У свом тексту „Стаљинград на Северском Доњецу”, који је објављен 30. септембра на порталу Украина.ру, написао сам следеће: „Губитак града ће и сада бити тежак пораз за Русију, он ће отворити могућност Оружаним снагама Украјине за даље напредовање и преношење борбених дејстава на територију ЛНР, али то не би била толика катастрофа као уколико би Оружане снаге Русије биле захваћене ударом на Красни Лиман у регионима Балаклеје и Изјума. Следећег дана град је остављен, и у руском друштву је кренуо нови напад хистерије”, речи су руског политиколога и оснивача медијске куће „Русија данас” (Россия сегодня), Ростислава Ишћенка, у чланку „Повлачење из Лимана, проблеми Специјалне војне операције и изјава Кадирова” са портала Украина.ру.

„За разлику од изузетно храбрих интернет пропагандиста који оптужују збуњену јавност за све смртне грехе, не сматрам ову хистерију потпуно неоснованом”, признаје политиколог. Само што њени корени не леже у војним поразима (у рату је све могуће), већ у бесмисленој и немилосрдној пропаганди о неуништивости Оружаних снага Русије, које „у једном замаху убијају седморицу”, као и о њеном легендарном статусу. Штавише, тим идиотизмом су се бавили исти они који сада изненађено питају: „Зашто су ови људи толико узбуђени због Красног Лимана?” Зато што није било потребно говорити да више нема „ни корака назад”.

„Чак и током пролећног ‘прегруписавања’ говорио сам да ствари треба називати својим именом, и ако је у питању повлачење – онда је повлачење. Због чега убеђивати народ да се налазимо на десетак километара од центра Кијева, заузимајући град са три стране, а потом се ‘прегруписати’ стотине километара од непријатељске престонице по ‘првобитном плану’? Јер очигледно је да је сјајно замишљена операција разбијања уједињеног фронта Оружаних снага Украјине, блокада Кијева и других великих градова, одсецање Западне Украјине од централне и источне, као и одсецање са мора, скоро успела, а пропала је у завршној фази због недостатка људства. То значи да ће трупе недостајати и даље, да ће се рат одуговлачити и да ће се доносити непопуларне одлуке, које ће морати да се објашњавају грађанима”, уверава Ростислав Ишћенко.

Фактор поверења

„Такво ‘прегруписавање’ и поруке да се случајно неко ‘не усуди да шири дезинформације о војсци, јер за то може да се одговара’, неће помоћи у достизању коначног циља”, наводи стручњак. „Када народ изгуби поверење у власт, не виче о томе на сваком ћошку – народ ћути. А са одласком поверења одлази и подршка. А онда, може да се догоди као и 1916. године, када је на фронту све било у реду, али нико у то више није веровао. Потом је дошла 1917.”.

„Седам месеци након почетка специјалне операције, војска је морала јавно, на нивоу министра одбране, да призна да нема довољно снага и да је потребна мобилизација. Шојгу је то тако и објаснио: мобилисани су потребни да попуне празнине на фронту и контролишу заузете територије. Неки су закључили, радосно подржани од стране интернет пропагандиста, да се мобилисани неће борити, већ ће деловати као позадинске трупе које ће штитити леђа. Али, за заштиту леђа је задужена ‘Росгвардија’, и сада, након уласка нових региона у састав Руске Федерације, тамо ће бити распоређене структуре ФСБ и Министарства унутрашњих послова. Да би се умањили губици, настојаће се да се новоформиране јединице користе на мирнијим деловима фронта, као и за постизање успеха након пробијања одбране непријатеља. И тако ће бити бар док не стекну пуно борбено искуство”.

„Али шта је ‘мирнији део фронта’ могли смо да видимо на примеру Харкова”, напомиње Ишћенко. „Тамо је дуго било релативно мирно, а сада је веома немирно. Оружаним снагама Украјине, које нису успеле да изведу операцију којом би поразиле јужну групацију Оружаних снага Русије, очисте херсонски мостобран и дођу до прилаза Криму, потребан је био било какав успех. Зеленски је спреман на то да се квадратни километри територије плате хиљадама живота украјинских војника.

