Александар Дугин: Русији је неопходан суверени језик

Када говоримо о наративу – говоримо о филозофској категорији – коју треба знати, јер је појам наратива неки елемент постмодерне филозофије који се гради на структурној лингвистици, на структурализму Фердинанда де Сосира, структуралног лингвисте, који је делио дискурс и језик. Ово је веома важно.

Шта је језик? Језик – то су сва правила. Ми не говоримо, ми користимо језик, али сам језик никада не говори, он се налази у реченицима, синтакси – то се зове парадигматички ниво, а наратив или дискурс – то је оно што се гради на основу језика, његове лексике, синтаксе, његових закона. Наратива има бесконачно. Језик је један.

Када говоримо о духовном, културалном, цивилизацијском суверенитету – а, управо је о томе говорио председник В. Путин у својим порукама – све то, сваким даном стиче све већи значај. Не ради се о сувереним наративима – већ о сувереном језику – који ће бити основа за исказивање милијарде суверених наратива.

Ако је језик суверен и дискурс ће бити суверен. Користећи либерални, глобалистички европски језик, на том језику је могуће уобличити суверени руски дискурс, или два, или три, или десет. Али, то је за тренутне задатке, за замену увоза у оквиру наратива, на кратки рок. И, важно је да ли се опраштамо од колективног Запада и на колико дуго. Или желимо да на кратко направимо димну завесу од суверених наратива, па да се поново вратимо оном глобалном језику.

Мислим да елита жели управо то – мало поразговарамо, а затим се вратити назад рећи „у реду, признајемо ваш језик и глобализам, али не баш тако, дајте и нама место у томе”. То је осуђено на пропаст, али не зато што смо ми спремни, а они нису.

Промена језика елите

Нас су исекли, склонили са тог Запада и то на прилично озбиљан начин, а одвели би нас поново на тај Запад, да бисмо разговарали на једном језику, да се спустимо испод последње границе и да кажемо да одустајемо. Наш пораз би био услов за повратак у тај њихов језик. Те зато, хтели или не, разумели или не, предодређени смо на развој сувереног језика. Дакле, Русија је суверена цивилизација, а не део западне цивилизације. Није иста нити као источна, нити као кинеска, нити исламска. Али је једнако важна као западна или као кинеска. Ово је груби приказ нашег сувереног језика, а не сувереног наратива.

Ако говоримо тим језиком – све што кажемо биће суверено. А оно што у том смислу значи наратив – то нису само спикери на телевизији, није само структура образовања, није само стручна заједница, која ће морати да говори овим сувереним језиком – то је и наша наука,  наша хуманистичка наука данас, а природна сутра. Зато што је и природна наука, како то знају неки од најзначајнијих научника попут Шредингера или Хајзенберга, исто тако језик, у природно-научном погледу.

Зато нам је потребан језик цивилизације, али језик наше цивилизације. Ми тај језик не говоримо, ме га не знамо, ми сада говоримо „пиџн инглиш” – на којем се гради наша терминологија, коју следе наши стручњаци, наши ајфон уређаји, технологија у нашим ракетама – то је „пиџн инглиш”. Тачније, чак иако су ове технологије у Русији, структура процесора и кодова је, на жалост, преузета из друге парадигме. Пред нама је огроман задатак. Тај задатак и наше власти почињу да препознају.

Чудно, али је народ на то много спремнији од елита. Народ једноставно не узима много озбиљно импулсе који долазе одозго. Народу су говорили „комунизам” – народ је о томе мислио нешто своје; говорили су му „либерализам” – народ поново мисли нешто своје; рекли су „родољубље” – народ мисли нешто своје. Тачније, народ се не уграђује толико дубоко у те игре наратива, како то чини елита, то јест, он се не уграђује толико дубоко у ове наративне игре као елита. А елити се спомене Запад и то је за њу напредно. Зато је питање промене језика – питање промене језика код елите.

