ХАНДКЕОВ ХОД ПО ЖИЦИ: Емир Кустурица представио своју књигу „Видиш ли да не видим“

НАЈНОВИЈИ приповедачки, списатељски подухват Емира Кустурице, насловљен „Видиш ли да не видим“, нашао се међу репрезентативним корицама Српске књижевне задруге, а јуче су о овој са узбуђењем ишчекиваној књизи публици у препуној сали „Иво Андрић“ надахнуто говорили професор др Мило Ломпар и сам аутор.

– Јунак ове књиге је Петер Хандке. Није чест случај да двојица тако изузетно признатих и успешних уметника исказују у исто време један став који нипошто није у сагласности са општим мишљењем. То није безначајна чињеница – рекао је Ломпар.

– Хандке је дуална личност у овој причи: он је Хандке писац али и фиктивни лик, Петер Спалеолог који отеловљује напуштање принципа нужности и вероватности. Срећемо се са Хандкеом кога у Стокхолму, пред саму доделу, притискају да промени став према Србима, али и са Спалеологом који хода на жици над понором изнад реке Дрине, што је ничеански моменат који опседа машту Кустурице, у овој књизи која, самом парадоксалношћу наслова, омогућава читаоцу да види оно што не види и да не види оно што види.

Кустурица се на Ломпарово излагање надовезао речима којима је у салу, и у разговор, призвао Ничеа – ког, како рече, не помиње случајно, већ зато што му је Хандке приликом бројних сусрета похвално говорио о филозофу:

– Ја ћу почети од Бога. Кажу, Ниче је рекао: „Умро је Бог“. Онда је умро Ниче, па је Бог рекао: „Умро је Ниче“.

Кустурица је појаснио да се њему у свакој уметности најважнијом чини – структура уметничког дела, и да и у писању највећим мајсторством сматра остварити како чврсту структуру у коју се сливају различити жанрови, тако и јединствен стил који обједињује различите начине изражавања.

– Путописна линија приче се заснива на нашем путовању у Стокхолм на доделу Нобелове награде, а пред саму доделу пред Петером се појавио један ђаво, сотона који је заправо био и секретар академије, а који му је понудио да промени извесни свој став – и да га заволе сви. Знао је Петер то и сам али и ја сам му рекао: „Ти када би рекао то на шта те он наводи, ови који те поштују и воле одустали би од тебе, а ови који би те као прихватили и заволели би рекли – какав је то карактер“. Тај се реалистични, путописни део укршта са фикцијским у коме Хандке прелази разне светске реке и разне жице али баш када дође на Дрину и на ту сајлу, пада у реку – управо у моментима у којима долази до проглашења добитника Нобелове награде… У таквим монтажним и ритмичним секвенцама одржава се ритам књиге.

Прича се одмотавала интроспективно – од њиховог путовања у Стокхолм, до идеје да је Хандкеов живот – сав на жици:

– И све до једне идеје за коју не знам ни како ће он на њу реаговати, а до које сам дошао: да није прешао на српску страну, Хандке вероватно никад не би ни добио Нобелову награду! То је заправо права инверзија, јер се непрестано причало да је због тога не добија, а у ствари њега је препоручила његова храброст! Он је успео да избегне да га закачи било која од масовних структуираних побуна али је на крају, на нашем случају, развио побуну која је имала највећи ефекат. Остао је сам. На неки начин и ја делим ту самоћу, међутим, та наша самоћа продире у милионе душа и то не ни у масонским ложама, ни на мрежама, него у некаквом скривеном подземљу које нас повезује и поистовећује нам осећања.