Није исправно рећи да квадратни километри не значе ништа. Тамо живе људи којима прети репресија, а напуштене територије ће поново бити потребно повратити, уз много проливене крви. Али, да још једном нагласим: на северу руска армија може, повлачећи се од линије до линије, да исцрпљује украјинске трупе, да избаци из строја обучене резерве релативно малим снагама, концентришући напоре на важнијим стратешким областима. Задатак генерала је да спречи пораз својих снага, да спасе војску и тиме створи услове за будућу победу. Дакле, ако нема довољно снага, треба се повлачити, пуцајући у противника, док офанзивна иницијатива непријатеља не пресуши”.

Политичка одлука

„Као што је већ речено, чињеница да нема довољно људства постала је јасна још средином марта, када је офанзива Оружаних снага Русије застала у свим правцима и појавила се тенденција ка позиционирању. Далеко сам од размишљања да за нетачан прорачун снага које су потребне за операцију кривим само генерале. Наравно, били су дужни да играју на сигурно и покушају да створе групу способну да изврши задатак у каквим год условима. Али политичари постављају задатке генералима. Они су послали војску не у рат, већ у ослободилачки поход, у коме се није очекивао озбиљан отпор Оружаних снага Украјине. Дакле, када се испоставило да ће се украјинска војска ипак борити, буквално је недостајало 150-200 хиљада људи да се за три до четири недеље реши проблем уништења украјинске одбране и слома отпора Украјине.

Сада то може изгледати немогуће, али сетите се да је у првом месецу борби руска војска заузела око трећину територије Украјине, за потпуну блокаду Кијева било је потребно прећи четрдесет километара на десној линији и тридесет километара на левој. Николајев је био делимично блокиран, на југу су се Оружане снаге Русије приближиле Первомајску, ишле ка Вознесенску, одакле се отворио пут за Уман (контролишући главну раскрсницу са севера на југ и са запада на исток) и стигле скоро до Кривог Рога – кључног града у позадини Запорожја и Дњепропетровска, чијим би падом блокада Запорожја, Дњепропетровска и Кременчуга постала неизбежна. У свим овим областима неколико десетина километара и неколико десетина хиљада војника је фалило за потпуни успех”, са жаљењем изјављује Ростислав Ишћенко.

„Да ли их је било могуће пронаћи? Било је”, уверен је Ишћенко. „Укупан број копнених снага, ваздушно-десантних снага, специјалних снага, маринаца и других јединица које су могле да се користе за копнену операцију премашио је 300 хиљада људи, достижући отприлике 340-350 хиљада. Када би се растеретили сви други правци, било је могуће саставити ударну песницу од 250 хиљада људи против Украјине. Да Американци то не би сазнали, било је могуће започети операцију у постојећој групацији, истовремено започињући масовно пребацивање трупа из других округа (иначе, таква пребацивања су се стално практиковала на вежбама). Након што би се Специјална војна операција завршила за три до четири недеље, већина трупа је могла бити враћена на своја места пре него што би било који непријатељ имао времена да искористи нашу привремену слабост”.

„Али ово је политичка одлука”, сматра политиколог. „Не знам да ли је то предложио Генералштаб, али војска сама није могла да се одлучи на пребацивање тако великих трупа. Политичари су се спремали за ослободилачки поход. Иако неки блесани у градовима и даље покушавају да докажу да Русија намерно одуговлачи рат како би идентификовала све унутрашње противнике, Путин се вероватно не би одлучио на превентивни удар да је знао да рат може да се одужи на годину дана или дуже, и да уговорни војници нису довољни. На крају је био принуђен да прогласи мобилизацију (макар и делимичну)”.

