ИСТОРИЧАРИ ПОБРКАЛИ БОГУМИЛЕ И РИМОКАТОЛИКЕ: Истина о јеретицима кудугерима и Латинима из византијских и српских извора

НЕОБЈЕКТИВНА, површна, једнострана, нетачна, па и тенденциозна тумачења латинских, грчких и словенских извора, одвела су историчаре на разне странпутице и унела пометњу у објашњењу свеукупне историје босанске средњовековне државе.

Назив (кудугери) у византијским изворима јавља се само у плуралу. Први га је употребио, с почетка XV века, Симеон Солунски (архиепископ Солуна и један од највећих канониста у православљу), што значи да пре њега није постојао.

А није ни могао да постоји пре појаве на историјској позорници његовог савременика Сандаља Хранића, великог војводе босанског (1392-1435), из чијег имена је изведен тај назив. Сандаљ је у овом случају особно мушко име, ононим. Али постоји и заједничка именица сандаљ или сандал и може да означава: а) једну врсту дрвета; б) велики чамац, лађу; в) врсту полусвиленог платна; г) име места – топоним; д) врсту обуће, сандале, папуче. Од свих ових значења Византинци су из одређених разлога издвојили последње значење и довели га у везу са особним именом Сандаљ. Како? Сандале, папуче као врста обуће. За ову врсту обуће у грчком народном језику постоји назив са којим се приближавамо називу и особном имену Сандаљ. Помоћу тог појма Симеон Солунски тежи да са осудом и ниподаштавањем ослика одређену јерес у Сандаљевој земљи, називајући њене следбенике кудугерима, односно кудураишма или папучарима.

Именици, коју наслања на особно име, додао је Симеон Солунски, и наставак у плуралу, па добио реч .[…] … употребљену да означи одређену јерес – латинску. […]

Ово се потврђује самом садржином Симеоновог Дијалога у Христу против свих јереси, где он у XI глави говори „и против безбожних богомила, то јест кудугера“. Тиме одмах даје до знања да на уму има одређене „богомиле“ – оне у Сандаљевој земљи, мислећи искључиво на латинску јерес, тј. на римокатолике, што се потврђује самом садржином списа. На такав закључак упућује пажљиво ишчитавање XXXII главе, где се већина односи на кривоверје Латина римокатолика. У спису је старим јересима релативно мало простора посвећено, па и богомилима само онолико колико да покаже да се „сада“ на њих надовезују нови богомили. Одређеније, на почетку XI главе Симеон Солунски говори о појави најранијих јересијараха у хришћанству, какви су били Симон Маг, Манис, Киринт, Карпократ, који су погрешно учили о Исусу Христу, о Светој Тројици. А поред ових, постојали су „и многи други непријатељи истине, који безбожно учаху и о двама начелима. Од њих су сада богомили, безбожни јадници, звани и кудугери. Зато вам је потребно да о њима научите, јер су близу [вашег] насеља“.

Сандаљева земља чини најистуренији део Босне наспрам Солунске митрополије. Због тога Симеон у „кудугерима“ те области, која му географски није далеко, види посебну опасност јер су у своје догматско учење о Светој Тројици унели дуалистичко учење и постали богомили попут некадашњих дуалиста богомила. Дуалистичко богомилство Латина римокатолика изражено је у њиховом преправљању Символа вере тако што су додали Filioque, учећи да Дух свети не исходи од једног само начела – Оца, него и од Сина. А по православном учењу „није могуће да једно исто има почетак из два“. Такво дуалистичко богомилство римокатолика Симеон Солунски до танчина побија и осуђује у многим главама списа, на пример у XIX, XXII, а нарочито од XXV и даље све до краја, често говорећи о чистоти православног учења и, како дословце истиче, „о новотаријама Латина у догматима и у најсветијем Символу“ [вере].

