ГЛАСНЕ МЕШИНЕ ПОРУКЕ: У сали „Борислав Пекић“ представљени зборници и монографије из богате продукције Андрићевог института из Андрићграда

КАДА се Меша озбиљно разболео, читао сам му панегирик који је о њему написао један књижевни критичар, који је рекао да је Бог, када је створио Мешу Селимовића сломио калуп, и родио тог јединца српског језика, који зна све његове тајне, а његову славу неће потрошити сви будући векови.

Хтео сам да га тиме обрадујем, а он је казао: „Тај не зна вредност речи“. И уместо да га обрадујем, ја сам га увредио.

Овога се јуче присетио бард нашег песништва Матија Бећковић, говорећи о тематском броју часописа „Историјске свеске“, посвећене писцу „Дервиша и смрти“ и „Тврђаве“, коју је поводом отварања споменика у Андрићграду објавио Андрићев институт. То издање је једно од многих из богате продукције представљено јуче у сајамској сали „Борислав Пекић“.

– Он је важио за неког коме су убили брата, у земљи у којој није било никога коме нису убили брата – наставио је Бећковић.

– У тој братоубилачкој борби изгледало је као да је он једини распет на свом брату, и то распеће је било толико необичније, зато што је његов брат убијен од његових истомишљеника, из исте партије. Али, нико се није тако јуначки залетео на ту своју рану, осим Меше Селимовића, који се дуго припремао за тај бој. Већ је имао 60 година, када је написао свој славни роман „Дервиш и смрт“, иако је важио за недаровитог, а његов брат Теуфик, који је био менаџер у „Нолиту“, словио је за даровитог. Један критичар је чак написао како је Селимовић вредан и образован, али нажалост нема никаквог дара.

Присетио се Бећковић и како се у његовој кући, на крсној слави, на којој су уз Мешу били позвани и Павле и Милка Ивић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Михиз, повео разговор о томе да код Иве Андрића не постоји ниједан негативан лик Србина, и ниједан позитиван, муслимана.

– Сви су то демантовали, наводећи позитивне ликове муслимана, једини је Меша рекао да је то тачно, али да је Андрић тако велики уметник да то нема никаквог значаја, и да само неко неупућен и недаровит може тако да процењује књижевно дело – додао је Бећковић, и подсетио на писмо које је пред смрт упутио САНУ, у ком се изјаснио као српски писац, а које се нашло у овом броју „Историјских свезака“.

– Био је као и сви Срби муслимани, који су говорили гласно. Као и Скендер Куленовић, док су Срби – Срби, говоре испод гласа. Андрић се једва могао чути, а Ћопић није говорио својим гласом, већ је преко фрака носио кожух.

Књиге „Колико истине треба човеку?“ и „Колико глобализације треба човеку?“, немачког аутора Ридигера Зафранског, познатог по биографијама Шопенхауера, Ничеа и Хајдегера, и специфичном књижевномисаоном стилу, представио је професор Мило Ломпар, док је о зборнику у част песника Милована Данојлића, добитника Андрићеве награде, говорио Милан Ружић.

Рад од ове године успостављеног одељења друштвених наука презентовао је професор Слободан Антонић, чија је књига о историји председничких избора у Србији – „Може бити само један“ и прво издање Андрићевог института у овој области. Зборнике и монографске књиге одељења за језик представили су професори Милош Ковачевић, Михаило Шћепановић и Желидраг Никчевић, а било је речи и о другим делима из богате продукције овог издавача.

МИЛОШЕВИЋ О ДОСТОЈЕВСКОМ

КАКО је открио професор Ломпар у плану је, за око месец дана, и објављивање дела „Достојевски и руска религијска филозофија“ Николе Милошевића, у којој ће бити сакупљени његови есеји о Берђајеву, Шестову, али и „Браћи Карамазовима“ и „Записима из подземља“.

– Ту ће се наћи и један велики текст, на 150 страна, о тумачењу руске религијске филозофије уопште, коју је написао 1967, као и текст „Запис о држави божјој“, о томе како је Достојевски у својој критици анархистичко-нихилистичког комплекса, који води руску револуционарну омладину, стигао до једне критике језуитизма у различитим облицима марксистичке идеологије.