Колебање у друштву

„Пре свега, ја не бих проглашавао мобилизацију јер наше друштво није било спремно за прави рат. Да, огромна већина је била спремна да подржи Специјалну војну операцију, посебно у формату ослободилачког похода. Да, друштво је мирно реаговало на одуговлачење сукоба, пошто је рат на ТВ-у, боре се професионалци, док су остали заузети својим послом – то је занимљивије и од фудбала. Чак и први талас мобилизације Русија је преживела без озбиљних проблема.

Ентузијазам са којим су и стари и млади 1941. године јурили у војне одсеке се не примећује. Има добровољаца, али већина је става: ‘Ако ме позову – идем, ако не – онда не идем’. Већ сам писао да људи не осећају овај рат Отаџбинским (као Велики отаџбински рат, како се у Русији назива Други светски рат). Они разумеју неопходност рата: Украјина мора бити пацификована, Западу се мора показати ко је главни даса, пожељно је вратити руске земље (мада се не слажу сви са последњом тезом). Последњи пут су те руске земље ослобађане пре три стотине година, при чему је захваћено и много неруских земаља, док нису ослобођене праве руске земље. Смоленск је дефинитивно прешао у руске руке средином 17. века (узгред, истовремено са руским Кијевом и Черниговом, а сто година после Казања и Астрахања, који раније нису били руски), а Пољска је пацификована до краја 18. века (тада је играла исту улогу какву Украјина игра данас)”.

„Уопште гледајући, једно је када непријатељ нападне на наше градове, угрози наше животе и животе наших најмилијих. Друга ствар је када ми исправљамо историјску неправду из давних времена. Људима је тешко објаснити зашто они или њихови најмилији треба да ризикују живот да би неки Украјинци живели боље и да би се сетили да су и они Руси. Поготово ако ти исти Украјинци масовно одлазе на фронт да се боре против Руса и показују бруталну мржњу према руском свету, свесно се идентификујући као наследници Вермахта и СС трупа, које су 1941. марширали да покоре Русију”.

„Теорија ослободилачког похода идеално је одговарала општем расположењу и била је пријатна за национални понос. Ослободити милионе заведене и престрављене браће звучи веома племенито, као и њихово ослобођење од неколико десетина хиљада нациста које подржава Запад. Али ‘браћа’ већ седам месеци попуњавају армију од 700.000 војника, држећи фронт у дужини од две хиљаде километара. Показало је се да је нациста неочекивано много, а премало бораца против њих. И Руси почињу да сумњају да ли је вредело почињати све ово – Русија има довољно сопствене земље. Претња Русији од стране Сједињених Држава и НАТО-а обичном човеку изгледа веома далеко и земља је заштићена захваљујући моћном нуклеарном арсеналу”.

Осуда мобилизације

Изгледа да се сви слажу у томе да Русија, започевши овај рат, не може да напусти Украјину без победе. Али нема сагласности око тога шта се подразумева под победом, као и на који начин би се до исте дошло, примећује експерт. „Неко сања о обнављању западне границе из 1991. године, неко пристаје на границу по Ришком мировном уговору из 1921. године, а неки сматрају да је довољно то што је до сада узето, остало се може бомбардовати атомским бомбама јер, тобоже, Американци неће градити своје базе у радиоактивној пустињи и започињати Трећи светски рат због Украјине. Истовремено, ти људи се на обазиру на чињеницу да је Трећи светски рат већ у току и да агресија САД на нашу земљу поприма све отворенији војни карактер. „Управо та разлика у мишљењу, разлика у односу према Специјалној војној операцији, јесте проблем који ограничава могућности руских политичара”, јасан је Ишћенко.

