Објављена књига У СВЕТЛИ ДАН, избор из новије руске поезије

У издању Пресинга објављена је књига „У светли дан – избор из новије руске поезије“, у избору и преводу Владимира Коларића.

Избор представља 16 савремених руских песника, полазећи од широког, цивилизацијског схватања руске културе, па обухвата и један број аутора који нису у етничком смислу руски, али пишу на руском језику и пуноправан су део ове велике књижевне културе.

У избору је видљив утицај руске песничке традиције, али и изразит лични печат изабраних аутора, као и утицај актуелног тренутка руске стварности, укључујући и рат који је и даље у току.

У приређивачевом предговору наведени је следеће:

„Савремена руска поезија је боља од савремене руске прозе, али то мало ко зна, поготово изван Русије, јер и она дели судбину песништва у нашем времену.

Песничка култура у Русији, односно култура читања, писања и говорења-извођења поезије је и даље јака и представља један од најважнијих тачака идентитета савремене руске културе.

Та култура се, како и овај невелики али надам се подстицајни избор показује, култура руског језика и руског света, у ком некадашња периферија преузима све већи примат. А знамо да се битне промене, као промене парадигми, долазе са периферија. У том смислу, преводио сам ове дивне песнике са надом да је баш њихова поезија весник те промене, повратак руске културе, па зашто не и културе уопште, њеном најдубљем назначењу. А оно свакако није у симболичком опслуживању силника овога света.

Песнике и песме сам бирао и преводио из љубави и према унутрашњем сагласју, као неко ко само ослушкује и преноси оно што сматра да мора да буде пренето. Присуство „светлости“ у наслову ове збрке, стога, није нимало случајно.

У додатку књиге налазе се стихови ранијих руских песника, од зачетника руске ауторске поезије Михаила Ломоносова, Јосифа Висарионовича Стаљина до припадника совјетског уметничког андерграунда Олега Григорјева и дисиденткиње Ине Лисњанске (обратити пажњу да је њена песма настала у совјетско време, а не деведесетих или данас!), и по једну песму славног рок музичара Јегора Летова и Сергеја Бабунеца, oд овог другог управо ону која је умногоме обележила позне деведесете и ране двехиљадите године у руском друштву и култури. Овај прилог није систематски повезан са остатком збирке и не покушава да укаже на традицију која је обликовала нове песнике, али – и за мене неочекивано – песнике представљене у додатку повезује извесна врста ексцесности (погледајте само Ломоносовљеву „Химна бради“, па то је панк свог времена!), која сведочи о ширини и живости руске поезије, која је чини тако занимљивом и данас.“

 

 

ГЕРМАН САДУЛАЈЕВ

 

Бесмртност

 

Добро је то што људи умиру.

Добро је што дуго не живе.

Чак и кад оштрицом у вене не продиру

Нит вратом кидају конопце криве.

 

Ако би и ми ко склиска медуза

Вечно обнављали плот,

Не би нам никад послали Исуса

И не би нас љубио Господ.

 

Вотан нас не би хтео у Валхалу,

А Буда у нирвану тек,

Вечно би диринчили у земном калу,

Као мазга и во, нанавек.

 

Размножавали бисмо се пупљењем

Без појма о чудесима љубавним,

Видео бих себе на софи док стењем

И зевам да планктона ухватим.

 

У спем би отишло наше мољење,

Ал страшније још може бити:

Убијало би нас памћење.

Дан за даном. И не би нас могло убити.

 

Тако би непоништени при смрти,

Вршњаци гасећих звезда,

Пузали по досадној прти

Сами са собом, вазда.

 

А за дверима Валхале снене

Душа би згаснула у таму,

Ко китови што се бацају на стене

Проклињући животну чаму.

 

 

 

ТИХОН СИНИЦИН

 

Новорусија

 

Од Дивљег поља

До Тихог Дона.

Од мраморног стења древног Херсонеса

До плавог неба са руских икона,

Где се у мајску вечност сакрила Одеса.

Евроазијски су тебе саткали ветри

Над југо-источним подземним ведром.

То сунце на скитским попрсјима светли,

У даљи се бели једро усамљено.

 

 

Херсонес

 

1

Дух вечности у лазуру растворен.

Дудињу сисају осе.

Сред рушевина базилика и колонада

Приморски хуј

Слама се на литицама.

