НЕ ЗАБОРАВИТИ МИСИЈУ: ЈОВИЦА ТРКУЉА И БОРБА ЗА СЛОБОДУ МИШЉЕЊА
др Јовица Тркуља (фото: pecat.co.rs)О ИНТЕЛЕКТУАЛЦИМА НА УДАРУ ТИТОИЗМА
Већ деценијама се др Јовица Тркуља, редовни професор у пензији Правног факултета у Београду, бави нашом прећутаном правном, али и културном, баштином. Покреће библиотеке, објављује књиге, уређује дела значајних личности које су деловале некад и данас „на ползу отечеству“. Часопис „Херетикус“, који је покренуо и уређује, има и штампано и електронско издање, и прави је пример како изгледа суочавање са потонулим континентима нашег наслеђа. Од почетка, „Херетикус“ покреће тешке и тамне теме из наше прошлости – од злочина учињених у име револуционарне правде до остракизовања неподобних интелектуалаца. Велику пажњу Јовица Тркуља је посветио гоњенима на правди, говорницима истине у мрачне дане, од професора Михаила Ђурића и Стевана Ђорђевића, преко писца Ивана Ивановића, до сликара Радивоја Бербакова. Приредио је књиге о њиховим „случајевима“.
Није, наравно, заборавио ни Драгољуба Јовановића, истинског левичара, који је, због својих идеја и политичке борбе, робијао и пре и после рата – радио је на издавању његових сабраних дела и тумачио интелектуални и морални став овог српског доследника и непоколебљивца. Тиме нам је професор Тркуља показивао какав би морао бити пут интелектуалца, човека који не живи само од дипломе и научног рада, него је спреман и на жртвовање. О Јовановићу је писао:“Драгољуб Јовановић је био двоструки доктор са Сорбоне, велики народни трибун и непоколебљиви опозиционар и режиму Карађорђевића и режиму Јосипа Броза. Његову личност је красила храброст, пожртвовност, истрајност и бескомпромисност у борби за либерално-демократска начела, за поштовање људских права и слобода. Тај човек срећне научне, али несрећне политичке звезде, имао је несрећу да скупо плати своја истрајна политичка уверења, робијајући у два потпуно различита режима.
Али, ни дуге године робије нису успеле да сломе његов слободарски дух, огромну енергију и борбу за Србију пуне слободе и истинске демократије. Смогао је снаге да у тамници у страшним условима, напише десетине хиљада страница о моралу и 400 портрета својих савремниика. После девет година робије Драгољуб Јовановић се вратио 1956. из Митровачког затвора, али није изашао из тамнице. Сурово одбачен и маргинализован, он је прибежиште нашао у својој оданој породици и веома уском кругу пријатеља. До краја свог живота живео је у тешкој материјалној оскудици, у политичкој изолацији, са забраном јавног деловања, оставши веран својим људским принципима.
Умро је 1977. године, не дочекавши да се зидови његове изолације сруше и да тадашњи ауторитарни режим доживи крај.“
Поред интелектуалаца на удару титоизма у Југославији, професор Тркуља се бавио и онима који су морали да се, пред „револуционарном правдом“, склоне у емиграцију. Оживео је је великог социолога Мирка Косића, али је огроман труд уложио у рехабилитацију чувеног професора Правног факултета у Београду, Живојина Перића, коме је посветио и изложбу са изузетним каталогом и биобиблиографијом. Драгоцена је и књига сабраних послератних текстова Слободана Јовановића, објављених у лондонском часопису „Порука“, за коју је написао упутни предговор. Слободаном Јовановићем, такође забрањеним у доба брозоморе, бавио се дуго и упорно, све док није постигнута његова потпуна рехабилитација.
О САВРЕМЕНИЦИМА С ПОШТОВАЊЕМ
Наравно, он не заборавља ни савременике достојне пажње. Управо сада се спрема књига у част академика Данила Басте, на чијим сабраним делима је предано радио. И Баста је, каже нам Тркуља, узор који треба следити:“Познаваоци Бастиног дела уочили су да је он достојан баштиник највиших домета, с једне стране, немачке филозофије од Канта и Фихтеа до Блоха и Хајдегера, и, с друге стране, српске филозофске и правне мисли од Јована Стерије Поповића, Димитрија Матића, Слободана Јовановића, Ђорђа Тасића до Божидара С. Марковића и Михаила Ђурића. Недовољно је, међутим, уочено нешто што даје посебну вредност, што подарује нарочито а ретко својство његовој мисли. Уз потпуно уважавање својих великих учитеља и уз снажно ослањање на њихове идеје, Баста је настојао да остане свој. Ако се пажљивије погледа његова мисао, ако се изнутра искуси, увидеће се препознатљива лична боја – иза ње стоји целим својим бићем њен творац, она у себи сједињава његову свест и савест. Захваљујући томе, Баста се у својим наступима увек јавља као човек опредељења, тако да је изузетна врлина његових радова кураж да се јасно, неувијено и одрешито изрекне властити став и критички суд. У својим текстовима Баста је искрен, критичан, каткад одвећ строг. Његови коментари су бритки, аргументи уверљиви, а оцене и закључци чврсто утемељени.“
Ове речи су, поводом академика Басте, упућене као позив свима који се баве интелектуалним радом: буди принципијелан, и не одступај из борбе за слободу и правду, ако ти је стало до успомене у свом роду. Јер се памте само доследници и непропузали, а издајници истине и самих себе буду или заборављени или их памте по неком непочинству, углавном јудинском.