„Не знам колико је људи конкретно побегло после објаве мобилизације. Неки кажу стотине хиљада. Истовремено, подаци о дужини аутомобилских колона на границама, на које се позивају очевици, потврђују бег неколико хиљада, можда и неколико десетина хиљада људи. Колико год да их побегне, важна је сама чињеница да они беже. То су људи који су у почетку подржавали СВО или су били неутрални. Они нису побегли из земље у фебруару месецу ‘у знак протеста’. Управо за то их оптужују Европљани, који не желе да прихвате овај талас руских избеглица. Они су пукли тек сада, када је завршен телевизијски рат и појавила се могућност да и они буду на фронту. Међутим, побегли су психички најлабилнији. Многи су остали, променивши свој став према Специјалној војној операцији са умерено неутралног на умерено негативан. Они не чине већину у друштву, али је њихов проценат већ довољно висок да се не осећају потпуно усамљено у окружењу. Они почињу да активно изражавају свој став”.

„Једна наша колегиница је имала рођаке у делегацији из Херсона која је стигла да потпише документе о уласку нових територија у састав Русије. Она је, након потписивања, разговарала са њима и са остатком делегације у близини хотела у центру Москве, у којем су живели новопечени грађани Русије. У току око пола сата пришла су им два човека да изразе своје негодовање. За једног је било јасно да је маргиналац, али други је био просперитетни представник више средње класе. И једни и други су сматрали да Русији нису потребни проблеми у вези са присједињењем нових територија. Скрећем вам пажњу: центар Москве. Двоје људи који су се затекли поред херсонске делегације, без страха и стида, очигледно осећајући да нису једини, сматрају могућим, правилним и поштеним да изјасне свој критички став. А колико их је ћутало?”, поставља питање политиколог.

Упозорење Кадирова

„Управо ту чињеницу, да је почело колебање у друштву, Кадиров је осетио и одразио у својој изјави”, сматра Ишћенко. „Делује као парадокс: у априлу руска војска напушта половину целе заузете територије, Кадиров је потпуно задовољан и обећава скоре велике успехе. Није прошло месец дана откако је руска војска без отпора напустила територије у области Харкова, а Кадиров и даље показује потпуну смиреност. После најтежих борби, које су трајале око две недеље, руске трупе напуштају Лиман. Види се да је то учињено одлуком команде. У борбу за пробијање коридора до опкољеног гарнизона и са циљем њиховог извлачења из града бачени су резервисти, што значи да команда није намеравала да троши своје снаге у сукобу са Украјинцима.

Уколико је генерал на личну одговорност донео такву одлуку, свака му част, јер то значи да он брине о спасавању трупа, а не о својој каријери. Уколико је одлука донета на вишем нивоу, шта је онда крив тај генерал? Иначе, Кадиров у својој изјави каже да се жалио на лоше командовање и да се обратио начелнику Генералштаба, на основу података добијених од команданата чеченских јединица које се боре на фронту, а генерал Герасимов се није сложио са њим. Односно, руководство Министарства одбране (начелник Генералштаба је први заменик министра, односно друга особа у војној хијерархији; за разлику од врховног команданта и министра одбране, он је професионални војник) сматра да је командовање у сектору Харкова адекватно”.

Ростислав Ишћенко подсећа на притужбе на лошу логистичку подршку, проблеме у комуникацији и недостатак дронова од самог почетка Специјалне војне операције. Неки од проблема су решени, али Кадиров у својој актуелној изјави помиње проблеме са комуникацијама, иако је очигледно да тај проблем није од јуче и да није само на једном делу фронта – проблем је системски. „Као што сам више пута писао, па и у овом чланку, грешка у процени способности непријатеља, као и снага и средстава који су неопходни за операцију, направљена је у фази припреме, због чега су сви наредни проблеми били неизбежни”, нагласио је Ишћенко. „Али ово није само грешка војске, то је и војно-политичка грешка. Нетачну оцену је морало донети више извора, јер у супротном, ако се подаци различитих структура међусобно озбиљно разликују, руководство земље не би донело одлуку о спровођењу Специјалне војне операције. Немогуће је започети такав догађај ако постоји и најмања сумња у исправност процене ситуације и способности непријатеља”.