Утемељење руског човека

Да би се саздао систем суверених наратива, неопходно је установити параметре тог сувереног језика. Који су то параметри? Наша представа о човеку је потпуно другачија. У свакој култури и у сваком језику постоји посебан човек. Постоји човек према исламу, постоји човек према кинеској култури или западно-европској – тај је постполни, прелази на вештачку интелигенцију, претвара се у мутанта, киборга. Пробни балон трансформације и ослобођења. Тај западно-европски човек се ослобађа свих облика колективног идентитета – то је његов циљ и задатак – престати имати веру, нацију, заједницу, затим и пол, а сутра – престати припадати људском роду – то и јесте програм западно-европског језика.

Код Кинеза је потпуно другачије. У исламској традицији такође, јер је то однос појединца са Алахом, а све остало се не разуме нити као слобода, нити као човек – сасвим је другачија антропологија у читавом том бројном исламском свету. Они се формално могу усагласити са неким западним моделима, али у стварности или не разумеју или тумаче и имају сопствени језик, дубоко укорењен. Код нас, у Поволжју и на Северном Каваказу се и даље тај језик промовише. Зато су они отпорни на Запад. У Индији, Африци, Латинској Америци – и тамо постоји посебна представа човека.

Потребна нам је представа руског човека, утемељење руског човека, а то је Достојевски, то је наша филозофија, то је Флоренски, то су словенофили, то је Соловјев, то је и Берђајев, али руски човек је пре свега саборан – то је најважније. Није индивидуум. За нас, човек је – породица, род, народ, однос према Богу, личност. Није индивидуум, него личност.

На томе се заснива престанак нашег присуства у Европском суду за људска права – јер се размимоилазимо у темељном односу према појму човека. За ЕСЉП и либералну западну идеологију, људска права су права индивдуума. За нас не, из перспективе сувереног језика.

Можете ли да замислите како се мења наука о човеку, тачније, хуманитарне дисциплине, после промене темељне поставке? Сматрајте да би све било другачије, а све уџбенике из социологије, антропологије, политологије, психологије треба поново написати на руски начин. Да, наша филозофија се бавила тиме крајем 19. и почетком 20. века. Али, морамо да уобличимо представу о руском човеку – који ће се разликовати од осталих – а онда одмах и други језик.

Научно деловање

Друго: представа о свету. То је најтеже. Нама су рекли да су природне науке универзалне. Ништа слично томе – оне су западноцентричне. Овај космос са којим имамо посла је уведен и уграђен у нашу свест и почиње од новог доба (модерне) на Западу, игноришући све остале слике света.

Руски космос је више попут средњевековног, европског, потпуно је другачији од савременог Запада. Руски космос је другачији, почиње чак и са Фјодоровим или Циолковским – наша истраживања су најзанимљивија и авангарднија у природно-научним дисциплинама – заснована су на темељно другачијим интуицијама о структури стварности.

Ако узмемо нашу филозофску традицију у хуманитарној сфери, традицију, ако одбацимо све либерално, читав либерални језик, поставимо руског човека у средиште – добијамо нови језик. А у физичким наукама овај задатак је много тежи, тек смо на почетку и имамо пуно посла.

И, наравно, деловање – глагол. Ако говоримо о језику, ми деловање разумемо потпуно другачије од западноевропске традиције. То готово да је аристотеловски праксис, а не техне. То је филозофија заједничког деловања Сергеја Булгакова, зато што Руси не делују тако, као остали. Одговара нам аристотеловска идеја, да је пракса резултат слободног стваралаштва господара, а не техничко извршење нечијег налога.

У томе је главна идеја филозофије економије, дакле, и наша економија је другачија. То онда значи и да је наша наука другачија, као и практично деловање. Значи и то да у нашем деловању не постоји прагматички утилитарно, оптимизаторско – већ постоји етичка димензија – односно нешто радимо, имајући у виду етичку сврху. Односно, нешто ћемо урадити зато што ће, на пример, добро учинити још бољим, лепшим, праведнијим.

Промена наратива, у суочавању са темељним изазовима који су пред нашом земљом, биће немогућа без промене језика.

 

Из говора на округлом столу „Супротстављање непријатељским наративима у информационом, културалном и образовном окружењу” у Савету Федерације, 26. октобра 2022. године.