Замислите следећи развој догађаја. Чули сте да негдје у далекој провинцији имате сиромашног рођака, са свих страна окруженог непријатељима. Нисте се никад упознали, али је он по свему судећи веома храбар – јуначки се бори да сачува свој скромни дом. И честит је, кажу – не продаје вјеру за вечеру, иако постоје озбиљне понуде. Једнога дана, притиснут невољама, тај рођак одлучио је да од вас затражи помоћ, јер никог ближег нема – таква је ситуација… И у вашој кући има гладних уста, и ви често ратујете, али одговарате на братски позив издалека: шаљете му храну, новац и оружје. С напором, али од срца, прилично редовно. Књиге, иконе… Лакше ће да преживи, да се одбрани, и кућу мало да поправи. Поред тога, заступате га гдје год је то могуће, упозоравајући нападаче да ваш рођак није баш сирак тужни без иђе икога. Његова ситуација је временом постала нешто боља, не много, али ипак… У души је некако топлије. Не очекујете, наравно, никакву специјалну захвалност, не захтијевате за себе посебну част и поштовање – ви само испуњавате своју хришћанску и братску дужност, онолико колико можете, жалећи што околности нису срећније.

И тако пролазе године, па деценије. Вјекови… И онда, једнога дана, од потомака тог храброг и честитог рођака стиже вам следећа порука: „Кад ћеш нас већ једном оставити на миру, проклети империјалисто? Нисмо ми никакви рођаци, не знамо ни ко си ни зашто нам се јављаш! И одакле ти уопште право да нас помињеш? Твоја нам подршка не треба – само нас уваљујеш у невоље. Имамо ми у свијету друге пријатеље, моћне, перспективне, искрене. Даље руке од нас, и заборави да смо икад…“

Па добро, то је то, овдје се цитат прекида из објективних разлога. Зашто? Зато што осјећам неподношљиву срамоту и стид. Зато што сам и ја један од потомака тог храброг и честитог рођака из удаљене провинције. Одрастао сам на Кличеву поред Никшића, на потезу од Царевог моста до Манастира. Тим правцем се више од стотину година улази у наш Град; двије величанствене грађевине дочекују путнике намјернике. Оне су – лична карта Никшића. За људе који ту живе Царев мост и Манастир нису архитектонски подвизи и туристички симболи, него неодвојиви, понајљепши дио наше овоземаљске судбине. Наш свакодневни поглед, пулс и дах. Генерације пролазе, око Моста и Манастира људи раде, одмарају, дјеца ту одрастају, млади се забављају. Понеко се и Богу моли. То смо ми.

Царев мост и Манастир (тако Никшићани зову саборну цркву Св. Василија Острошког) саграђени су добротом, милосрђем и средствима царске Русије. На данашњи дан, 20. октобра 1894. године, књаз Никола је приликом свечаног освећења и пуштања у саобраћај моста овако завршио говор: „Е, ма сад, браћо, остаје нам да овој грађевини дамо име, али име једно достојно и њене величине и уложеног труда. Израз неки мали биће и остаће за вазда наше захвалности и љубави према великом добротвору нашем, ако назовемо овај мост, као што наређујем да се зове, Царев мост, у спомен цара Александра III Романова. Да живе Црногорци који га саградише! Да живи цар којему се посвећује!“

Тако је говорио црногорски књаз. А данас, ево, некакви Монтенегрини шеткају поред Царевог моста и светог Манастира, и деру се на сав глас: „Ма кад је то нама Русија помогла? Никад ништа! Сиктер, Русијо! Санкције, него што!“

Како је то могуће? Одакле толика подлост, такав несојлук? Не знам, и нећу да знам. Само кажем: Црногорци, ако вас још има, молите се за велики руски народ. Да он васкрсне. Да буде моћан и чврст. Јер су моћ и снага руског народа – моћ и снага Доброте и Љубави. Која ће и вас заштитити и сачувати вас од сваке опасности и невоље. Молите се за Русију. Јер је Русија – живот.