Ростислав Ишћенко се пита: „Зашто Кадиров тек сада говори, и још тако оштро? Заиста, Кадиров је у ствари свалио кривицу за напуштање Лимана не само на команду харковске групе, већ и на начелника Генералштаба, који се није обазирао на упозорења лидера Чеченије. Изнад Герасимова у војној хијерархији су само Шојгу и Путин. Односно, критика је достигла до највишег војног и државног нивоа. Рамзан Ахматович Кадиров је човек и вођа источне, штавише планинске традиције и менталитета, и веома искусан политичар. Ова традиција претпоставља да представник власти има умеће да осети промене у јавном мњењу без икаквих анкета и испитивања. У супротном, немогуће је одржати равнотежу између разних племена, чије старешине будно прате да ли су сви подједнако испоштовани, и где постоји вековна историја пријатељства и непријатељства (све до крвне освете) међу собом и са суседним народима”.

Чистка у војном врху

„Рамзан Кадиров је одличан показатељ који одражава расположење друштва. Насупрот томе, Путин на промене јавног мњења реагује са закашњењем, предузимајући одређене кораке тек онда када је немогуће не реаговати. Ова разлика се може објаснити разликом у стилу владања у различитим културама. Источни систем подразумева да се везирова глава мора бацити народу пре него што народ почне отворено да гунђа, иначе може бити касно. Она наступа проактивно. Зато је толико министара и паша у Османском царству завршило каријеру изгубивши главу. Наша традиција владања (чији је Путин идеалан представник, ништа мање суптилан од Кадирова, који осећа захтеве јавности и тренутак када се равнотежа снага руши и мора да се донесе недвосмислена одлука) претпоставља очување јавног компромиса и политичког маневара до самог краја. Коначна одлука се доноси тек када се затворе сви путеви – преостаје само једна опција”, пише политиколог.

„Кадиров својом оштром изјавом шаље сигнал Путину: тектонски помаци почињу у друштву. Потребне су нам главе војног вођства да оправдамо неуспехе. Доводећи критику на ниво начелника Генералштаба, он показује да је остало мало времена за доношење одлуке, а касније друштво може почети да поставља питања не Шојгуу, већ самом Путину. Осим тога, не треба заборавити да је Кадиров своју изјаву дао након што је присуствовао потписивању докумената о уласку нових региона у Русију. Церемонија је одржана у Кремљу и тамо је био читав врх руске власти. Рамзан Ахматович Кадиров је имао прилику да упореди ставове са утицајним политичарима на савезном нивоу и схвати да су многи од њих дошли до закључака сличних његовим. То значи да је Путину наговештена пожељност чистки у Подмосковљу (узгред, неки су већ очишћени). Да ли то значи да ће чистке у Кремљу достићи нови ниво и захватити и сам врх? Уколико се не деси ништа страшно, мислим да ће се Путин трудити да не предузима никакве драстичне кораке”.

„Подсетимо се да су га Шојгу и Герасимов недавно наговорили да спроведе делимичну мобилизацију. Наравно, нисам био присутан њиховом разговору, али разумем да су потписивање овог указа могли постићи само обећањем брзог и победоносног завршетка рата”, сматра Ишћенко. „Све недавне акције Оружаних снага РФ, од напуштања Харковске области до предаје Лимана, уклапају се у концепт припреме велике офанзивне операције. Покушавају да униште резерве које су током лета припремиле Оружане снаге Украјине, а да не уведу своје у борбу. Већина мобилисаних, са изузетком оних који су упућени да попуне борбене јединице, интензивно се припремају. Очигледно, они ће се заиста трудити да их убаце на мање-више мирне делове фронта, како би с једне стране добили јединице које ће минимално учествовати у боју, а с друге минимизирали губитке. У периоду од краја новембра до краја јануара може се очекивати велика офанзива руских трупа са одлучујућим циљевима.

