Душан Пророковић: Државни удар у Кини или политички удар из Кине?

Ново време захтева нову политику, а нова политика тражи нове људе. Међу тим новим људима унутар кинеског политичког система биће све мање оних либералније оријентације. Промене које доноси последњи Конгрес зато су велике. Реформе трају.

Крајем септембра, више онако незванично по друштвеним мрежама уз хештег #ChinaCoup, ширила се вест о наводном државном удару у Кини. У индијској јавности утицајни Субраманијан Свами је чак навео да постоји гласина како су председника Си Ђинпинга, у тренутку док је боравио на самиту ШОС у Самарканду, армијске структуре желеле да уклоне са партијског задужења за војна питања, самим тим и из ланца командовања.

Две недеље након тога Си Ђинпинг је, чини се никада самоувереније и одлучније отворио заседање Конгреса Централног комитета Комунистичке партије Кине. Двадесетог по реду.

Или је државни удар пропао или га није ни било. Или се, постоји и трећа варијанта, непосредно пред Конгрес одигравало (не)уобичајено превирање унутар партије усмерено ка заузимању што је могуће бољих позиција од стране појединаца и интересних кружока. Некоме се учинило да је то назнака државног удара и грудва која се закотрљала направила је лавину.

Ова трећа варијанта је најзанимљивија. У очима Американаца и Европљана Кина је аутократија, диктатура или како то већ описују сличним терминима. Међутим, унутар тог система постоје различити центри моћи, са често супротстављеним или сукобљеним интересима. Постоји унутарстраначки плурализам. Избора, на начин како се они организују у Америци или Европи у Кини нема, али је далеко од тога да никаквих избора нема.

Далеко је од тога да се кинески политички систем може описати придевима аутократски или диктаторски. Унутрашња политичка динамика осигурана је још од реформи Ђанг Цемина, зато су заседања Конгреса и избори који их прате од великог значаја.

Средње решење

Партије и председника Народне Републике често се огледа у тражењу „средњих решења“ и вођењу својеврсне „компромисне политике“ како би се супротстављени интереси задовољили и спречило оштрије сукобљавање заинтересованих кружока.

О овоме сами Кинези не воле много да говоре, поготово не воле да им о томе говоре странци, поштују максиму да се они не мешају у туђа унутрашња питања, па није ни посао других да се мешају у њихова унутрашња питања. Тек, ако нема власти и опозиције по западним стандардима, има сучељавања и неслагања по кинеским стандардима.

Баш од времена Ђанг Цемина све важнија места како у партијској структури тако и у огромном државном апарату почели су да заузимају појединци либералније оријентације. Међу њима и заступници „шангајске школе слободног тржишта“.

Опет, Американци и Европљани потрошили су године анализирајући какве су то скривене намере кинеског пројекта Појас и пут!? Да ли то Кинези желе да покоре свет? Нису схватали да за огромну већину кинеских руководилаца економска експанзија представља циљ сам по себи, да је то тражење и искоришћавање сопствених шанси у свеобухватној и свепрожимајућој глобализацији. Без икаквих скривених намера. Без жеље да се покорава свет.

Намере Запада

Отуда и искрена изненађеност Кинеза све агресивнијим америчким и европским мерама против Пекинга са којима је започето још пре пандемије. Запад је утврдио правила, Кинези су им се прилагодили, а онда је тај исти Запад почео са једностраним кршењем тих правила игре науштрб кинеских интереса.

Стаљин је, након сусрета у Техерану овакву ситуацију описао речима: мислио сам да је демократија воља народа, а онда ми је председник Рузвелт објаснио да демократија представља вољу америчког народа!

Што се унутрашње политике у Кини тиче, ту циљеви остају исти. Врло амбициозни, али судећи по досадашњем току њиховог испуњавања — потенцијално остварљиви. Стогодишњица оснивања Комунистичке партије 2021. обележена је обзнањивањем чињенице да је Кина постала средње развијено друштво.

Стогодишњица завршетка легендарног Дугог марша 2035. треба да буде обележена реализацијом „социјалистичке модернизације“. А до стогодишњице Народне Републике 2049. Кина треба да буде високо развијено друштво. То подразумева и да ће армија бити способна да се носи са свим изазовима. Са нагласком на свим. У глобалном оквиру, подразумева се.

Циљеви спољне политике

Што се спољне политике тиче, ту циљеви такође остају исти. Кина очигледно остаје посвећена успостављању равнотеже снага у међународним односима и обликовању мултиполарног света, одржавајући партнерства која јој у томе могу помоћи.

Међутим, ако циљеви остају исти, како их постићи у драматично промењеним међународним околностима? Уочи и током заседања Конгреса стигле су забрињавајуће назнаке. Најпре су САД у новој Стратегији безбедности означиле Кину за „главног конкурента“ који има намеру да утиче на постојећи поредак коришћењем економске, војне, технолошке и дипломатске моћи. Затим је ЕУ констатовала да Кина, због подржавања Русије, постаје „директан супарник“ Запада.

Као „главни конкурент“ и „директан супарник“ Кина више није изазов за САД и ЕУ, већ претња по њихове интересе. Одговор на претходно постављено питање је: реформама.

Ако је Запад решен да „искључи“ Кину из свог поретка, реформисаће се постојећи односи у незападном делу света. Односно, у остатку света. Мајкл Хадсон, тумачећи дешавања у Пекингу, али и анализирајући договоре унутар ШОС и БРИКС, претпоставља да ће се убрзати кретање ка обликовању новог монетарног, кредитног и трговинског система, а све ће то укључивати и стварање алтернативне светске валуте.

Речи Си Ђинпинга о „одлучном противљењу сваком облику хегемоније“ значе и да више неће бити „хегемоније долара“. САД и ЕУ ће ограничавати размену са Кином, покушавајући тако да исправе неповољан спљонотрговински биланс, али то неће зауставити кинески раст. САД и ЕУ ће одустајати од до сада промовисане глобализације пошто тај процес још одавно детерминишу и кинеске аквизиције, али то не значи и да се глобализација са новим садржајем и у новом облику неће наставити у незападном делу света.

Предвођена земљама БРИКС, врло брзо и БРИКС+. Ако више нема слободног тржишта по узусима Милтона Фридмана, како је то промовисано широм света током последњих тридесетак година, биће уређеног тржишта са фантастичним потенцијалима.

Питање домета

По обичају, о закључцима и дометима последњег Конгреса ЦК КП Кине знаће се више у наредним месецима и годинама, када се стратешке смернице буду конкретизовале кроз појединачне пројекте.

Оно што се за сада наговештава, јесте да Кина врло упорно наставља ка испуњавању дефинисаних циљева за 2035. и 2049. годину, а што ће остварити хиперактивним приступом у обликовању мултиполарности и успостављањем принципа за креирање новог монетарног, кредитног и трговинског система како би се подстакао наставак процеса глобализације са „незападним“ карактеристикама. У томе ће учествовати и нови људи на руководећим местима.

Ако је ова претпоставка тачна, онда Конгрес јесте значио и удар. Само не државни удар унутар Кине, већ политички удар у укупним међународним односима. Можда су и због тога онако оштро реаговали САД и ЕУ баш уочи и током заседања Конгреса. Можда је баш због тога Си Ђинпинг наступио тако самоуверено и одлучно. И можда је баш због тога подвукао како је наредних пет година кључно!