Пепе Ескобар: Терористички чин на Кримском мосту принудио Русију на приступ „страва и ужас“
Генерал Сергеј Суровикин (Фото: Википедија)
Кључно питање је како би понижена западна Империја могла подићи улог без употребе атомског оружја. У Великој игри успостављања вишеполарног света Украјинци су играчи за загрејавање
(shock and awe – (страва и ужас, енгл) назив за стратегију у којој се у сукобу примењује увелико надмоћна сила којом се намерава онеспособљавање противника и ломљење његовог отпора у самом почетку – нап. прев)
Терористички напад на Кримски мост је био она пословична сламка која је евроазијској камили сломила леђа.
Руски председник Владимир Путин сажео је то овако: „Ово је био терористички напада замишљен да уништи критичну цивилну инфраструктуру Руске Федерације.“
Шеф истражног комитета Русије Александар Бастрикин у сусрету с Путином потврдио је да је терористички чин на мосту извела СБУ – специјалне службе Украјине.
Бастрикин је изјавио: „Досад смо установили маршруту камиона у којем је био експлозив – Бугарска, Грузија, Јерменија, Северна Осетија, Краснодар… Идентификована су и два преносиоца. Уз помоћ оперативаца ФСБ успели смо да идентификујемо све осумњичене.“
Руска обавештајна служба је кључне податке пустила да исцуре ка војном извештачу Александру Коцу. Превоз товара наручио је украјински држављанин: експлозивни пакети су били спаковани на укупно 22 палете, у ролнама филма испод пластичног омотача, превезене бродом из Бугарске до грузијске луке Поти. Потом је терет натоварен у камион са страним регистарским таблицама и копном наставио пут ка Јерменији.
Поступак контроле на руско-јерменској граници прошао је глатко – у свему према правилима Евроазијске царинске уније, и Русија и Јерменија будући чланице Евроазијске економске уније ЕАЕУ. Очигледно је да терет није контролисан и рендгеном, па ништа није откривено. Иначе, та је рута сасвим уобичајена за сав камионски превоз који иде даље кроз Русију.
Потом је камион још једном ушао у Грузију, па онда опет прешао у Русију, тада преко контролног пункта у Горњем Ларсу, који хиљаде Руса користе у покушају избегавања делимичне мобилизације. Камион је тако завршио у Армавиру (Краснодарски крај), где је терет претоварен у други камион и предат на старање Махиру Јусубову, истом оном који је с њим ушао на Кримски мост из правца руског копна.
Важно је напоменути да је путовање камиона од Армавира до адресе за испоруку робе у Симферопољу планирано за 6. и 7. октобар, подешено да на циљ стигне 7. октобра, у петак, на дан Путиновог рођендана. Из неког досад још неразјашњеног разлога све је померено за један дан.
Возач првог камиона је већ испитан. Јусубов, возач другог камиона – оног који је експлодирао на мосту – био је „слеп,” он појма није имао шта је превозио, а сад је мртав.
У овом стадијуму, два су закључка кључна.
Први: То није било стандарdна диверзија камионом у стилу ИСИС-а, с возачeм самоубицом – што је увелико постала верзија којој су биле склона бројна тумачења непосредно по терoристичком нападу.
Друго: Паковање је скоро сасвим извесно завршено још у Бугарској. А то онда имплицира, како руски обавештајци покушавају да нам шифровано ставе на знање, да је у то све била умешана и нека од „страних специјалних служби“.
Лавиринт илузија о узроцима и последицама
Оно што су јавности открили руски обавештајци говори нам само делић укупне приче. Једна од претпоставки коју је са Кредлом поделио један други извор из руске обавештајне службе неупоредиво је интригантнија.
У удару је употребљено најмање 450 килограма експлозива. И то не на камиону, већ је било причвршћено унутар распона самог Кримског моста. Бели камион је био само варка коју су терористи искористили да „створе илузију и тако помешају узрок и последицу“. Кад је камион стигао до места на мосту под којим је већ био постављен експлозив, он је тад и активиран.
Према том извору, запослени на железници су истражитељима изјавили да је дошло до неке врсте електронске отмице – извршиоци саботаже некако су успели да преузму контролу над железницом, тако да је композиција која је превозила гориво добила команду да се на мосту заустави због нетачног сигнала да је пут пред њом преоптерећен.
