ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СРБИЈА И ЈУГОСЛАВИЈА И ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ

КАКО ЈЕ ТИН УЈЕВИЋ ПИСАО И ПЕВАО О СРБИЈИ 1912. ГОДИНЕ
Југославија: велика нада Јужних Словена или пркос Богу и Светом Сави?
Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ ће у наредним месецима објавити серију ауторских текстова.

На Балкану нису само Срби били у заблуди. И други су веровали у нове, југословенске почетке. Млади смо, сијају нам мисли и мишице. Нећемо пасти у провалију заједно са онима, тамо онима. Тин Ујевић је био јасан кад је говорио да Словен није Немац.
Није ли Тин Ујевић, у „Испуњеном завјету“ 1912. године клицао: „Само је српски народ могао да остане непомућен у својој вјери слободе и непоколебљив у вољи боље будућности за мрцварену браћу. Приправан да губи живот ради Сна, он је безобзирно хрлио у опасности крешева. Свака је битка значила корак, и не само корак, напријед; свака је носила нову побједу и ведрила шира обзорја. С мушком хитрошћу била је готова тријумфална посјета Раши, Призрену, Приштини, Скопљу, Прилепу. Наде су се размакнуле далеко преко граница да се, чудо невиђено, границе рашире преко нада. У борби против разбојништва Арнаута и другога разбојништва турске управе која је Србе водила покољу, исламизирању или исељењу, за наше војводе, као за Наполеона, нестало је немогућности. Епски догађаји неиспоређиве хисториске важности одиграли су се поразном брзином бљеска. Ми, који нисмо имали славу да будемо саучесници ове војне, док смо имали једино срећу да будемо њени савременици и удивљени посматрачи, нисмо знали да ли проживљујемо ове догађаје или о њима сањамо.“
Сан Ујевићев није био само његов. „Млада Хрватска“ га је сањала. Јачи су, рецимо, били југословенски и србофилно оријентисани Далматинци, чију је муку у Млецима гледао Његошев војвода Драшко, него старчевићевска руља која је била против Беча само док Беч није пошао у обрачун са Србима, да би следбеници „оца домовине“, као протоусташе, кренуле да војују против „накота за сјекиру“ с обе стране Саве и Дрине. Пре свега, против нејачи. Најхрабрији, јер се ничега не стиђаху, ипак су се морали стидети Далмације и људи попут Ујевића.

ЗАНОСИ И ПРКОСИ УЈЕВИЋА ТИНА

Ујевић, у профетском жару, наставља да кличе Србији: „Пет стољећа откупљених у пет недјеља, утопија сањара доведена у дјело, Балкан враћен Балканцима, громовити тријумф постигнут против црних прорицања обожаватеља успјеха, ’најбољи војник свијета’ распршен, најбјеснији фанатик натјеран у бјежанију, најбоља опрема глобуса упропаштена и обрукана – то је поносни исход овога беспримјернога рата. Растјерани су песимизми и пребачена очекивања. Ми сами, који смо непрестано вјеровали у неизбјежност српске и југославенске побједе, држали бисмо, до посљедње секунде, тачно пророштво о оваквом бљеску узастопних слава безумном смјелошћу. Што се још јуче чинило фантазија и болест, данас је готова и тврда чињеница о којој се говори у кабинетима и расправља у новинама. Поред апатичног или непријатељског држања Сила, луђаци су добили право, јер оно што се називало лудилом било је уистину захтјев морала и закон природнога развитка ове предуго затиране нације. Они који су се јучер чудили амбицијама балканских државица, данас се диве почињеним чудесима.“
Блажено лудило ослободилаца, тај полет невиђени, тај уздах претворен у смех над облацима, та нада да ће се летети, тај сан о Балкану као новој Америци, где је све могуће остварити, и о којој је чак и Његош, кад га није хватала помисао да се склони на „нечесов остров“, маштао као о простору слободног даха где би могао да почне из почетка…

Николај Велимировић, у младости ватрено југословенски оријентисан, под немачком стражом у Другом светском рату је, у књизи „Речи српском народу кроз тамнички прозор“, записао: „Југославија је значила пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос Српству, пркос српској народној прошлости, пркос народној мудрости, и народном поштењу, пркос свакој народној светињи – пркос и само пркос. Због тога смо имали државу без Христовог благослова, слободу без радости, рат без борбе, пропаст без славе, страдање без примера.“
Имамо, наравно, право на своју стваралачку, а не НАТО другосрбијанску, југоносталгију. Југославија је део нашег културног искуства, и оно не треба да буде заборављено. Али сећајући се свега што се десило, не смемо заборавити ни велику опомену владике Николаја.

