Пепе Ескобар: Крај „краја историје“ или На рубу Револуције

Детињасти новохегеловски влажни сан о „крају историје“ ударио је у зид историје: вратили смо се у доба крупних сукоба између великих центара моћи

(Фонд стратешке културе, 28. 10. 2022)

У свом свеобухватном обраћању на пленарној седници 19. годишњег састанка дускусионог клуба Валдај, председник Путин је дао ни мање ни више него поражавајућу и вишеслојну критику једнополарног света.

Од Шекспира до убиства генерала Сулејманија; од промишљања духовности до структуре УН-а; од Евроазије као колевке људске цивилизације до међуповезаности Иницијативе појас и пут, Шангајске организације за сарадњу и Међународног транспортног коридора Север-Југ; од нуклеарне опасности до оног полуострва на периферији Евроазије „заслепљеног идејом да су Европљани бољи од других“, својим обраћањем је бројгеловски поставио „историјске миљоказе” пред којим стојимо усред „најопасније деценије од краја Другог светског рата“.

Путин се послужио речима класика да је „ситуација, у извесном смислу, револуционарна“ јер „више класе више не могу, а ниже класе не желе да наставе да овако живе”. И тако је у игри сада баш све, зато што се „будући светски поредак формира пред нашим очима“.

Далеко од звучног слогана да је игра коју данас Запад игра „крвава, опасна и прљава“, Путиново обраћање и одговори на питања која су потом уследила требало би да се анализирају као чврсто увезано сагледавање прошлости, садашњости и будућности. Надаље вашој пажњи нудимо неколико истакнутих момената из његових излагања:

„Свет је тренутно сведок деградације светских институција, ерозије принципа колективне безбедности, смењивања међународног права некаквим самопроглашеним ‚правилима‘.“

„Чак ни у јеку ‚хладног рата‘ никоме није падало на памет да негира постојање културе и уметности оног Другог. На Западу се данас било какво алтернативно мишљење проглашава за субверзију.“

„Нацисти су спаљивали књиге. Западни ‚оци либерализма‘ данас забрањују Достојевског.“

„Постоје најмање два Запада. Први је онај традиционални, са богатом културом. Други је онај агресиван, колонијални.“

„Русија никада није и неће себе сматрати непријатељом Запада.“

„Русија је покушавала да изгради односе са западом и НАТО – тако да заједно живимо у миру и складу. На сву нашу сарадњу њихов одговор је било једноставно – ‚не‘.“

„Нама једноставно није потребно да нуклеарно ударимо на Украјину, то не би имало никакву сврху – ни политичку ни војну.“

„Делимично“ би се садашња ситуација између Русије и Украјине могла схватити и као грађански рат: „Кад су бољшевици стварали Украјину дали су јој и неке од претходно чисто руских територија – читаву Малорусију, читаву Црноморску област и цели Донбас. Украјина је потом развијана као вештачка државна творевина.“

„Украјинци и Руси су исти народ – то је историјска чињеница. Украјина је еволуирала као вештачка држава. Једина држава која је још увек у стању да обезбеди њен суверенитет јесте она држава која ју је и створила, а то је Русија.“

„Једнополарни свет се приближава сопственом крају. Запад није у стању да самостално влада читавим светом. Свет се данас налази пред историјским миљоказом и испред најопасније и најважније деценије после Другог светскок рата.“

„Човечанство има само два избора – или ћемо наставити да гомиламо терет проблема који ће нас на крају све сигурно уништити, или ћемо пристати да сарађујемо на изналажењу решења.”

Шта да се ради?

Поред прожимајућих дискусија, суштина Валдаја 2022. је извештај „Свет без суперсила“ (A World Without Superpowers).

Централна теза – извесно тачна – јесте да „САД и њени савезници чињенично више не уживају статус главне суперсиле, али да је глобална инфраструктура која им служи још увек очувана.”

