Александар Дугин: Дромократија – брзина као моћ

Важну улогу у савременом свету игра брзина. У свему. Током СВО смо открили да је и у рату – у савременом рату – један од кључних фактора. Од тога колико брзо можете добити обавештајне податке, до тога да их пренесете команди јединице за напад, донети одлуку о нападу, као и оперативно променити место са ког је напад изведен, зависи врло, врло много – готово све. Отуда колосална улога беспилотних летелица и дронова, сателитске комуникације, времена преноса непријатељских координата, покретљивост борбених јединица и брзине преношења наредби онима који их извршавају. Ово је очигледно било недовољно искоришћено у припреми за СВО и сада се мора надокнадити у критичним условима.

Такође смо потценили и зависност од Запада у области дигиталне технологије, чипова и прецизне производње. Припрема за фронтални сукоб са НАТО пактом и истовремено ослањање на техн олошке елементе развијене и произведене било у земљама НАТО или на територији држава зависних од Запада – није доказ велике памети.

Али сада ћемо о фактору брзине, а не о западо-зависности. Француски филозоф Пол Вирилио је, проучавајући значај брзине у савременој техничкој цивилизацији, предложио посебан израз – дромократија. Од старогрчког dromos (брзина) и kratos (моћ, власт). Теорија Вирилија се заснива на тврдњи да у новим цивилизацијским условима не побеђује онај који је јачи, паметнији и опремљенији, већ онај који је бржи. Управо брзина решава све. Отуда и жеља да се на било који начин повећа брзина процесора и, сходно томе, све дигиталне операције.

Владање временом

Савремени свет је борба за убрзање. А онај ко се покаже бржим добија највећу награду – моћ. У сваком њеном смислу и у свим димензијама – политичкој, војној, технолошкој, економској, културној. Притом, у структури дромократије најдрагоценија је информација. Тачније, брзина преноса информација је и конкретан израз моћи. Ово се односи и на функционисање светских берзи и на спровођење војних дејстава. Онај ко је успео да буде бржи – добија пуну моћ над оним ко је оклевао.

Истовремено, дромократија као свесно изабрана стратегија – односно покушај владања самим временом – може довести и до чудних ефеката. У игру улази фактор будућности. Отуда феномен фјучерс (futures) трансакција и увезаних хеџинг (hedging) фондова, као и други слични финансијски механизми у којима се главне операције одвијају са оним што још увек није.

Идеал дромократије у масовним медијима био би да неко први саопшти о неком догађају, који се још увек није догодио, али постоји велика вероватноћа да ће се догодити. То није просто неки фејк – то је деловање у области могућег, вероватног – пробаблистичка метода. Ако вероватни будући догађај прихватимо као да се већ догодио – добићемо на времену – што значи да ћемо стећи моћ. Друга је ствар да се то, можда, неће догодити. Да, и то је могуће, али понекад је неуспех очекивања некритичан и обрнуто, потврђена прогноза, која је унапред прихваћена за свршену чињеницу, даје огромне предности.

То је суштина дромократије: елемент времена је врло једноставан, а онај ко успе да га потчини себи – добија потпуну глобалну моћ. У развоју супербрзина, сама стварност се криви и у њој почињу да делују закони некласичне физике, предвиђени у Ајнштајновој теорији релативности и још више у квантној физици. Супербрзине мењају законе физике. И управо се у овој сфери данас, по Вирилију, одиграва планетарна борба за моћ.

Симулација будућности

Сличне теорије сусрећемо и у више практичној и мање филозофској области – у теорији мрежно-центричних ратова. И управо смо се са таквим мрежно-центричним ратом суочили током СВО у Украјини. Главна особеност таквог рата је брзина преноса информација између појединих јединица и командних центара. За спровођење тога, војници и друге борбене јединице се снабдевају бројним вишенаменским камерама и другим сензорима, а све информације се сливају у једну тачку. Томе се додају подаци са коптера, беспилотних летелица и сателита. Они су непосредно повезани са борбеним јединицама. А таква потпуна мрежна интеграција пружа највећу предност – предност у брзини. Тако су дизајнирани системи рада Himars и тактика мобилних група и DRG. За то је коришћена и сателитска комуникација Starlink.

У теорији мрежно-центричних ратова се признаје да брзина доношења одлука често иде на уштрб њихове оправданости. Постоји много погрешних прорачуна. Али ако делујете брзо, чак и ако направите грешку, увек има времена да се исправи. Овде се користи принцип хакерских удара или DDoS напада – главна ствар је ударати по свим локацијама непријатељских трупа – тражећи слабости, back door. Губици могу бити прилично велики, али резултати су, у случају успеха, прилично значајни.

Даље, мрежно-центрични ратови, као њихов саставни део у виду отворених канала информисања укључују, пре свега, друштвене мреже. Они не прате само бојева дејства и не говоре само о ономе што јесте или није згодно, што прикривају или искривљују до непрепознатљивости, већ оперишу и са вероватном будућношћу. Принцип демократије поново. Оно што данас доживљавамо као нешто фејк, није ништа друго до пробијање и вештачка симулација могуће будућности. Многи фејкови се испостављају празним, као што су често узалудни и покушаји да се пробије заштита приликом хаковања, али, с времена на време, све то постигне циљ – а онда систем може бити заробљен и потчињен.

