камоли Вучић да помогне пред мобилизацијом успаниченог Запада да зачепи једину преосталу балканску пукотину пред навалом „варвара са Истока“.

Слична ситуација као када је НАТО бомбардовао Србију, а Српска није у помоћ послала своју какву-такву војску, коју је тада још увијек имала. Била је заједничка процјена да би помоћ била занемарљива, а да је непријатељска авијација, која је ионако два и по мјесеца прелетала БиХ спремна да дио товара испусти и над Српском.

Да ли су се и Вучић и Додик у четири ока договорили да Миле, који је Путину самоувјерено најавио да ће бити изабран, иде на изборе без јавне подршке званичне матице, а да се Ацо, растерећен барем притиска због лидера Српске, фокусира на борбу за Косово и против увођења санкција Русији?

У том случају оно Вучићево: нећу се мијешати у изборе у Српској и честитаћу Додику тек када буде званично изабран, било је на једном нивоу евидентна чињеница, на другом нивоу тактички потез, на трећем принципијелан став.

Иако је уочи априлских избора у Србији Додик срчано навијао, заиста принципијелно гледајући и не би требало да се узајамно мијешају. Свака обала Дрине треба самостално да бира свога церибашу, а она друга, свиђао им се или не, треба са њим да сарађује.

Да то у пракси није тако једноставно, искусио је Радован Караџић чим је СДС дошао на власт. У Србији су били избори, СПО је био идеолошки ближи његовој странци, али СПС је био на власти и Милошевић не би разумио такву принципијелност. А свађе у породици су најтеже, јер: пријатељство можеш и да прекинеш, али род остаје род.

Додик је исти проблем имао на други начин. Испратио је Слобу, Ђинђића, Коштуницу, Тадића, Николића и не само да је добро сарађивао и са онима који му нису били политички блиски, него се временом са њима људски зближио и друговао и након по њих судњих избора. Е, то му ниједан нови у почетку није опраштао. Посебно тврди Војо, који ће касније много учинити за Српску и Миле га и сад кад ријетко дође у Бањалуку дочекује као високог госта.

Иако је политички надживио пет лидера у Србији, па би могао да се бар по искуству понаша као ветеран међу дебитантима, код њега је врло изражена лојалност према матици па и према ономе који јој је на челу.

Припада генерацији која је рану социјализацију прошла у знаку „суживота и заједништва“ у СР БиХ и против „патернализма“ и „душебрежништва“ Београда.

Срби су се тада могли препознати по томе што су читали „Политику“ или „Новости“, а не „Ослобођење“, навијали за Звезду или Партизан, а не за Жељу и ФК Сарајево.

Касније, на власти, покушао је да удружи своју КК Игокеу са КК Партизаном, својом студентском љубави.

Кошаркашки еквивалент политичком сну о Српској са Србијом у једној држави.

Једино када је у питању било шта против Српске ризиковао је и свађу да са моћним Слобом.

Када се пак ради о односима са Вучићем, постоји „неслагање политичких нарави“, што није морало посебно да утиче на конкретан примјер овогодишњих избора у БиХ.

Два индивидуална психолошка профила, који одређују и различито политичко понашање, два начина дјеловања, двије тактике и стратегије у борби до истог циља.

Један рационалан, систематичан, ефикасан, воли развојне пројекције, компаративне анализе, све прати и усмјерава ка импресивним неимарским резултатима. Истовремено је и мајстор медијске драматизације „преломног часа“, након чега слиједи опуштање публике. Пред надмоћним непријатељима, попут Милоша Обреновића, прави се слабији него што јесте и да само што није попустио, те их тако смекшава и купује вријеме, да би, ако претјерају и убрзају, показао зубе.

Други има инстинкт „политичке животиње“, прекаљен у перманентној борби на више спољних и унутрашњих фронтова. Умије да запјева под шатром сеоских дернека и да на међународним форумима подвикне као да представља велесилу а не „мањи ентитет“.

По вокацији бизнисмен, на власти је економски алхемичар који демантује академску науку да је Српска осуђена на банкрот.

Његови развојни резултати кумулирани су деценијама па их је тешко разлучити по бројним мандатима. Добрица Ћосић га је поредио са Николом Пашићем.

Инаџијском менталитету српског народа више годи када Миле непријатељима покаже средњи прст, па шта год да кошта, него када Ацо покушава да их одобровољи и претвори у пријатеље.

Просјечан Србин општи економски раст мјери искључиво висином своје посљедње плате и пензије по принципу „дај нам данас“. Описана два политичко-психолошка профила на челу двије српске земље могу да буду комплементарна, али могу и лично да се разилазе.

Матица је матица, и подршка главног из Србије, поред подршке Русије и Српске Патријашије, јако утиче на изборе. Као што код милион Срба из БиХ, који су у неколико генерацији препливавали Дрину, постоји завичајна емоција према персонификацији Српске, те нешто утиче на овдашње бирачке преференције.

Богу хвала, обојици им добро иде на добробит једне нације. А што год да се стварно дешавало минулог октобра, најбоље је да вјерујемо у тумачење медија из Сарајева.

„Лукави Срби су опет израдили и нас и колективни Запад: Миле је побједио на изборима и побједу је овјерило 50.000 душа у центру Бањалуке, а Вучићу не могу да приговоре да га је јавно подржавао“.