Бомбе постављене под луковима моста биле су једна од радних хипотеза о којима се по руским војним каналима нашироко причало током читавог викенда, као и о подводним дроновима.
На крају крајева, овај потпуно софистициран план ипак није могао бити спроведен по унапред предвиђеном и крутом временском плану и распореду. Није дошло до потпуног милиметарског поравнавања између намонтираних експлозивних шаржи, камиона у проласку и воза са горивом који је био заустављен на отвореном колосеку. Тако је штета испала само ограничена, а убрзо је и лако стављена под контролу. Комбинација експлозивних пуњења и камиона активирана је на спољној десној траци пута. Штета је настала на само два сегмента спољне саобраћајне траке, а врло је мала и она на железничком делу конструкције моста.
Најзад, терор на мосту многима је приуштио и малу, мада Пирову пропагандану победу – одговарајуће прослављену широм колективног Запада – са сасвим занемарљивим практичним учинком: трансфер руске војне опреме железницом је убрзо, после застоја од свега 14 часова, опет настављен.
Што нас доводи до следеће кључне информације из руске обавештајне процене, ко је то урадио?
Наш извор нам је рекао да је то био план британске МИ6, без икаквих ближих детаља. А то онда значи, наставио је, да из низа различитих разлога руска обавештајна служба води игру сенки представљајући и саму себе као „страну специјалну службу“.
Речита је и чињеница да су Американци одмах пожурили да установе уверљиво сопствено одрицање кривице. Већ пословични „службеник украјинске владе“ је Вашингтон посту, гласноговорнику ЦИА, саопштио да је то урадила СБУ. А то је онда директна потврда извештаја објављеног у листу Украјинска правда у ком се позивају на „неидентификоване службенике службе безбедности”.
Савршена трифекта* дуж црвене линије
(*трифекта – опклада у којој добитник мора погодити освајаче сва три прва места у трци, и то с тачним редоследом, прим. прев)
Већ и током самог викенда постало је јасно да је коначно пређена и последња црвена линија. Руска јавност и медији су побеснели. Колико због његовог статуса врхунског инжењерског постигнућа, толико и зато што Кримски мост заиста јесте кључни инфраструктурни објекат, а највише зато што тај мост представља и јасан визуелни симбол повратка Крима под окриље Русије.
Поготово зато што је то доживљено и као терористички напад против Путина лично, а и против читавог руског безбедносног апарата.
Да онда та непочинства нанижемо редом како и заслужују: прво смо имали украјинске терористе који су у Подмосковљу дигли у ваздух Дарју Дугин (сами су то признали); америчко/британске специјалне снаге које су (делимично) разнеле Северни ток и Северни ток 2 (што су прво признали, па онда признање касније повукли); сад овај терористички напад на Кримски Мост (и опет: признато, па повучено признање).
Да ни не помињемо гранатирање руских села око Белгорода, НАТО дотур дугометних оружја Кијеву, нити већ рутинско убијање заробљених руских војника.
Дарја Дугина, Северни ток и Кримски мост већ представљају чин Ратне трифекте. Зато је овог пута одговор био неопходан – чак се није сачекало ни на још од фебруара неодржавано заседање руског Савета безбедности, заказано за 10. октобар поподне.
Москва је лансирала први талас руског „страва и ужас“ одговора и пре било какве промене статуса још актуелне СВО операције у противтерористичку (ПТО), са свим комплексним војним и законским импликацијама које таква промена за собом повлачи.
На крају крајева, чак и пре заседања Савета безбедности УН руска јавност већински је стала иза одлуке да се рукавице коначно скину. Путин чак није пре тога заказао ни један билатерални састанак с било ким од чланова (владе). Дипломатски извори сугеришу да је одлука донета још током викенда.
„Страва и ужас“ није сачекао да претходно Украјини буде упућен ултиматум (који ће вероватно доћи на ред једног од наредних неколико дана); службена објава рата (није нужна); чак ни само најава који ће „центри одлучивања“ у Украјини бити мете.
Овај муњевити напад којим је СВО de facto метастазирала у ПТО значи да се и режим у Кијеву и сви они који га подржавају имају сматрати легитимним метама, једнако као што су то биле Исламска држава и Џабхат ал Нусра током Антитерористичке операције (АТО) у Сирији.