БОРБА ЗА ДИЈАЛОГ
Увек је професор Тркуља сматрао да је осовина сваке културе дијалог. Иако код нас још увек влада острашћена антидијалогичност, он од дијалога никад није одустао. Један од његових најзначајнијих подухвата у одбрани истине демократије као дијалога је обнова предратне библиотеке „Политика и друштво“, у којој су излазиле књиге чији је циљ био просвећивање на путу слободе и владавине права у друштву. Већ је почела дигитализација драгоцених издања ове библиотеке, и она предратна су доступна на Интернету – опет захваљујући настојањима Јовице Тркуље. (1)
И даље се ваља спуштати у мрачне дубине наше квазружичасте титоистичке прошлости, управо зато што НАТО интелигенција у нас покушава да то доба представи као тријумф „хуманизма & ренесансе“. Титоизам је, упркос причи о „златном добу“, био доба репресије у политици и култури, прогона интелектуалаца, деликта мишљења. Комунизам се наслањао на војску, полицију, тајне службе и кривосуђе уместо правосуђа. То нова поколења не смеју заборавити – Тркуља им помаже да не забораве.
Он нас опомиње на три епохе прогона интелигенције после Другог светског рата, као и нас транзциону „издају интелектуалаца“, од којих су многи ступили у службу моћи, или локалне или глобалне, после распада СФРЈ:“На основу карактеристика комунистичког правно-политичког поретка и специфичности у историји социјалистичке Србије/Југославије, могуће је разликовати четири периода са становишта репресивности: (1) прогон непријатеља народа и државе (1944–1952), (2) прогон унутрашњег непријатеља (1953–1968), (3) прогон непријатеља самоуправљања (1969–1989) и (4) издаја и аутокомпромитација интелектуалаца у транзицији (1990–2022).“
То се мора имати у виду. Тркуља шири наше видике управо нас подсећајући на дијалог. После петог октобра 2000, настојао је да, организацијом „Кикиндских дијалога“, омогући људима разлилитих мишљења да разговарају и траже решења на опште добро. Авај, слони монологу, многи га нису разумели.
ОПЕТ О ДРАГОЦЕНОМ ЧАСОПИСУ
Мишљење је, у титоизму, било криминализовано, иако су и стари Грци и антички Рим знали да се мишљење не може кажњавати. Борба за слободу мишљења, без које нема демократских установа и владавине права, наишла је на велику препреку у виду комунизма, који се није либио да људе гони зато што нису спремни да се потчине једноумљу. Судило се управо за деликт мишљења, судски су забрањиване новине, књиге, часописи, филмови, позоришне представе. Јовица Тркуља, као што рекосмо, са својим сарадницима је покренуо часопис „Херетикус“ који би чинио част и културама већим од наше. Ко не верује, нека се увери. Довољно је отићи на сајт часописа, па видети каквог блага тамо има.
Два последња броја, један посвећен Достојевском, а други корона тоталитаризму, доказују како се може „мислити под притиском“, а да се остане трезвен и будан. Часописи су свима доступни на Интернету. (2)
Нико, после „Херетикуса“, не може да каже да није знао и није чуо шта се збивало са најбољима међу нама, који нису хтели да се помире са тоталитарним једностраностима „скока из царство нужности у царство слободе“, што је многима скрхао вратове.
ОД КОМУНИЗМА КА ГЛОБАЛИЗМУ
Критикујући комунизам у прошлости, Тркуља не заборавља на глобализам у садашњости. Управо зато што је против сваког тоталитаризма, ма каквом реториком се покривао и бранио.
