ЏЕФРИ САКС: Велика игра у Украјини измиче контроли
08.10.2022. - 10:54
Насловна фотографија: Rebecca Greenfield 2017
Пошто Русија сматра да су њени витални интереси угрожени, рат у Украјини убрзано ескалира ка нуклеарном сукобу. Сви морају показати уздржаност пре него што дође до катастрофе
Чувена је оцена бившег америчког саветника за националну безбедност Збигњева Бжежинског да је Украјина „геополитички стожер” Евроазије, који је централни за моћ и САД и Русије. Пошто Русија сматра да су њени витални безбедносни интереси у питању, рат у Украјини убрзано ескалира ка нуклеарном сукобу. САД и Русију хитно морају да покажу уздржаност пре него што дође до катастрофе.
Од средине XIX века, Запад се такмичи са Русијом око Крима и, тачније, поморске моћи у Црном мору. У Кримском рату (1853-1856), Британија и Француска су заузеле Севастопољ и привремено протерале руску морнарицу из Црног мора. Садашњи сукоб је у суштини Други кримски рат. Овај пут војна алијанса предвођена САД настоји да прошири НАТО на Украјину и Грузију, како би пет чланица НАТО-а опколило Црно море.
САД су дуго сматрале да свако настојање великих сила да остваре утицај на западној хемисфери представља директну претњу њиховој безбедности. Овакав приступ датира још од Монроове доктрине из 1823. године, у којој се каже:
„Зато, из обзира према поштеним и пријатељским односима који постоје између Сједињених Америчких Држава и ових (европских) сила, дужни смо да објавимо да ћемо сваки покушај који би дошао са њихове стране у смислу проширења њиховог система на било који део ове хемисфере сматрати опасним по наш мир и безбедност.”
Опасне претензије
Године 1961. САД су извршиле инвазију на Кубу када је кубански револуционар Фидел Кастро затражио подршку од Совјетског Савеза. САД нису биле много заинтересоване за „право“ Кубе да се придружи било којој земљи којој жели – а то је управо тврдња коју САД користе у вези са наводним правом Украјине да се придружи НАТО-у. Неуспела америчка инвазија 1961. довела је до одлуке Совјетског Савеза да постави офанзивно нуклеарно оружје на Куби 1962. године, што је заузврат довело до кубанске ракетне кризе пре тачно 60 година. Та криза је довела свет на ивицу нуклеарног рата.
Ипак, америчко поштовање према сопственим безбедносним интересима у Америци није је спречило да задире у кључне безбедносне интересе Русије у руском суседству. Како је Совјетски Савез слабио, амерички политички лидери су поверовали да америчка војска може да ради шта жели. Подсекретар за одбрану Пол Волфовиц је 1991. године објаснио генералу Веслију Кларку да САД могу да распореде своју војну силу на Блиском истоку „и да нас Совјетски Савез неће зауставити“. Амерички званичници за националну безбедност одлучили су да збаце блискоисточне режиме који су били савезници Совјетског Савеза и да задиру у безбедносне интересе Русије.
Немачка и САД су 1990. године дале уверавања совјетском председнику Михаилу Горбачову да Совјетски Савез може да распусти сопствени војни савез, Варшавски пакт, без страха да ће се НАТО проширити на исток како би заменио СССР. На основу тога је добијена Горбачовљеву сагласност за поновно уједињење Немачке 1989. Ипак, после распада Совјетског Савеза, председник Бил Клинтон је изневерио договор подржавајући ширење НАТО-а на исток.
Руски председник Борис Јељцин је бурно протестовао, али није могао ништа да учини да то заустави. Амерички стратег за државну сарадњу са Русијом, Џорџ Кенан, изјавио је да је ширење НАТО-а „почетак новог хладног рата“.
Под Клинтоновим надзором, НАТО се проширио на Пољску, Мађарску и Чешку Републику 1999. Пет година касније, под председником Џорџом В. Бушом млађим, НАТО се проширио на још седам земаља: балтичке државе (Естонију, Летонију и Литванију), Црно море (Бугарска и Румунија), Балкан (Словенија) и Словачка. Под председником Бараком Обамом, НАТО се проширио на Албанију и Хрватску 2009. године, а под председником Доналдом Трампом на Црну Гору 2019. године.
