Бећковић: Не чекати инспирацију, већ јој ићи у сусрет

Инспирацију не треба чекати, него јој треба ићи у сусрет, рекао је данас академик Матија Бећковић, који је на 65. Међународном београдском сајму књига говорио о својим књигама „Сто мојих портрета“, „Мојих 80“ и „Онамо намо“, у издању компаније Новости.

Бећковић је у ове три књиге описао догађаје са историјским духовним личностима, сликарима, односно дао њихове портрете онако како их је запамтио кроз цртице и анегдоте.

Он је рекао да свако запамти нешто друго, али да је важно, као и за поезију, писати властите пјесме и не лагати.

– Не знате шта ћете запамтити, у ком закону. Запамтите нешто што је у том тренутку било безначајно, а послИЈе се појави као нешто најважније. Ја сам имао живот који су одредили други, који су га обасјали својом добротом и дубином – рекао је Бећковић.

У оквиру сајамске цјелине „Пишем, дакле постојим“, Бећковић се присјетио анегдота са својим пријатељима књижевницима – Ивом Андрићем, Бранком Ћопићем, Драгославом Михајловићем Михизом, Душком Радовићем, Добрицом Ћосићем и другима.

Бећковић је истакао да се није дружио ни са ким кога није волио или цијенио и присјетио се својих књижевних другова из одјељења за књижевност у САНУ – Десанке Максимовић, Данила Киша и осталих, наводећи да су понекад одлазили, а да се са њима није ни опростио.

Од портрета са Андрићем, Бећковић се присјетио да га је једном питао зашто не назове редакцију једних новина и коначно им саопшти гдје и када се родио да не би наводили различите датуме и мјеста, а да му је Андрић рекао: „А, што? Нека неко на томе докторира“.

О Бранку Ћопићу се сјетио да су једном приликом шетали Калемегданом и да му је рекао да ту убијају људе, односно да може да налети трамвај ако се не гледа лијево и десно, као и да му је Ћопић напоменуо да су једног старца који је скочио са Панчевачког моста извукли живог из Дунава, те да је прокоментарисао да „људима не дају ни да се убијају сами“.

За Михиза је рекао да је толико обожавао свој народ да се, када је почео да слуша и чита све што се прича о српском народу, затворио у собу и више није гледао ни кроз прозор, а да, када га је питао зашто, с обзиром на то да се затворио у соби, не замјени некога у затвору Забели, Драгослав рекао: „Зар већ не робујем умјесто неког другог?“.

Бећковић се присјетио писца Бране Петровића, који му је рекао да сви траже паметног човјека који би спасио Србију, а да су, када га је он пронашао, људи рекли да веће будале од њега нема.

Он је испричао и да му је Добрица Ћосић, код којег је отишао да чује његову посљедњу ријеч, рекао: „Кад изгубиш мушкост ниси више ни човјек, ни писац, па ни Србин и то ти је моја посљедња ријеч“.

Бећковић се присјетио да је Душко Радовић обожавао свога оца и наговарао Матију да напише поему о његовом /Душковом/ оцу, као и да је хиландарски монах Арсеније који се завјетовао на ћутање у једном моменту проговорио запитавши је ли умро Васко Попа.