Латини су сматрани јеретицима

ДА СИМЕОН СОЛУНСКИ поистовећује римокатолике, као „кудугере“, са дуалистима богомилима, то се види и по томе што међу њима истиче сличност у ставу који имају према иконама. У XVIII глави, чији наслов гласи „Против иконоборних безбожних богомила“, каже: „Данас, дакле, међу званим хришћанима јеретицима не постоје иконоборци, изузев гнусне завере безбожних Богомила које уопште не треба звати Хришћанима…“ . Овде недвосмислено под богомилима подразумева Латине, за које у XXIII глави истиче: „Они, претварајући све у новотарију, како је речено, и свете иконе често, мимо установљеног, на други начин приказују“. Изричит је ту Симеон Солунски. Речју „данас“ хоће да каже како нема некадашњих дуалиста богомила; њихово име носе римокатолици Латини које због тога не треба ни звати хришћанима.

Да не би остала каква сумња у поистовећивање Латина са богомилима, треба видети нарочито у последњој XXXII глави Симеоновог списа осуду њиховог дуалистичког учења. На њих мисли Симеонов саговорник кад у закључку исте главе истиче: „Зато верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божјој која из Њега проистиче, а не у суштини, како уче безбожни Масалијани и Богомили“.

Према томе, као опасне савременике богомиле Симеон види управо у онима који исповедају латинску дуалистичку јерес. О њој његов сабеседник, пошто је детаљно обавештен, закључује: „И гнушамо се, дакле, те последње и најлукавије јереси, па је са осталим безбожностима и јересима подвргавамо анатеми“. Због тога на другом месту упозорава: „Потребно нам је, дакле, да будемо обазриви кад се ради о општењу са њима, а кад се ради о званом уједињењу, то добро треба да се испита“ .

НИГДЕ КОД СИМЕОНА Солунског никаквог трага нема о измишљеној „Цркви босанској“, богомилској. За њега су нови богомили римокатолици које је назвао и „кудугерима“. Фрањо Рачки је вероватно знао за ту чињеницу па је похитао да предухитри откривање истине и да светској историографији наметне своју произвољну и тенденциозну причу о томе.

Зашто се Симеон за назив „кудугери“ послужио баш Сандаљевим именом? Већ је напред речено да Сандаљева област чини најистуренији, најближи део Босне према границама Солунске митрополије. Сандаљева земља је била прошарана римокатолицима дуалистима. Пошто ови нису географски били далеко, и пошто су представљали опасност да се дуалистичка јерес још више прошири у залеђу Солунске митрополије, Симеон их је поспрдно назвао „кудугерима“, односно кудурашима – папучарима, послуживши се за то именом господара који је имао власт над њима. Ми данас не знамо одређено каква је све обавештења имао Симеон о Сандаљу као личности, вернику и војводи, али могао је да чује о његовом односу према римокатолицима, о везама са Ладиславом напуљским и Сигисмундом, али и о савезу са Турцима. Сматра се да је већ 1411. године држао у својој области 7000 турских војника . Могао је да чује, такође, да је 1404. године ухватио и ослепио Радича Санковића, а 1415. године припремио, са Стефаном Остојом (1409-1418) и неком властелом, убиство кнеза Павла Раденковића. Сандаљ је – према речима Симе Ћирковића – говорио дубровачком посланику, који је био сведок крваве сцене, да је задовољио правду као што то и дубровачка господа раде: „Ко почини издајство у Дубровнику томе се сече глава, тако чиним и ја са другим верним Бошњанима“. Ти разлози су довољни били да се његово име употреби за прављење подругљивог назива „кудугери“, како је напред изложено, а под којима се разумеју римокатолици као богомили.

Велика пометња због Сребренице

Сада, помоћу наведених података о томе – ко су богомили кад се ради о погледима православног и римокатоличког хришћанства средњега века, сасвим другачије треба схватити српске изворе у којима се помињу ти јеретици. Али то остаје да се истражи на другом месту и у оквирима посебне теме. Овде је довољно да наведем и расветлим само један пример из извора, који је по времену веома близу Симеоновом спису о јересима. Када је у Житије деспота Стефана Лазаревића (1377-1427), које је написао Константин Философ, унет податак Владислава Граматика о томе да су „сви житељи Сребренице богомили“, у Србији се тачно знало да је реч о римокатолицима. Знало се, другим речима, да су у то време у Сребреници живели римокатолици, превасходно Саси рудари и Дубровчани трговци.