А промена статуса – што значи да прави рат против терора почиње одмах – значи да апсолутни приоритет више није безбедност украјинских цивила, већ уништавање свих облика тероризма – физичког, психичким, културног, идеолошког. Током читаве СВО безбедност цивила била је главни руски приоритет. Чак су и саме УН биле принуђене да признају како је током седам месеци СВО борби број цивилних жртава остао релативно низак.
На сцену ступа „командант Судњи дан“
Лице руске „страве и ужаса“ је руски командант Ваздушно-космичких снага, армијски генерал Сергеј Суровикин, нови врховни командант сада тотално централизоване СВО/ПТО.
Стално су постављана питања типа: зашто Москва још тамо у фебруару није донела овакву одлуку? Па, боље икад него никад. Кијев сад зна да су се качили са погрешним дасом. Суровикин је нашироко уважаван – а и плаше га се: надимак му је „генерал Судњи дан“. Други га називају „људождер“. Легендарни председник Чеченије, Рамзан Кадиров – и сам генерал-пуковник руске војске – нашироко хвали Суровикина као „ правог генерала и ратника, искусног команданта, чврсте воље и далековидог“.
Суровикин је заповедник ваздушно-космичких снага Русије од 2017; додељена му је титула Хероја Русије за командовање током војних операција у Сирији; а изузетно теренско искуство стекао је и током борби у Чеченији током 1990-тих.
Суровикин је прави доктор за „страву и ужас“, и дате су му одрешене руке. То је чак довело и до нагађања да су министар одбране Шојгу и шеф генералштаба Герасимов макнути, или присиљени да дају оставке, о чему се шпекулисало и на Телеграм каналу Вагнер групе „Сива зона“.
И даље је могуће да би и сам Шојгу – жестоко критикован због недавних руских војних пораза – могао евентуално бити замењен садашњим гувернером Туле, Алексејем Дјумином, а Герасимов помоћником главнокомандујућег копнених снага, генерал-потпуковником Александром Матовниковим.
Но све је то небитно, све су очи сад ионако уперене у Суровикина.
МИ6 изгледа доиста има неке релативно добро размештене кртице у Москви, кад се мало боље погледа. Британци су тако упозорили украјинског председника Зеленског и Главни штаб да им Руси за следећи понедељак спремају „удар упозорења“.
Оно што се јесте догодило није било никакав „удар упозорења“ већ права масовна офанзива са преко 100 крстарећих ракета лансираних „из ваздуха, с копна и мора“, како је то Путин нагласио, на „енергетику, војне командне и комуникационе центре“.
МИ6 је такође нагласио да ће „следећи корак“ бити потпуно уништење читаве украјинске енергетске инфраструктуре. А ни то није никакав „следећи корак“, то се све управо већ догађа. Снабдевање струјом је потпуно прекинуто у чак пет области, укључујући Харковску и Љвовску, док су озбиљни прекиди забележени у још пет области међу којима је и сама Кијевска.
Преко 60 одсто украјинске електричне мреже је већ у прекиду. Више од 75 одсто интернет саобраћаја више не постоји.
„Страва и ужас“ ће се највероватније одвијати у три фазе.
Прва: Преоптерећење украјинског система за противваздушну одбрану (већ траје).
Друга: Враћање Украјине у мрачни средњи век (већ у току).
Трећа: Уништење свих битних војних инсталација (следећи талас).
Украјину ће током наредних неколико дана обухватити скоро потпуни мрак. Политички, то отвара простор за игру по сасвим другачијим правилима. Имајући у виду и традиционални знак препознатљивости Москве, а то је „стратешка двосмисленост“, оно што следи би могло да буде некакав ремикс Пустињске олује на руски начин (масовни ваздушни напади као припрема терена за копнену офанзиву), или, што је још вероватније, „подстицај“ НАТО-у да почне преговоре; или једноставно обична неуморна, неумољива и систематично ракетирање са нешто мало електронског ратовања, тек толико да се трајно уздрма капацитет Кијева да води рат.
Или све поменуто заједно.
Кључно питање је како би понижена западна Империја могла подићи улог без употребе атомског оружја. Москва је све досад показивала хвале достојну суздржаност, и то предуго. Нико не би требало да заборави чињеницу да је у правој Великој игри – оној која се води око координације напора да се коначно успостави вишеполарни свет – Украјина је тек предигра. Дошло је време да се играчи за предигру склоне и сакрију, пошто је на терен ступио генерал „Судњи дан“.
