Кецмановић: Додик опсовао у разговору са Ескобаром, онда још једном, па сад трећи пут на митингу и – побједио

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КАКО бисте реаговали да вас исти саговорник деценијама непрестано убјеђује да није важно шта пише у Дејтонском споразуму него шта је у духу Дејтона, да је у најбољем интересу Срба да укину Српску, да је демократски да радите против воље народа који вас је изабрао?

Да је црно у ствари бијело или обрнуто.

Додик је из дана у дан, и недеље у недељу , из мјесеца у мјесец, из године у годину, примао разноразне иностране, што сталне, што специјалне представнике, посреднике, извјестиоце, делегате и сатима им политички коректно објашњавао и узалуд губио вријеме, енергију и нерве. Понеки би му искрено рекао: „Све ја то знам и разумијем и ви сте у праву, али се то не слаже са ставом моје владе и треба да послушате иначе ћ те фасовати санкције.“

Потом их је Додик дочекивао ријечима: „Ако немате ништа ново у односу на прошли пут, попићемо кафу и да не дангубимо, ни ви ни ја …“ Али, они онда са истом причом пошаљу другог, па трећег…

Док Додику није превршило па је, као што би сваки нормалан Србин, Ескобару скресао: „Ма је.. ми се за ваше санкције!“

Сада поводом избора за предсједника РС опет га гњаве, па је у уторак у Бањалуци у његову одбрану одржан митинг „Отаџбина зове“. Окупило се рекордних 50 хиљада грађана, што је сразмјерно као да у Београду изађе пола милиона. Али, они и даље не попуштају.

Након пада Берлинског зида арогантна империја је повјеровала у америчку изузетност, у своју предодређеност за глобално вођство, у добровољно ропство осталих народа. Чак и у крај историје, што ће такве односе учинити вјечним.

Босна је била полигон у који су улили злу крв међу три народа, да би тестирали различите инструменте за разарање највећих и најмногољуднији. Дејтон је био потребан само као лаки и брзи предизборни поен у Клинтоновој кампањи за други мандат.

За илустрацију игноранције, државни секретар Ворен Кристофер је тек тада сазнао да се Срби нису уселили у Босну из Србије приликом прекодринске агресије ’92. А Срби су ипак наивно повјеровали у својеручне потписе предсједника и премијера и гаранције велесила.

Услиједила је ревизија члан по члан по систему кувања жабе у координцији Вашингтон-Брисел.

САД оставиле ЕУ недовршене послове у Босни, а онда се враћале јер ова ништа не може да ријеши ни у свом дворишту. Додик им је парирао затезањем ужета кад може и одлагањем кад мора.

Е, онда су се ствари контекстуално заоштриле.

На глобално пољанче утрчали су нови играчи – Русија и Кина, и заиграли на Балкану у дресовима ШОС, БРИКС, ОДКБ.

Додик је искористио моменат да покрене враћање отетих надлежности. Но, како је почетком ове године почела руска спец. операција у Украјини и заокруживање балканског дијела НАТО-а, на њега су се обрушили и курта и мурта, од бошњачког комшилука до Британије и ЕУ.

Само што му нису уцијенили главу на милион долара.

Он је одговорио „прстом у око“. Отишао је код Путина и још заказао нови сусрет за уочи избора.

Од маја мјесеца је на Западу настала злослутна шутња, уз помирљиве процјене да ће Додик, Жељка и СНСД побједити на октобарским изборима, што се бројањем гласова и потврдило.

За странку и досадашњу предсједницу РС није било проблема, али за новог предсједника очито је било одлучено да никако не смије да прође.

Шта се дешавало иза јавног дијела изборне сцене тек треба да се реконструише, али највише индикација нуде понашање и изјаве Јелене Тривић, споља пројектоване али несуђене нове предсједнице Републике Српске.

Прво, чим се током бројања нашла пред недостижном предношћу Додика, себе је прогласила за побједницу и изашла на улицу да слави. (То упућује на обојене револуције, неуспјеле због мањка присталица на уличном слављу).