Минхенска прекретница
Противљење Русије проширењу НАТО-а нагло се појачало 1999. године када су земље НАТО-а занемариле УН и напале руског савезника Србију, а додатно се појачало током 2000-их са америчким ратовима у Ираку, Сирији и Либији. На Минхенској безбедносној конференцији 2007. године, председник Путин је изјавио да проширење НАТО-а представља „озбиљну провокацију која смањује ниво међусобног поверења“. Путин је наставио: „И ми имамо право да се питамо: против кога је ова експанзија уперена? А шта се десило са уверавањима (да неће бити проширења НАТО-а) које су наши западни партнери дали након распада Варшавског пакта?“ Где су данас те декларације? Нико их се и не сећа. Али дозволићу себи да ову публику подсетим шта је речено. Желео бих да цитирам говор генералног секретара НАТО-а г. Вернера у Бриселу 17. маја 1990. Он је тада рекао да: „чињеница да смо спремни да не распоредимо војску НАТО-а ван немачке територије даје Совјетском Савезу чврсте гаранције сигурности. Где су ове гаранције?“
Такође 2007. године, са пријемом у НАТО две црноморске земље, Бугарске и Румуније, САД су основале Оперативну групу за подручје Црног мора (првобитно Оперативна група Исток). Затим су 2008. САД још више подигле тензије између САД и Русије изјавом да ће се НАТО проширити до самог срца Црног мора, укључивањем Украјинеи Грузије, угрожавајући руски поморски приступ Црном мору, Медитерану и Блиском истоку. Уласком Украјине и Грузије, Русија би била окружена са пет земаља НАТО-а у Црном мору: Бугарском, Грузијом, Румунијом, Турском и Украјином.
Русију је од проширења НАТО-а на Украјину у почетку штитио украјински проруски председник Виктор Јанукович, у време његове власти украјински парламент је прогласио неутралност Украјине 2010. Ипак, 2014. САД су помогле да се збаци Јанукович и доведе на власт тврда антируска влада. Тада је избио рат у Украјини.Русија је брзо повратила Крим и подржала проруске сепаратисте у Донбасу, региону источне Украјине са релативно високим уделом руског становништва. Украјински парламент је потом 2014. формално напустио неутралност.
Украјина и сепаратисти које подржава Русија у Донбасу воде бруталан рат већ осам година. Покушаји да се оконча рат у Донбасу кроз Минске споразуме, који су предвиђали аутономију за Донбас, пропали су када су украјински лидери одлучили да их не поштују. После 2014, САД су испоручиле огромне количине наоружања Украјини и помогле у реорганизацији украјинске војске како би она била интероперабилна са НАТО-ом, што се видело у овогодишњим борбама.
Пропуштена шанса
Руска инвазија 2022. вероватно би била избегнута да се Бајден сложио са Путиновим захтевом крајем 2021. да се оконча проширење НАТО-а на исток. Рат би вероватно био окончан и у марту 2022, када су владе Украјине и Русије размениле нацрт мировног споразума заснованог на украјинској неутралности. Иза кулиса, САД и Велика Британија су натерале Зеленског да одбије сваки споразум са Путином и да се бори даље. У том тренутку Украјина је напустила преговоре.
Русија ће ескалирати сукоб по потреби, вероватно укључујући и употребу нуклеарног оружје, како би избегла војни пораз и даље проширење НАТО-а на исток. Нуклеарна претња није блеф, већ је процена руског руководства о својим безбедносним интересима. Оно што је застрашујуће је да су Американци такође били спремни да употребе нуклеарно оружје у кубанској ракетној кризи, а високи украјински званичник је недавно позвао САД да покрену нуклеарне нападе „чим Русија и помисли да изврши нуклеарне ударе“, што је сигурно рецепт за Трећи светски рат. Поново смо на ивици нуклеарне катастрофе.
Председник Џон Ф. Кенеди је разумео опасност нуклеарне конфронтације током кубанске ракетне кризе. Он је смирио ту кризу не силом воље или америчке војне моћи, већ дипломатијом и компромисом, уклањајући америчке нуклеарне пројектиле у Турској у замену за уклањање совјетских нуклеарне пројектиласа Кубе. Следеће године је наставио успостављање мира са Совјетским Савезом, потписивањем Споразума о делимичној забрани нуклеарних проба.
У јуну 1963. Кенеди је изрекао суштинску истину која нас данас може одржати у животу: „Изнад свега, док бране своје виталне интересе, нуклеарне силе морају да спрече оне сукобе који доводе противника у ситауцију да врши избор између понижавајућег повлачења или нуклеарног рата. Усвајање таквог курса у нуклеарном добу био би само доказ банкрота наше политике – или колективне жеље за уништење света.”
Хитно се морамо вратити нацрту мировног споразума између Русије и Украјине од краја марта, који се заснива на непроширивању НАТО-а. Данашња тешка ситуација може лако да измакне контроли – као што се дешавало у свету у толико ранијих случајева – али овај пут уз могућност нуклеарне катастрофе. Сам опстанак света зависи од разборитости, дипломатије и спремности на компромис свих страна.
Извор jeffsachs.org
Превео Мирослав Самарџић/НСПМ
Насловна фотографија: Rebecca Greenfield 2017
standard.rs