Радикална идеологија

Дромократија у политичкој сфери омогућава одступање од строгих идеолошких правила. На самом Западу, на пример, расизам и нацизам су, у најмању руку, отворено обесхрабрени. Али, у случају Украјине и неких других друштава, која су заточена у заговарању геополитичких интереса Запада, прави се изузетак. Антируски нацизам и русофобија тамо успевају, али на самом Западу се то не примећује и спретно се заобилази.

Чињеница је да за брзо клепање нације тамо где је никада није било, а ипак постоје два народа на истој територији, једноставно не може се без национализма. А да би се то учинило што је брже могуће, потребни су баш екстремни облици, све до отвореног нацизма и расизма. И то је опет питање демократије. Неопходно је стварање симулакрума баш брзо. За то се користи радикална идеологија, било какве слике и митови о сопственој ексклузивности, чак и најсмешнији, а све се то брзо остварује (уз потпуну контролу информационе сфере, што, на крају крајева, западна друштва једноставно не примећују).

Следи једнако убрзана пропаганда ових идеја, које немају никакве везе са западном либералном демократијом. Даље, природно следи рат, у коме се агресори представљају као жртве, а спасиоци као џелати. Најважније је контролисати информације. И ако све иде по глобалистичким плановима, расплет долази брзо, а неонацистичке структуре би након тога убрзо биле уништене. Скоро исту ствар смо видели у Хрватској, током распада Југославије. Запад је у почетку помагао хрватским нацистима, неоусташама – наоружавао их против Срба – а затим их је уништио како не би остао никакав траг. Само је важно све извести баш много, много брзо. Неонацизам се појави брзо, брзо испуни свој циљ и брзо нестане. Као да се никада није ни догодило.

Фактор брзине

Управо је у томе тајна Зеленског. Меркуријални комичар није случајно изабран за вођу. Психички је нестабилан и склон брзим променама. Идеалан политичар за разводњено друштво. Час говори и ради једно, тренутак после, сасвим друго. А шта је било пре једне секунде, нико се не сећа, јер се брзина протока информација стално повећава. А како ми сами изгледамо у свему томе? Када смо деловали брзо – одлучно и готово спонтано (прва фаза СВО) – уследили су огромни успеси. Скоро половина Украјине је била под нашом контролом.

Када смо успорили ток операције, противник је почео да преузима иницијативу. Тада се испоставило да нисмо правилно узели у обзир мрежно-центричну природу модерних ратова и законе дромократије. Када смо заузели реактивни став – прешли на заштиту и одбрану – пропустили смо фактор брзине. Да, украјинске победе јесу претежно виртуелне, али у свету у којем реп маше псом, где је готово све виртуелно (укључујући финансије, услуге, информације итд.), то је сасвим довољно. Анегдота о томе како два руска падобранца на рушевинама Вашингтона жале јер смо „информациони рат изгубили” јесте смешна, али двосмислена. То је, такође, нешто виртуелно, покушај пробабилистичког кодирања будућности. Када је у питању reality check, не иде баш све тако глатко.

Овде треба или да оборимо читаву дромократију, виртуелност, читаву мрежно-центричну постмодерну, то јест сву савременост и вектор развоја савременог Запада (али како то учинити одједном?), или прихватити – макар и делимично – непријатељска правила, што брже. Питање да ли ми, Руси, можемо да ступимо у област дромократије и да ли ћемо научити да побеђујемо у мрежно-центричним ратовима (укључујући и информационе!), није апстракција. Наша победа зависи непосредно од тога.

Зато је неопходно да прво разумемо – на руски и родољубиви начин – природу времена. То колико споро ми све разумемо, са којим заостајањем и колико још спорије ствари стављамо у погон, чини се да оповргава чак и изреку да „Руси споро седлају, али брзо јашу”. Сада је тај тренутак у коме, ако не јашемо веома брзо, ситуација може постати веома опасна.

Што брже делујемо, брже ћемо се исправљати. О наоружавању наших ратника мрежним атрибутима, убрзавању процеса командовања и примени учинковите заштите информација више не говорим. Али на крају крајева, то је неопходно, како бисмо били на истој равни са савршено опремљеним непријатељем.

И, поново: ако након спекулација у „војној трговини”, са ценом минималне опреме за мобилисане, није одмах уследио брзи талас директне репресије од стране власти – то је врло лош знак. Некоме на власти је изгледа стало да се и даље зауздавамо, иако већ трчимо пуном паром. Ово је нешто о чему треба хитно размислити. У супротном, могли бисмо се заглавити – како да ово што префињеније кажем – у мало погрешном смеру.

Дромократија није шала. Није ствар у томе да преузимамо Запад. Њему следује да се затетура у својој гордости, али је за то потребно деловати муњевито. И промишљено. Русија више нема право, нити времена да дрема и пропушта ствари.