Затим, изјавила је да би „политку Српске водила према инструкцијама из матице“. (То опет упућује да би одговорност за Српску била пребачена на Вучића, што би колективном Западу олакшало да сва потраживања од Срба испоставља на једном шалтеру). И, најзад, да у „Кремљ не би отишла и да је Путин позвао јер Српску види у ЕУ“. (То сасвим јасно говори који је њен политички избор, али и једнако добро објашњава дефицит од 30 хиљада гласова).

Протекторат, „међународна заједница“ , колективни Запад, или како се то већ све не зове, није успио, нити је могао да успије отворено типујући на кандидаткињу која би се могла препознати као „прекодринска другосрбијанка“.

Било је то једнако контрапродуктивно колико и отворена стигматизација Додика.

Српска јесте у Европи, земље ЕУ јесу највећи трговински партнер, евроитерграције јесу још увијек магловито опредјељење, али то не може да потре бомбардовање осиромашеним уранијумом, дискриминацију у односу на ФБиХ, три деценије малтретирања и понижавања.

На другој страни су словенство и православље, моћна заштита од малигног Запада у СБ УН, енергенти који живот значе.

Не може се све мјерити на кантар.

Јунак из Кустуричиног филма каже: „Више волим руско говно него америчку торту“.

За изборну побједу над Додиком код српских бирача много више би им вриједили савјети психолога, историчара, етнолога него генерала, финансијера и медиолога.

И, ево на чему су сада!

Није успјела обојена револуција. Према гласовима које је ЦИК утврдио након 82 одсто прегледаног изборног материјала, Додик је опет троструко тријумфовао, али они су тврдоглаво наставили да се запетљавају. Поново броје, пребројавају, контролирају и опет исти резултат, уз занемарљива одступања на нивоу статистичке грешке.

Али, не одговара им па неће да објаве у законском року 22. октобра.

„Објавиће у уторак!“ Но опет не стижу да нађу излаз: „Објавиће када се стекну услови“. Што је значило – можда и догодине.

Прву организовану реакцију покренули су београдски интелектуалци и умјетници те освјетлали образ Србији. Петицију су, поред осталих, потписали Кустурица, Танасковић, Гага Антонијевић, Максут Ћатовић, М. Ковић, Ч. Антић, В. Кецмановић, Павић, Степић, С. Љепојевић, Ђ. Билбија, В. Јовановић, Д. Анђелковић, Ж. Јовановић…, а придружило се стотину истакнутих личности из Српске.

Најзад, као крешчендо величанствен и никад већи протестни скуп у Бањалуци који је емоцијом испунио центар града. У маси је било много оних који нису гласали и немало оних који су гласали за опозицију: народ је у Додику више него икад препознао персонификацију Републике Српска.

Иако је огуглао на побједе и аплаузе, од толике масе и таквих овација стисло му се грло. Загријао га је гњев према онима који његову Српску зову геноцидна творевина, привремено окупирана зона, република шумска, ЕрЕс, мањи ентитет.

А онда је опет опсовао „је.. вас мањи ентитет“! И, масу бацио у екстазу.

Није пристојно, али је пригодно, а Крајишници воле да псују.

Послије свега ЦИК, ако те људе уопште ико ишта пита, морао је да одустане од понављања избора јер би Додик, сасвим сигурно, добио више гласова него икад. Претходно су одустали да понове изборе у неколико села јер не би промијенило исход.

И шта ће сад?

Варате се ако мислите да ће одустати. Сметењаке у ЦИК-у већ су замијенили људи са више инстанце протектората – полиција и тужилаштвтво, и то због сумње да има много факсификованих листића. Вјероватно би да пониште предсједничке изборе и понове их, али уз забрану Додику да се кандидује. Тако је, имам лично искуство, радила и комунистичка власт у БиХ. Али, друга су времена и сад су, суочени са ризиком да, као и ’92, изазову грађански рат, одустали од већ исувише компромитованог плана прекрајања исхода избора.

Но, одмах ће прећи на припрему плана „Б“ за рушење сада већ предсједника РС.

Да би избјегао нову мину, и Додик треба одмах да припрема повлачење из заједничких органа у Сарајеву.
Уз још једну псовку за опроштај од БиХ, од странаца и Босанаца.

(Извор: „Политика“)