У ИСТОРИОГРАФИЈИ, међутим, како старијој тако и новијој, то питање је изазвало велику пометњу управо зато што се није знало ко се, у ствари, под тим богомилима крије. Чак ни најватренији заступници мишљења о постојању „Цркве босанске“, који у сваком кутку Босне хоће да виде богомиле, остали су збуњени оваквим податком о вери Сребреничана. Александар Соловјев, на пример, упињући се да брани своја домишљања о јеретичкој „Цркви босанској“, истиче: „Сматрамо да је тај податак пресудан за питање ‘босанске цркве'“. Ради објективности, међутим, ипак треба овде подсетити да нису „сви“ Сребреничани могли бити римокатолици – богомили, јер с почетка XV века у Сребреници столује православни епископ, а то значи постојале су цркве и православни верници.

У латинским изворима нигде нема назива богомили, јер се знало да је он приписан и резервисан за римокатолике. А ови су са своје стране узвраћали православнима истом мером – именима јеретичког обележја, називајући их манихејцима, патаренима, катарима. Са овим именима често се у истој равни јављао и назив шизматици. Из помешаних јеретичких назива у историографији су се створиле, и непрекидно недоумице изазивале, разне хипотезе о „Цркви босакској“. А о њој, како сам већ писао, на основу извора може да се говори само као о својеврсном саветодавном, арбитражно-дипломатском телу, а никако као о некаквој црквенојерархијској установи. Али вратимо се византијским изворима о „кудугерима“ да бисмо видели у каквом су односу са оним што смо о њима сазнали из списа Симеона Солунског о јересима.

У Босни нема богомилске цркве

ПОСЛЕ СИМЕОНА СОЛУНСКОГ, који је писао за живота Сандаља Хранића и назив „кудугери“ употребио да би жигосао јеретичко учење римокатолика, двапут је тај назив употребио и Генадије Схоларије (1453-1459), двадесетак година после Сандаљеве смрти (+1435). Учинио је он то у познатом писму синајским монасима, где се назив „кудугери“ употребљава у двојаком значењу: не само као одредница за богомилски римокатолички дуализам, него и као етноним. Напред су изнета другачија мишљења истраживача о називу „кудугери“ и скоро сва се она своде на једно, тј. на богомиле „Цркве босанске“.

Међутим, учени и добро обавештени Генадије, патријарх цариградски, зна за значење тог назива у спису Симеона Солунског о јересима; зна да у Босни не постоји богомилска „Црква босанска“, јер да постоји свакако би је поменуо, али истовремено зна и о сталном сукобу црквених јурисдикција између православних и римокатолика у тој држави. Зато и истиче верску подељеност Босне на два дела: „И како поступише неки учитељи Латини, кад су се вратили у други део Босне, и тамо многе од кудугера потчинише Римској цркви, тако се и он [православни епископ Босне] часно потруди да господара Херцега [Стефана Вукчића Косачу (1435-1466)] у другом делу Босне, и оне које може, учини тамо православним хришћанима у Цркви нашој“. У овом случају апелатив „кудугери“ употребљен је као етноним, који ће као такав доћи до пуног изражаја код Халкокондила. Другим речима, „кудугери“ су део становника земље покојног Сандаља, који су пали под утицај „учитеља Латина“. Ови су се, како проистиче из текста, „вратили у други део Босне“, што значи да су раније већ били ту. Из тога следи закључак да су се у појединим деловима Босне изразито смењивале јурисдикције Источне и Западне цркве.

