Захар Прилепин: ТО НАРОД БРУЈИ И ЧУДИ СЕ…

У ствари, јасно је шта жели земља – она жели да Специјалном војном операцијом руководи Владимир Владимирович Путин. То је све.

Можда он и руководи у некој форми, али земља је до сада видела нешто друкчије слике у вестима: ево, час он решава веома важне ствари са неким светским лидерима, час са другима, са Макроном је разговарао, са министрима о економији.

И све је то веома важно. Веома, веома важно. Он је идеално обављао онај део активности који је омогућио Русији да не остане сама на планети. Испоставило се да имамо пријатеље.

Али сад земља хоће да он седи са Шојгуом и Герасимовим, а преко пута, на пример, Кадиров и Пригожин; ево га са Киријенком, а преко пута, на пример, Љубимова, слуша извештај о мобилизацији на културном фронту; ево га са командантима доњецких батаљона, уз мапу са натписом „Херсон“, а уз њих у ставу мирно ГРУ, ФСБ и пет цивила из Херсона.

Зато што ми имамо државу са ручним управљањем. Сви су мислили да она ради као сат, а она – ручно. Стрелице морате да померате руком.

И немојте ми рећи да на сто стављам неупоредиве фигуре, да нарушавам церемонијал и тако даље.

Имам књигу која се зове „Стаљинов дневник о пријемима“: па тамо је сваки дан нарушаван канон. Седе маршали, министар пољопривреде и баритон из позоришта, па шеф НКВД-а, председник колхоза, још неки маршал и писац Шолохов…

А народ још жели да се реч „саботажа“ врати из прошлости. Да с ње скинемо прашину и учинимо је актуелном.

Тако да особа, поред које прозуји реч „саботер“, осети ледену промају дуж кичме.

А знате ли шта се сад дешава? На свим нивоима? На њиховим заседањима?

Тамо звучи једна те иста фраза, која им допушта да се понашају онако како се понашају:

– Не треба вршити притисак. Морамо да доносимо уравнотежене одлуке.

И они не притискају. „Доносе уравнотежене одлуке.“ То јест, врло често саботирају.

Командујте им свима, друже главнокомандујући. Неки вас чују, али многи не.

Неки људи овде имају рат, а они – салутирање и „плански рад“. Коригујте њихове планове.

Јер негодовање расте. То народ бруји и чуди се.

Речи се још не разазнају сасвим јасно, али кад оне зазвуче, биће врло директне.

 

(rusvesna.su; превео Ж. Никчевић)