Циљеви:

1. Највише – да се уради оно што није било могуће у фебруару-марту 2022. и у једној краткој операцији потпуно сломи отпор украјинске војске;

2. Најмање – успоставити контролу над још четири-пет региона југоистока, до следеће привремене стабилизације линије фронта. Ово ће Кијеву одузети значајан део мобилизационих ресурса и већину преживелих индустријских предузећа, погоршати стратешки положај Оружаних снага Украјине, а такође ће поткопати морал украјинске војске, разбивши све илузије о могућности победе над Русијом и чинећи пораз Украјине неизбежним”.

Победа или нуклеарно оружје

„Прорачун трупа потребних за операцију, њен план, њена припрема и остало, је на руководству Министарства одбране и Генералштаба”, наглашава Ростислав Ишћенко. „Утврдили су број мобилисаних који је потребан да се обезбеди успех. Ако желе да смене неке од команданата, они ће са радошћу то прихватити. Препоручљиво је извршити масовну смену челника у Министарству одбране једино уколико је неспособност садашњег руководства толика да не може да осигура сигуран успех. Без провере на бојном пољу – ово је мало вероватно да ће се десити. Офанзива је последња шанса актуелног војног врха. Ако успе, друштво ће све опростити и све заборавити, што значи да ће питање оставки постати небитно. Ако не успе, мало је вероватно да ће моћи да се повуку само са оставком. Грађани ће се задовољити само детаљним истраживањем разлога неуспеха и кривичним поступцима”.

„Да ли војска има довољно снага и средстава за победу?. Имаће их доста са мобилисаним контингентом. Ту више неће толико одлучивати количина трупа, већ вештина командовања. Зашто не поставити друге генерале? Јер и генерали уче да се боре на сопственим грешкама и те грешке се плаћају људским животима. Суворов није случајно волео пословицу: ‘За једног претученог дају два здрава’. У рату, искуство је велика ствар. Мало људи су рођени као бриљантни стратези, али стечено искуство вам омогућава да избегнете аматерске грешке. Нови генерал треба поново да стекне искуство свог претходника (а искуство се не преноси заједно са положајем), а то искуство се плаћа животима војника. И, на крају, нови командант се поставља за операцију коју је припремио неко други само у крајњој нужди (ако је претходник погинуо или је из неког другог разлога онеспособљен). У супротном, у случају пораза, немогуће је њему било шта замерати”.

„У изјави Кадирова постоји још један важан детаљ који се односи на положај друштва у односу на СВО. Он је рекао да је неопходно користити нуклеарно оружје на фронту. То значи да би, према осећањима значајног дела руске елите, уколико следећа офанзива не успе, друштво радије пристало да Украјину избрише са мапе света уз помоћ нуклеарног оружја, чак ризикујући и нуклеарни рат, него да пристане на следећи талас мобилизације. Људи воле да побеђују. На таласу победа расте патриотски узлет, а са њим и прилив добровољаца у редове победничке војске. Ако нема победа, а непријатељ се налази далеко, људи више воле да се за њих боре нуклеарним арсеналом. Између осталог, то значи да многи Руси на Украјину више не гледају као на привремено отети или окупирани део руског света који треба да буде враћен, већ као на непријатеља, за чије су уништење сва средства одобрена. Рамзан Ахматович осећа ову промену расположења и преноси информацију навише.

Генерално, зима 2022/23 ће одлучити много, ако не и све, укључујући и судбину самог света. Успешност предстојеће руске офанзиве више није питање судбине појединих политичара и генерала, већ судбина цивилизације. Победа је потребна исто колико и ваздух. Можда Кадиров о томе говори преоштро, прича онако како зна. Неко то мора да каже”, закључује Ишћенко.

Превео са руског Данило Богдановић/Нови Стандард

Извор ruskline.ru

Насловна фотографија: kremlin.ru