Нису потребна ина чудеса

док је на свету Херсонеса!

 

2

Када би се то променити могло,

не бих телалио против прогреса…

Тебе бих пољубити хтео

И родити се поново сред Херсонеса,

Верујући да Господња рука

Избавља од љубавне боли,

Видевши на кримском небу облак,

Разазнајући путеве и доли.

 

 

РИФАТ ГУМЕРОВ

 

Аутопортрет бр. 1

 

Падала киша у јесење вече.

Падала, падала, а стајао ја.

А киша падала, чинило се вечно.

Раштимована, попут клавира…

 

Бринући се за своју судбу –

Птице на југу траже спас…

А на стубу, а на том стубу,

Врана се врти, ко ветроказ…

 

 

Аутопортрет бр. 2

 

Одевен немарно. И необријан.

Ко кактус и као јеж опасан.

Баксуз несносан –

 

Мада потежем као мазга…

А још и глас ми је шкрипав,

Ко столице нога

Од оних Иљфа и Петрова…

 

Под облаком јесењим од муке плав,

У јануарски дан запетљан –

Џеп ми је празан и не звечи…

 

Ал зато све од ритма јечи!

Зато се ближи и мој зенит!

И зато ћу, потпуно заслужено –

 

И ја постати знаменит.

 

 

 

ТАТЈАНА ПИСКАРЈОВА

 

Боготражитељ Гогољ

 

Родио се Гогољ.

Нос му је био мали.

Ни колица а камоли кочије да је имао.

А још док се на бајке примао –

Ревизори ни на ум му пали.

Шињел је био ко дечје оделце:

два дугмета, каиш, фалта,

топло и суво.

Као у јазбини,

и да немаш имена,

и да си – нико.

Године су прошле:

чудан постао Боготражитељ Гогољ.

… Нос израстао, стекао и чин нимало бедан.

Ужасна промаја је продувала шињелче.

А пан тамо неки гледа, без да трепће,

Како вишње зру

У дан један.

 

 

 

ЈЕВГЕНИЈ ЧИГРИН

 

Балканска

 

Дуж кеја сабласти се гласе,

Међу њима и оне што духови су места.

Бедем за оног што на крсту нас спасе, –

За тврђавом… Као зрела невеста

Бели се јахта, чамци, бродила,

Испуњавају се мусава предграђа светлом,

Капије пристаништа музика прожегла,

Изливши се из крчми по рају месном.

И немајући с ким купиновог вина

Ја стигох до првих алегорија:

Софокловим очима до чашице дна?

Бродом бити локалних акваторија.

Баш ту где је Атињанин на нечем радио –

Крвава трагедија! Шта рећи о том?

Баштован певао а Грк мировао

И растезао китару знојним летом.

А ја сам мајстор фразе у којој живот ђипа,

али пада чим се на ноге осови…

Приобалним светом мирис јода штипа,

Као дечкића анапести и јамбови.

Као музика од које би, за нит,

Могла да настане ваздушна поема.

Све то море, као оловни кит,

Цвеће и прамење магле, које рукама

Потрти не можеш, а тек некоме казати

Хвала за загрљај поноћни,

И нешто што ће се испод речи сазнати

У променади до небеса моћних.

И тако се згоди тај живот у мени,

У ком  се Серафим и деца смрти

Стапају ко један у европској магли

И сравњују рачуне по библијској црти.

 

 

Владимир Коларић (1975) је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе и преводилац са руског, енглеског, француског и италијанског језика. Поред у овој књизи заступљених песника, преводио је и поезију америчког песника Рона Вилиса, италијанског песника Луке Багатина, прозу Алексеја Саморјадова, Георгија Гребеншчикова и Јурија Нечипоренка (роман Ломоносов, царски помоћник и збирку Мале бајке), манифест авангардне групе ФЕКС под називом „Ексцентризам“ и драму „Мама Пенелопа и син њен козлоноги Пан“ Жанар Кусаинове. Превео је и већи број теоријских, есејистичких и публицистичких радова из области филма, уметности, културе и политике.

 

Књига У СВЕТЛИ ДАН се може наручити на сајту издавача: https://www.presing.org/%d1%83-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%bb%d0%b8-%d0%b4%d0%b0%d0%bd-%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b0-%d1%80%d1%83%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d0%bf%d0%be%d0%b5%d0%b7%d0%b8%d1%98%d0%b0/