С енглеског посрбио: Стеван Бабић
Пепе Ескобар: Северни ток 2 или Немачки сусрет са судбином
Америка је и те како била свесна приближавања између Берлина и Москве. Удар на Северни ток био је Моргентауов гамбит у неокон варијанти. Немачка још увек сопствену судбину може узети у своје руке – одвртањем вентила на неоштећеној линији Северног тока 2
Сага око Северног тока 2 донела је још један запањујући преокрет.
Почело је с Гаспромовим открићем да је Линија Б, огранак Северног тока 2, остала нетакнута; не само што је избегла Терор над цевоводима, него би „потенцијално“ могла бити искоришћена и за пумпање гаса ка Немачкој.
И сама та чињеница још једном потврђује какав је заиста Северни ток 2 инжењерски бисер, чудо и постигнуће. То у ствари важи за читав тај систем: његове цеви и нису биле разнесене, већ само пробијене.
Руски заменик премијера Александар Новак надовезао се, додуше уз ограду: обнова читавог система јесте могућа, али „захтева и време и одговарајућа средства“. Но, пре свега тога, руски редослед приоритета захтева да починиоци буду убедљиво идентификовани.
Извори у Москви потврдили су Гаспромове оцене. Чак је и Блумберг био принуђен да извести о томе.
Следом тога је у Бечу, присуствујући састанку ОПЕК+, Новак приметио да је Руска Федерација „спремна да гас обезбеди кроз другу линију Северног тока 2. Ако буде потребно, то је могуће.“
Тако сад знамо да је могуће. А да ли је и „потребно“ зависиће од политичких одлука Немачке.
Новак је такође оштро коментарисао и то што ни Русији ни операторима Северног тока није дозвољено да учествују у истрази које се врши после Терора над цевоводима. Русија инсистира на томе да ће без њиховог учешћа свака истрага бити намештена.
Какав год био modus operandi Терора над цевоводима, некомпетентност је извесно био један део. Никакве експлозивне направе нису биле постављене или нису експлодирале на цеви Линије Б Северног тока 2.
Што даље значи, како Новак рече, да је он практично спреман за пословање. Линија Б је у стању да препумпа 27,5 милијарди кубних метара гаса годишње, што је половина укупног капацитета.
Капацитет Северног тока је био снижен на само 20 одсто због још увек незавршене саге с оном турбином, пре него што је на крају и потпуно затворен. А што је најважније, Линија Б Северног тока 2 и даље може пумпати с капацитетом 2,75 пута већим од капацитета недавно пуштеног Балтичког гасовода између Норвешке и Пољске, а преко Данске. Од којег користи има само Пољска, за разлику од Северног тока, који опслужује више европских земаља.
НАТО истражује НАТО
У рационалном свету, Берлин би већ укинуо санкције Русији и одмах пустио у рад „заувек одлагани“ Северни ток 2, гарантујући тиме да ће (најмање) ублажити већ активне процесе деенергизације, деиндустријализације и дубоке социоекономске кризе какву су уобичајени осумњичени наметнули Немачкој.
Но колективни Запад и надаље остаје заробљеник геополитичких психопата предвођених сопственом ирационалношћу. Тако да се то вероватно неће десити.
За почетак, „истрага“ о Терору над цевоводима личи на Кафку у извођењу НАТО.
Операторима Северног тока није омогућен приступ месту злочина због због апсурдних ограничења која су увели Данци и Швеђани. Наиме, операторима ће требати најмање 20 радних дана да обезбеде све потребне „дозволе“ да би могли спровести инспекцију.
Полиција Копенхагена покрива место злочина уз данску економску зону, као и шведска обална стража у шведској економској зони.
Уколико вам све ово личи на једну од оних мрачних скадинавских серија тако популарних на Нетфликсу, то је зато што тако и јесте. Али са једним критичним обртом: у овој епизоди НАТО истражује сам себе (пошто би Шведска ускоро требало да и сама ступи у НАТО), а Русима није дозвољен приступ. Све веродостојне радне хипотезе о Терору над цевоводима указују да је то била унутрашња прљава НАТО операција против једне НАТО чланице, Немачке.
Зато ће сваки, ма како ситан био, узнемирујући доказ који би прст окренуо у правцу НАТО актера згодно „нестати” или макар бити довољно изманипулисан током тих дугих 20 дана потребних за издавање „дозвола.”