КО ЈЕ УЈЕВИЋЕВ „НАШ НАРОД

“? И опет песник „Колајне“: „Наш је народ, у српској Србији и српској Црној Гори, доказао своју способност за живот приправношћу на смрт, и нема ниједне честите душе српске или хрватске, која у овим тренуцима, свечаним по славама без броја и гробиштима без мјере, не би била потресена у свом дну, у самоме коријену бића. Све су савјести продрмане, сви су очајници ошинути муњом, сви су чврсти учвршћени. Ко год има мало националнога нерва проживио је часове какви се тешко проживљују двапут у животу и какви се једва једном осјете кроз више нестрпљивих нараштаја спремања и очекивања. Написан је у један једини мјесец дана најљепши дио наше модерне хисторије, и Србија је престала бити Србијица.“
Тај исти Тин, у том истом тексту, величао је остварење косовског заветништва: „Од Јудите Марка Марулића, писане с мишљу мржње и будуће казне за отоманскога Холоферна, преко Османа Ивана Гундулића и Разговора угоднога побожнога Качића Миошића до Горскога вијенца владике Петра Петровића Његоша и Ченгић-аге Ивана Мажуранића, у цијелој нашој књижевности дубровачкој, кајкавској, славеносрпској, илирској и савременој све, све, до Војновићеве Мајке Југовића и Ракићеве Јефимије и Симониде живи једна идеја надахнитељица: непријатељство према туранском крволоку, освета Косова!“
Тако се веровало, и тако говорило.

НАША ЈУГОНОСТАЛГИЈА

Говорио је, видесмо, Ујевић, у име свих југословенски оријентисаних Хрвата. Младих, пре свега.
Било је Ујевића и Бартуловића и „Младе Хрватске“.
Лумпен-пургерај је ишао за Јакобом Франком, наследником Анте Старчевића, а тек пробуђени кметови загорски су, бришући понеки крмељ из сањивог ока, угледали Стјепана Радића.
Али било је и југословенске и србофилне „Младе Хрватске“, која је, у оно време, пуцала на Цуваја и није љубила бечке окове.
А Словенци су, они млади, читали Франца Финжгара, „Под слободним Сунцем“, и маштали да ће Финжгарови Стари Словени опет доћи у Словенију, и да ће свака Јулија Примицова моћи да чита сонетни венац свога Прешерна на матерњем језику, а не из туђине наметнутог немачког.
И о томе неколико речи.
Тек да се зна да и ми, на много дубљим темељима, имамо своју југоносталгију, при чему је другосрбијанска југоносталгија само титоистичка карикатура.
Наша деца нису и не могу бити југоносталгичари. Ми можемо (старији, како рече Стеван Раичковић, заплачу и на рекламе, а камоли на успомене са Јадрана или из војске), али никад пијано, никад ошамућено. Лична сета не сме да покрије целину историјског сећања, нити да нас наведе да заборавимо колико смо платили предачке заносе.
Јер у Југославију се веровало као у алтернативу.

ДВОРНИКОВИЋ О АЛТЕРНАТИВИ

Хрватски филозоф југословенског опредељења Владимир Дворниковић објаснио је, по Слободану Жуњићу, зашто управо балкански Словени имају могућност да западну мисаону статичност динамизују: „Европска култура је, према Дворниковићевом мишљењу, у изразитој кризи зато што је ’хипертрофирала’ материјално-техничку и рационалну компоненту егзистенције на рачун етичке и духовне компоненте. Излаз из те кризе може се наћи само у стварању синергизма душевних способности, а томе подухвату Југословени, и уопште Словени, могу дати одлучујући допринос зато што у њиховој култури та од запада занемарена страна одувек има важно место. Уместо пабирчења културних отпадака са стране и копирања рационалистичких система, Словени треба да се окрену себи и да из властитих снага изграде културни и духовни континуитет времена (Naša kulturna orijentacija u današnjoj Evropi, Zagreb, 1930).“ Дворниковић је, по Жуњићу, усвојио мисао Гистава ле Бона, да је филозофија највиши израз душе једног народа, и да зато она не ни не може бити универзална.
Али може, укорењена у национално тле, да општи са мишљу других народа, да се огледа у њима. И да цвета од додира са свежином туђих, а блиских, духовних градина.
Кад је настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, тако је почела нова мисао.
Ипак, знамо како је завршила. Домаћи савезници Запада, оличеног у Хитлеровој Немачкој и НАТО Америци, срушили су могућност другачијег мишљења.

