Два дана скупштинске расправе о Косову и Метохији нису нам донела ништа ново. Извештај је усвојен, група посланика гласала је против и то је то – нисмо се ни надали неком јединству. Ујдурма која је одмах уследила везано за Европрајд потиснула је све речено о Косову у други план, и стиче се утисак да је седница одржана пре 100 година. Међутим, Срби са КиМ и даље препричавају шта је ко рекао. Од свега што смо имали прилике да чујемо највише нам је запарало уши: “Не одустајемо од КМ таблица“. Људи то помињу у контексту тога да нам све чешће представници власти – сам председник – прилазе као да нам, не дај Боже, нешто фали. Ево и зашто.

Ако су попуштањем у Бриселу Албанцима српске власти предале судство, електро-систем; пристали да укину већину српских институција; пристали на царину на прелазима па цариници са нама поступају као да улазимо у другу државу; дали катастарске књиге и сада Албанци фалсификују папире и отимају српску земљу; признали личне карте такозване Републике Косово; пристали да се укину српске регистарске ознаке свих градова јужно од Ибра (боље да не набрајам више), онда је јасно зашто нам смета када чујемо да ће се бранити “КМ“ регистарске таблице.

Нико од остатка народа у Србији није у кожи нас са Косова и Метохије, и не дао Бог да буде. Поред свега што на терену трпимо, треба и ово издржати. Што би народ рекао: „Горе високо, а доле тврдо“. У таквим тренуцима имам обичај да се сетим неких догађаја из прошлости када нам је много било тешко, али када смо имали то нешто што нам је давало снаге да издржимо. То не могу речима да опишем, то просто осетите. Сада тога нема, и свако „не“ или “нећемо“ у пракси значи “да“ и “хоћемо“.

Случај породице Столић

Породица Столић убијена је у својој кући у Обилићу у ноћи између 3. и 4. јуна 2003. године. Слободан и његова супруга Радмила пронађени су у једној соби, док је њихов син Љубинко био у другој просторији. Убице су на крају свог злочиначког пира запалиле кућу како би уништили трагове. Вест о убиству поменуте породице била је застрашујућа за преостале Србе на КиМ.

На лице места изашли су прво припадници Унмика, и у тренутку када сам стигла у двориште видела сам ограђен простор око куће жутим тракама. Срби из Обилића препричавали су шта се догодило, и сећам се да су рекли да су на једвите јаде пустили двојицу њих да идентификују убијене, пре него што су тела пренели у центар за обдукцију у Ораховцу .

У истој улици где су Столићи живели било је тада још 20 српских породица, и сви су се од раног јутра окупили у дворишту. Били су непријатељски расположени према припадницима међународне заједнице, да не помињем представнике власти из Приштине – тадашњег премијера Бајрама Реџепија. Причали су како су њега и Михаела Штајнера, тадашњег шефа Унмика, отерали из дворишта не желећи да их слушају. Нико од родбине није желео да им приђу и изјаве саучешће.

Сећам се да је у тој општој гужви, невиђеној нервози људи, плачу родбине и пријатеља убијених, међу Србима у Обилићу почела да кружи вест да је Небојша Човић прешао административни прелаз без пратње и да долази. Он је у то време био шеф Кординационог центра за Косово и Метохију и знао је да у многим хитним ситуацијама са својим људима, ненајављено и без пратње Кфора или Унмик полиције, пређе један од прелаза и буде са Србима у тим тренуцима. Колико је то људима у тој муци и патњи значило сувишно је говорити.

Елем, вест да долази шеф Координационог центра за КиМ стигла је и до представника Унмика. Одмах су, да тако кажем, збили редове, заузели бусију на капији и у непрекидној комуникацији са штабом у Приштини тражили одговор на питање како да поступе.

Никада нећу заборавити што се дешавало на капији породичне куће Столића. Са Човићем је, између осталих, дошао и проф. др Саша Добричанин, чувени патолог из Приштине. Заустављени су на капији од стране Унмик полиције и припадника цивилне мисије. Нама који смо чекали да представници српске власти стигну од самог почетка је било јасно да их неће пустити да уђу у двориште, јер су Срби из Обилића избацили, али буквално, Штајнера и Реџепија.

Захтеви људи из Координационог центра били су да др Добричанин обиђе место злочина и одради свој део посла како он мисли да треба, а да Човић, како и доликује у тим ситуацијама, изјави саучешће, пита шта треба да се помогне и да разговара са преосталим, престрашеним, Србима у Обилићу.

Поновљено питање

Стајали су једни наспрам других, између њих капија и ограда. Један од странаца – нисам 100 одсто сигурна, али мислим да је био из Европске уније – колеги који директно разговара са Човећем дао је неки знак главом и он на захтеве српске делегације одговра  негативно. Човић је то видео. Од тог тренутка, шеф Координационог центра за КиМ представницима Унмика изговара једну једину реченицу показујући прстом на двојицу странаца: „Ви сте били спремни да нас пустите да уђемо у дворише, он вам је дао знак главом и ви сте рекли не. Зашто? И тако сатима.

Без нервозе, достојанствено су сви стајали на капији не показавши умор ни на секунд, док је Човић мирно понављао наведену реченицу. Како је време пролазило нервоза са унутрашње стране капије, где су стајали странци, је расла. Сећам се и да је време било спарно, смењивали су се облаци и сунце и не зна се шта је било горе, а сви су били директно изложени сунцу. Новинари су седели у хладовини дрвећа дубље у дворишту и повремено прилазили да чују шта се дешава, и увек иста реченица коју Човић изговара а међу странцима опште расуло и нервоза – без претеривања. Припадници специјалне јединице Унмик полиције на тераси испед куће Столића, са оне друге стране жуте траке где се мирис паљевине још јаче осећао, једу банане и вичу на сваког ко се приближи кући.