А кад говори о херцегу Стефану, Генадије каже: „Господар пак онај јавно се, наравно, ни по чему сасвим не одваја од кудугера због страха од властеле; и служењу прибегава како би са таквим прикривањем привукао друге у сарадњи са епископом. По осећању је однедавно хришћанин, зато и шаље милостиње хришћанима“.

У ОВОМ ДРУГОМ случају Генадије под „кудугерима“ подразумева римокатолике јеретике у оном смислу како их је и Симеон Солунски представљао. Њихов број није мали и, према Генадијевим сазнањима, херцег Стефан се боји да јавно, тј. пред властелом која се сврстала у „кудугере“ – римокатолике, исповеда хришћанство, тј. „крстјанску“ – православну веру. Називом „крстјанин“ православни су од расцепа цркава (1054) истицали да се својим православним учењем одвајају и разликују од јеретика римокатолика, који су, као такви, касније названи „кудугерима“ односно „богомилима“. Њима, тј. крстјанима, према Генадијевим сазнањима, припадао је и херцег Стефан, за кога каже да је „однедавно хришћанин“, тј. православан.

Истовремена и равноправна употреба назива „Латини“ и „кудугери“ за означавање вероисповести не представља никакву новину, јер их је тако употребљавао и Симеон Солунски. Оба назива се односе на једну веру – римокатоличку, која је, због богомилства, названа лажном хришћанском, односно нехришћанском. Једина новина је у томе што је Генадије употребио апелатив „кудугери“ и као етноним. Ово преплитање термина није ништа друго до одраз сложености у укрштањима етничко-верских интереса у Босни између православних и римокатолика. Добар пример за то је управо случај херцега Стефана који се, према Генадију, као метеор појављује између те две велике вероисповести, а не као припадник некакве богомилске „Цркве босанске“. Њега римокатолици хоће да одвоје од православне вере. У вези са тим је податак који говори да је он „у јуну 1452. г., обећао улцињском бискупу Пагамину да ће се одрећи смртоносне јереси и постати веран син римске цркве. Папа је томе поверовао и послао 1. јула исте године бискупа Тому хварског као свог легата у Дубровник да посредује у измирењу с херцегом; али херцег није пришао римској цркви, а у преговорима о миру главни је његов опуномоћеник био гост Радин“. Читаве историје су написане о госту Радину као богомилу „Цркве босанске“, а он је у ствари „крстјанин“, тј. православни верник и члан „Цркве босанске“ као саветодавног, дипломатског и арбитражног тела. У том својству заступао је свог православног господара у поменутим преговорима о миру.

Померање верских граница

ПОСЛЕДЊИ ВИЗАНТИЈСКИ податак о „кудугерима“ је онај из историје Лаоника Халкокондила. Кад је Сандаљ умро (1435), Халкокондил је био дете узраста око пет година. Објашњење које је дао за назив „кудугери“, тј. да се „кудугерима зову сви они који се налазе у Сандаљевој земљи“ – говори да га је употребио искључиво као етноним који у преводу значи Сандаљци. Наравно, док он ово пише Сандаљцима управља Сандаљев синовац Стефан Вукчић Косача (1435-1466), али остао је жив назив који је изведен из имена Сандаљ, односно од именице која значи (сандала, папуча) и односи се на народ којим је он владао. За тај народ каже, на пример, да има обичаје и начин живљења какви су и у Босни, али се не служи истим законима. Ништа, међутим, не каже о њиховој вери. Он, као световњак, за разлику од Симеона Солунског и Генадија Схоларија као свештених лица, због њему знаних разлога не упушта се у приказивање вере у Босни. А то и није био лак посао, што се закључује из података које је дао Генадије у поменутом писму. Јурисдикционе границе између православних и римокатолика нису биле ненарушиве; гибале су се и померале. Вероватно због тог померања верских граница у Босни, а посебно у Сандаљевој земљи на коју се превасходно односио назив „кудугери“, Халкокондил се определио за оно у чему неће погрешити, а то је, да се ограничи на етноним, тј. да „кудугере“ представи као поданике.