Нормално је да су сви с тим повезани проблеми и актуелна укрштања путева убрзана чињеницом да је „Русија постала прва велика сила која је, вођена сопственим идејама о безбедности и праведности, одабрала да се одрекне користи ‚глобалног мира‘ какав је једина суперсила претходно створила.”

Па, и није баш прави „глобални мир“ – више од Мафије наметнут етос типа „биће како ја кажем!“ (our way or the highway!). Тај је однос онако сасвим дипломатски окарактерисан и замрзавањем руских резерви  злата и страних валута и „рашчишћавањем“ (mop up) све руске имовине у иностранству као да је под искључивом „Западном јурисдикцијом“, што је „по потреби“ бивало спроведено више по правилима „политичке експедитивности, а не чак ни по тамошњим актуелним законима“.

А то у ствари ни не представља ништа до обичну крађу, све под окриљем „на правилима заснованог међународног поретка“.

Поменути извештај – на врло оптимистичан начин – предвиђа успон неке врсте нормализованог „хладног мира“ као „најбољег од тренутно могућих решења“ – признајући да је и такав исход још увек далеко од гарантованог, па и то да ни са његовим постизањем „неће бити заустављена фундаментална реконструкција међународног система и његово успостављање на новим темељима“.

Темеље вишеполарности која је тада тек почела да се развија у ствари је представило руско-кинеско стратешко партнерство свега пар недеља пре од Империје наређених провокација које су на крају Русију и приморале да покрене своју СВО (Специјалну војну операцију).

Упоредо с тим предложено је и финансијко обликовање мултиполарности још јула 2021. у документу који су заједнички конципирали професор Мајкл Хадсон и Радика Десаи.

Поменути извештај са Валдаја на одговарајући је начин одао признање и за улогу сила средњег реда величине са Глобалног Југа које „представљају примере демократизације међународне политике“, а које би могле на себе да преузму „улогу амортизера током наступајућег периода немира и преокрета“. Ту је и БРИКС+ сасвим директно поменут као један од кључних протагониста.

Гледајући ширу слику „шаховске табле“, анализе постају  реалистичније сматрајући да „тријумф ‚једине праве идеје‘ по дефиницији чини немогућим дијалог и споразум с поклоницима различитих виђења и вредности“.

Путин је на то неколико пута алудирао у свом обраћању. Не постоје баш никакви показатељи да ће Империја и њени вазали имало скренути с курса свог нормативног, наметнутог и „вредностима“ набијеног унилатерализма.

Што се светске политике тиче, она почиње да се „убрзано враћа у стање анархије настало употребом силе“, што је очигледно: Империја хаоса је једина која тежи да наметне анархију, оставши, изузев санкцијског цунамија, без геополитичких и геоекономских алата којима би могла да и на даље контролише бунтовничке државе.

Зато је овај извештај тачан када на самом крају упозорава да је детињасти новохегеловски влажни сан о „крају историје“ на крају ударио у зид историје: вратили смо се у доба крупних сукоба између великих центара моћи.

Стоји и чињеница да се „простом сменом руковаоца, као у претходним вековима“ (кад су САД преузеле главну улогу од Велике Британије) „овај пут не може ништа постићи“.

Кина би можда могла да пожели да и сама постане „нови шериф у граду“, али за такво нешто вођство у Пекингу уопште није заинтересовано. А чак и кад би и до тога дошло, Хегемон би се томе жестоко успротивио јер „читав систем“ и даље остаје „под његовом контролом (пре свега финансије и економија)“.

Стога је, опет, једини излаз вишеполарност – коју поменути извештај прилично уопштено описује као „свет без суперсила“, ком ће бити потребан „систем за саморегулацију, што имплицира још већу слободу деловања и одговорност“.

Историја света нагледала се и већих чуда. Како данас ствари стоје, у вртлогу смо потпуног слома. Путин је рекао тачно где се налазимо: на рубу Револуције.

С енглеског посрбио: Стеван Бабић