У једном тренутку, вероватно је неко дао дозволу, дозвољавају да у кућу уђе др Добричанин. Покушали су сви да уђу, али их је полиција спречила. Док је доктор у кући радио свој посао, Човић није одустајао: „Ви сте били спремни да нас пустите да уђемо у дворише, он вам је дао знак главом и ви сте рекли не. Зашто?  Прилазили су им Срби из Обилића, нудили клупе, воду, па чак и да одустану, али су добијали оштре критике од Човића и повлачили се. Сећам се и да им је пришла ћерка убијених Столића да јој на капији изјаве саучешће, али је то одбијено уз речи да ће се саучешће изјавити пред кућом, како је и ред.

Велика мала победа

Све је завршено тако што су припадници међународне заједнице попустили и дозволили Човићу да уђе са својим људима и изјави саучешће породици. Комшије Столића поставиле су клупе у хладовини иза куће. Човић је изјавио саучешће ћерки убијених Столића, Јагоди, и тек онда када су се странци повукли из тог дела дворишта сео на клупу и затражио чашу воде видно исцрпљен. Каква је то победа била за све нас који смо били у Обилићу тог дана, и ту причу ширили смо међу Србима у свим крајевима Косова и Метохије.

Слободан, Радмила и Љубинко, причали су Срби који су их идентификовали, били су голи до паса и брутално претучени на смрт. Обдукцију је неколио дана касније заједно са страним колегама радио и др Саша Добричанин. По завршетку обдукције изјавио је да су Слободан и Радмила ударани тупим предметом у главу. Биле су им поломљене руке, а њихов син је, између осталог мучења, и три пута убоден ножем у пределу срца. Ожиљци на њиховим телима сведочили су да су им и после убиства наношени нови ударци.

Са једне стране, тог јуна 2003. године, имали смо стравичан злочин, страх и стрепњу да убице могу све поновити у неком другом месту, и са друге стране представнике своје власти који су ту, са нама и не одступају. Није ово прича о Небојши Човићу – мада немам проблем да се и тако схвати, јер све написано је истина – али јесте пример како треба поступати и са њима разговарати почевши од тог нивоа, ту на терену где се цела прича око Косова и Метохије одвија. Чему сам све сведочила у том периоду, а чинили су људи из Координационог центра, ово је још и ништа, и све је то храбрило људе јер су осећали бригу, поштовање. То достојанствено држање, и показивање да је ово територија државе Србије, како год се чинило некоме из данашњег угла, нама је било и остало драгоцено јер су се у то време – а нико од нас не верује да притисака тада није било – представници наше власти тако опходили према припадницима међународне заједнице, али и свом народу.

Било је то пре скоро 20 година и све је нестало са сменом Човића. Подлегли су притисцима – ако се не варам дефинитивно 2005. године – и како је време пролазило однос представника власти из Београда према Србима на КиМ мењао се нагоре. (Из тог суноврата државне политике према Косову и Метохији изузела бих професора Слободана Самарџића, кога су Срби са ових простора, док је био министар за Косово и Метохију, поштовали.)

Терор без заштите

Ово што сада жањемо и што иде само на нашу штету, резултат је политике не само ове власти, већ и оне која јој је претходила. Враћени смо у период Устава из 1974. године и никако да из њега изађемо – само још дубље тонемо. То је стање где сте жртва Албанаца буквално 24 сата, физички и институционално, а заштите ниоткуда.

Срби се осуђују на правди Бога и робијају по косовским затворима, земља им се одузима преко ноћи, нападају нас и туку, прете, боду ножевима – најновији пример су отац и син, Саша и Немања Митровић, из Бабиног Моста код Обилића – и реакција наше власти на све то је издавање писменог саопштења. Срби који учествују у раду сепаратистичких институција само истима дају легитимитет, ништа више од тога. Тако је било и седамдесетих година прошлог века. Помиње ли неко Милорада Ђоковића из Витомирице који је летос ухапшен, на пример? Зна ли се шта је са њим? Његова кривица је само у томе што је бранио свој кућни праг.

Срби са Косова и Метохије нису слободни људи, али већина генерацијама држи главу горе и трпи. Онда када је политика власти била да се Албанцима све гледа кроз прсте због братства и јединства и чувања државе која више не постоји, и данас када им се све предаје због пута у Европску унију – шта год то значило – у коју никада нећемо ући јер, по свој прилици, ни она неће још дуго постојати. Одолевамо притисцима, само ми знамо како нам је, али нас без обзира на све још отерали нису. Не бранимо тим ставом само себе, већ и своју државу Србију.

Зато имамо сва права овог света да кажемо да више од 15 година не видимо достојанство код наших политичара, носилаца власти у Србији, ни када овде дођу, ни када о нама преговарају у Бриселу, ни када о нама говоре у Скупштини Србије. Када достојанства нема, када нема стамености, онда не можемо да тумачимо политику власти према нама другачије него као доказ да нас нити поштује, нити јој шта вредимо. И отуда пароле које се односе на “КМ“ регистарске ознаке са почетка текста и такав приступ и према нама и према политици везаној за одбрану националних интереса. Само још да поверујемо да ћемо, када њих одбранимо, све остало решити. Само то.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард

Извор Нови Стандард