СРБОФОБИЈА ЈЕ ДОШЛА ПО СВОЈЕ

Што се унутрашњег стања у Југославији пред њен распад тиче, Видовићев ученик Богдан Златић га описује на следећи начин: „Титов доминион је много више био заснован на србомржњи него мржњи према класном непријатељу. Уосталом, овај доминион је само на почетку водио борбу против ’поражених класа’, што је била синтагма за пљачку имовине бивших капиталиста. Класна борба као мотив за заснивање заједнице мржње није потом могла бити актуелна, будући да је створена нова експлоататорска класа – црвена буржоазија. Када се уништењем политичких противника завршила и борба против некаквог умишљеног ’фашизма’, Титов доминион се морао наћи у озбиљној кризи. Борба против ’класног непријатеља’ и ’фашизма’ остале су само фразе недовољне да одговоре на изазове кризе пред којом се нашла Југославија. Наиме, Титова Југославија се није могла засновати на било каквом комунизму, него једино на фобији која је могла окупити све југословенске народе и народности. Реч је о србофобији која је била прво прикривена синтагмом ’братство и јединство’, потом допуњена синтагмом ’борба против српског хегемонизма и унитаризама’, а затим коначно замењена изразом ’борба против великосрпског национализма’. Та србофобија није била само негативно осећање које је одржавало Титов доминион као магијску заједницу, него је подједнако представљала и стожерни елеменат титоистичке унутрашње политике и основну премису спољне политике великих сила према Југославији.“
И тако се десило оно што се десило.

НЕЋЕ ТИ БИТИ ЛАКО

Када се Милош Црњански враћао у Југославију из лондонског изгнанства, свратио је да поправи зубе код српског емигранта у Немачкој Добривоја Томића, родом из Бољевца, чијег су оца, ни кривог ни дужног, убили комунисти, пошто су му узели иметак. Црњански је разговарао са Добривојевим сином Душаном, који је још био дечак. Питао га је шта је он Србин или Немац. Дечак је одговорио да је Србин. „Е, онда ти неће бити лако“, закључи Црњански.
Када је, крајем 20. века, наступило доба ратова за југословенско наслеђе, требало је изнова дефинисати не само српске границе него и целокупан национални идентитет, тешко угрожен у доба оног што је Жарко Видовић звао „Тито – комунизам“, а што је било познато као „социјализам са људским лицем“ или, по изразу Радине Вучетић, „кока-кола социјализам“, иза кога су стајали новци НАТО-а и западна поп култура као пут ка самопорицању. Видовић, наш заветни мислилац, уочио је да је србофобија пред крај 20. века исто што и антијеврејска хистерија Хитлера и његовог „новог поретка“ тридесетих година тог истог столећа. И знао је да ће нам бити тешко.

ИЗНЕНАЂЕНИ НАРОД

А Срби такав удар ипак нису очекивали. У свом тексту „Мисија православних – дијалог (1982–1999)“, Жарко Видовић описује атмосферу која је владала у Београду почетком осамдесетих година прошлог века, када је, први пут после Титове смрти, почео да се води озбиљан дијалог о темама духовности у различитим религијама, и када је, на трибинама Дома омладине, Ненад Даковић покренуо разговоре о мистици, у којима су учествовали и православни, и римокатолици, и муслимани, и јудаисти. Било је то доба велике политичке напетости, али и велике храбрости оних који су били спремни да дијалог воде: „Али Београд је био смирен, сигуран у будућност народа који је у току два рата, па и у току неколико столећа, био савезник Запада, демократије, Европе. Та смиреност није била равнодушност него мир другачије врсте: духовни мир, чиста савест народа који је био жртва и који је од моћног Запада очекивао само разумевање и солидарност! (Посебно од Америке!) Отуд је једини излаз из кризе видео у дијалогу, у помирљивости, у поштовању и уважавању разлика (без тражења метафизичко-идеолошког ’заједничког именитеља!’). Али остали републички центри су, за разлику од Београда, који је гајио илузије, били обавештени и већ све знали! За припреме рата и оружаних сукоба у осталим центрима знали су само српски комунисти (титокомунисти)! И о томе ћутали, припремајући се да „оружјем бране власт“, коју су и сами (тобоже својим) ’оружјем и добили’! А остали, поготово млади свет и крем Београда и Србије није очекивао решење које води у рат, поготово у рат ’верски’ (тј. против вере: сваке вере!)“ Мислили смо да нам се, као оданим савезницима и истинским жртвама рата, не може десити ништа што би нас претворило у немоћне посматраче своје судбине. Преварили смо се, као и 1918. године, када смо свој идентитет утопили у утопији званој „троимени народ“.