Њему је, као правом интелектуалцу, јасно да иза глобалних лажи стоје интереси глобалиста. Бавећи се анализом књига Момчила Пудара о америчкој хегемонији, Тркуља наводи америчког новинара Томаса Фридмана, из чланка објављеног у „Њујорк тајмсу“: „„Оно што треба свету данас, то је мондијализација, која може да функционише само ако САД употребе сав свој утицај и сву своју моћ супресиле. Америка не треба да се плаши да делује таква каква јесте, а то ће рећи као непобедива сила! Америка треба да буде светионик целом свету!“. Из овог цитата, примећује Пудар, неизбежно се намеће закључак да оно што бољшевизам није успео да постигне у СССР-у, сада успева амерички суперкапитал – да Америка влада светом.“
Из сега тога се, у доба коронократије, родила логика „великог ресета“. Јовица Тркуља нас подсећа:“Реч је о стратегији да глобална финансијска криза и разне мере спроведене широм света против пандемије изазову битне цивилизацијске, друштвено-економске и кулутуролошке трансформације функционалне за Капитал. Нова нормалност је стога чин превредновања претходних доминантних вредности. Она настаје у контексту ресетоване стварности а у корист решавања глобалне кризе капитала. Њен циљ је темељно реформисање свих сфера човековог бивствовања, замена реалног људског света дигиталним, супституисање слободе, самосвојности и креативности појединачних дела – мноштвом дигиталних копија које више нису намењене задовољењу човекових потреба већ потреби тржишта и профита.
Баук нове нормалности кружи планетом изазивајући реакције свих, као онај о којем су 1848. писали Маркс и Енгелс – баук комунизма. Нова нормалност као кључна полуга/стратегија глобалног ресета изражена је у реченици која заједно са пандемијом Ковида 19 кружи дигиталним и реалним светом: „Нећемо се вратити у нормалност, јер нормалност је била проблем“!““
Човек који је преживео комунистичко једноумље, са његовим, по Георгију Флоровском, патосом насилног даривања среће, одлично разуме шта нас чека приликом „великог ресетовања“. И не пристаје на то, наравно.
ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ ЈЕ СЛУЖБА
Пишући о свом средњошколском професору Спасоју Граховцу, у уводу за зборник радова посвећен његовој успомени ( објавио га је у родној Кикинди 2021. године ), Тркуља, у исти мах, описује свој идеал српског интелектуалца, ма у којој средини да живи:“У Кикинди су живели, деловали и њеним улицама ходили значајни људи. Један од њих је несумњиво и Спасоје Граховац, негдашњи професор кикиндске Економске школе и Гимназије, Учитељског факултета у Сомбору, директор и професор Педагошке академије у Кикинди.
Професор Граховац је био широког образовања, пространих хоризоната, познавалац класичне и модерне културе, поготово уметности, нарочито књижевности. Човек се просто зачуди ширином његових интересовања, духовним парцелама које је обделовао, шта је све преточио у бројним књигама, чланцима, приказима, рецензијама. Његово знање је било широко и поуздано, било је живо и подстицајно. Његова реч је била продорна и сликовита. Подсећао је својом појавом више на српског просветитеља XIX века доситејевског типа, него на модерног грађанина који се спокојно предаје и прилагођава тековинама техничко-индустријске цивилизације. Идеали којима се заносио и ка којима је тежио, коренили су у српској просветитељској традицији од Доситеја и Вука преко Цвијића, Стојана Новаковића, Слободана Јовановића и Скерлића до наших Банаћана Јована Радака, Милана Петровића и Васе Стајића. Идеје просветитељства, националне слободе и социјалне правде обележиле су његов живот, дело и деловање. Он је боље разумео и живео са цивилизацијским тековинама и дометима XIX и XX века него у глобализованом и отуђеном XXI веку.“
Људи попут Граховца су узор – и за престоницу и за провинцију. Само тако престоница и провинција не постају учмала паланка, скучених, макар и квазикосмополитских, видика.
БИТИ СА МИСИЈОМ
Већ годинама настојим да пишем похвале нашим људима који, по мом мишљењу, похвале заслужују. То чиним из више разлога – онај основни је да ближње треба упознати са животом и радом оних који не живе и не раде само за себе, него и за свој народ, али не заборављам ни чињеницу да Срби о некоме говоре добро само кад умре, што, по мом мишљењу, није ни паметно, ни поштено. Није паметно, зато што онима који стоје на бранику истине и народних права треба указати поштовање док су ту ( јер им је то охрабрење на пут којим иду, и даје им снаге да наставе борбу ), а није ни поштено, јер похвале добијају којекакви медијски кловнови и шампиони кревељења, док истинске трудбенике, што свима могу бити узор, нико не уочава.
Служба интелектуалаца који није слуга било чије моћи јесте у препознавању вредности прошлости и садашњости, у несебичном сведочењу о личностима на којима почива смисаона вертикала једног народа, у позивању да се угледамо на незгрбљене и непропузале, који су, и у тешким данима, успевали да очувају образ и огњиште. Управо Јовица Тркуља спада међу интелектуалце са мисијом, која је служба свом роду, а преко њега и свим људима. А то и јесте за похвалу.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
УПУТНИЦЕ ( 16.10.2022. године ):