У међувремену ће се у Европи последице енергетског рата против Русије наметнутог од стране САД нагомилавати, а трошкови ЕУ нарасти до невероватних 1,6 хиљада милијарди евра, судећи према извештају консултантске фирме Јаков и ортаци, ранијег одељења МекКинзија у Русији.
Узевши у обзир недостатак гаса у ЕУ због непуштања у рад Северног тока 2, уз стални пораст цена енергената на тржишту, БДП земаља ЕУ би могао пасти за читавих 11.5% (или 1,7 хиљада милијарди евра), при чему би око 16 милиона људи могло остати без посла.
Складишта гаса у ЕУ сада су прилично пуна (90 посто), али то никако не значи да је то довољно за целу зиму. Пун капацитет гасног складишта покрива свега 90 дана потрошње. ЕУ би лако могла остати без гаса већ у марту, можда и раније са овом тек незнатном количином гаса колико јој данас још дотиче.
То значи да би ЕУ морала да потрошњу гаса свеукупно среже за најмање 20 одсто, не заборављајући притом да је увезени норвешки или амерички гас неупоредиво скупљи од руског по дугорочном уговору и са фиксном ценом.
Повратак на Моргентауов план
Лудило са санкцијама, пак, не јењава. Нове ће, према најавама из Америчког трезора, Г7 ће, у три узастопна стадијума, бити уперене против руске сирове нафте, и даље инсистирајући на фиксирању горње границе њихових цена, у чему их ни Русија ни неколико њених великих купаца са Глобалног Југа сигурно неће пратити.
Шира слика и даље остаје иста. Терор над цевоводима је гамбит очајника у покушају да Немачку спречи да почне са заобилажењем досадашњих санкција према Северном току и Русији.
Отворен је био тајни канал за њихове преговоре. Просветљуће делује сазнање да су се све претходне активности Берлина и Москве, одлагање пуштања у рад и смањења протока гаса, изводиле само зато да би некако спречили Империју да испуни своју обећану претњу да ће „завршити“ са Северним током 2.
А онда је Империја повукла потез.
Из визуре Москве, тиме се ништа није променило на Великој шаховској табли. Кремљ је успео да изманипулише апсолутни очај Вашингтона наводећи га да не призна свој спољнополитички дебакл, највећи још од Вијетнама; Руси у међувремену настављају да остварују циљеве Специјалне војне операције (СВО), која сад прети да метастазира у противтерористичку операцију (ПТО).
Како сад ствари стоје, Москву прекинута достава енергије не погађа, а криза горива и других ресурса се и даље умножава са огромним поремећајима ланаца доставе широм света.
Руси у свему томе делују као забављени посматрач који у чуду размишља о свом том успоравању индустријске производње у еврозони, одливу капитала, порасту инфлације и социјалним немирима и протестима који само што нису експлодирали.
За даље ирационалне империјалне акције још је отворен прозор опасних прилика, од данас до самита Г20 следећег месеца на Балију, после ког ће то бити другачија игра, не само у Украјини, него и унутар бригама парализоване ЕУ.
После Другог светског рата смишљен је био Моргентауов план с намером да Немачку буквално изгладни до смрти уништавањем њених угљенокопа у Руру. Невероватно му је сличан штраусовски план смишљен у главама америчких неокона психопата да се Немачка одсече од руског природног гаса бомбардовањем оба Северна тока.
Први Моргентауов план требало је да доведе до потпуне деиндустријализације Немачке. Према члану 3. требало је да „цео Рур“ буде не само „огољен и остављен … без све постојеће индустрије, него и тако ослабљен и контролисан да у догледној будућности опет не постане индустријска област“.
Крај Немачке као индустријске државе довео би до масовне и трајне незапослености којим би било погођено чак 30 милиона људи, према Хенрију Стимсону, тадашњем министру ратном САД. На то је Моргентау одговорио да би тај вишак становника требало „увалити Северној Африци“.
Америчка обавештајна заједница је и те како била свесна приближавања између Берлина и Москве. Удар на Северни ток био је Моргентауов гамбит у штраусовској неокон варијанти.
Међутим, ништа није готово док дебела (вагнеријанска) дама не запева: још је рано за „Сумрак богова“ (Götterdämmerung – завршни део Вагнерове трилогије „Прстен Нубелунга“ – прим. прев.). Немачка још увек сопствену судбину може узети у своје руке – треба само да одврне вентил на Северном току 2.
С енглеског посрбио: Стеван Бабић
