Марина Хакимова Гацемајер: НАРУЧИЛА САМ ИСТУ ТАКВУ МАЈИЦУ

У сеоском минибусу, старица на суседном седишту, приметивши мој на смартфону отворени ВКонтакт, каже:

– Зимус сам на страници „Чуло се у Васиљеву” написала да су степенице до продавнице залеђене и да сам сама на њима сецкала лед. Сутрадан су комуналци очистили цело село! Од тада – савршена чистоћа!

У канцеларији за доставу пакета – бесплатна вода, кафа и чај. Док се кафа хлади, момак за пултом прича о себи. Сироче, завршио кадетску школу, служио војску.

– Моја бака је желела да служим у Мор-флоту на Криму, али сам завршио не на Криму, већ на Балтику. То је још боље! На патролном броду „Јарослав Мудри“. Јели смо као у ресторану! Сад је мој друг  из војске у Донбасу. 160 хиљада му капље месечно. Добро? Само да се врати… Зашто ја нисам тамо? Питај моју баку, ја сам јој јединац.

У козметичком салону, маникирка оријенталног изгледа прича о себи:

– Са 23 године ме је муж напустио, остала сам са малим сином на грудима. Заветовала сам се у цркви: подићи ћу дете и отићи у манастир ако никога не сретнем пре 40. године. Замислите, мој син је напунио 17 година, ја имам 39 година, а преко интернета сам упознала Јерменина. У Јеревану нема посла, дошао је у Казањ код брата. Радио је на градилишту, преварен је јер је био илегалац. Сажалила сам се на њега. Живимо заједно већ три године! Кућу смо саградили у Високој Гори, завршавамо купатило. Има златне руке, и воли ме. Грех је жалити се, тако каже наш народ. Ја сам Асирка, наш народ нема своју државу, нико нам неће дати земљу, Русија је наша држава.

У компјутерској радњи, мој лаптоп поправља брадати човек, истовремено прича о својој мајци муслиманки, која му је најдрагоценија, како учи Куран.

– Видиш колико наше браће сад умире тамо, – прави покрет руком у страну и разумем где је то тамо. – Мислите ли да се не боје смрти? Сви се плаше да стану пред Аллаха. И они који верују у њега веома се плаше. И сви су они деца. У исламу нема туђе деце.

У продавници, стојим на каси са пуним колицима намирница, пита ме благајница да ли имам картицу за попуст. Немам.

– Дајте жени карту! – вичу у реду иза мене. Неколико људи тихо вади – неко картицу, неко смартфон. Попуст је велики.

Враћајући се у домовину након живота у Немачкој, на сваком кораку срећем пријатна изненађења. Ко ће у Европи поделити дисконтну картицу са странцем? Ко ће вам испричати цео свој живот? То је у Немачкој незамисливо. Као и киоск који ради даноноћно, до врха испуњен производима у покрајинском СНТ „Ромашка”, где се може платити картицом. У Немачкој, чак и у градовима, продавнице и ресторани прихватају само готовину. А имамо дигитализацију какву Европа није ни сањала. Немци не верују кад им кажем да једним кликом плаћам цео комунални стан и у секунди пребацим новац мајци. Они имају банковне трансфере – само радним данима од 8.00 до 17.00.

Шетам центром недељног Казања. Деца са балонима и кловнови, и шарене цветне алеје, чистоћа, и јефтина укусна домаћа пецива.

– Идите на обалу, – каже старија госпођа младом пару са дететом. – Тамо је промоција, сладолед за децу бесплатно!

На насипу чујем Цојеву песму, идем до уличног свирача, препознајем Андрјуху, мог старог пријатеља – још са универзитетске хип журке. Нисмо се видели 20 година. Гледајући бродове који су секли реку, сетили смо се пријатеља из младости.

А какви смо ми били?

1989. године имала сам срећу да одем у Немачку на школску размену. Сећам се дивљења које је тада преплавило читаву групу наших, још совјетских, средњошколаца – обиље, луксуз, и сами Немци – задовољни, бестидно срећни… Онда сам, почетком деведесетих, сваког лета одлазила код мојих немачких пријатељa које сам тада упознала. Једном ме је мој пријатељ Јирген, глава породице, одвео на дечију журку – уз вртешке, шећерну вуну и другу забаву. Читав дан сам гледала у лица доконих Немаца, посматрала њихову срећну децу, а увече на тргу бризнула у плач:

– Зашто Немци живе богато и радосно, а Руси гладују? Зашто немачка деца имају стотину слаткиша на избор, док наша сањају Сникерс за рођендан? Зашто ти, Јиргене, имаш кућу, два аутомобила, три мотоцикла и још много тога, а мој отац годину дана не прима плату у фабрици?

Деведесетих година практично је уништена наша „породична” фабрика авиона у којој су моји дедови радили целог живота и где су током рата производили три авиона дневно. Хиљаде вредних радника су се пропили, нестали, а главни директор Виталиј Јегорович Копилов није могао да поднесе колапс своје родне ваздухопловне индустрије – преминуо је. Сад му споменик стоји на главној улици наше фабричке периферије у Казању – улица Копилова. И неколико мојих рођака ујутро иду у фабрику на посао. „Плата је добра, плус пристојни бонуси за владине поруџбине“, кажу они.

А Јирген, са којим и даље комуницирам преко скајпа, хвали се да је успео да набави дрва за камин, јер су он и супруга већ стари, болесни и тешко подносе хладноћу.

Још један мој пријатељ Немац, дугогодишњи поштовалац нашег Санкт Петербурга, пре пар месеци, кад сам му обећала да ћу га „срести и испратити“, одлучио је да овог лета дође у Санкт Петербург. На немачком Гуглу је кликнуо „путовање у Русију“ и добио одговор обојен жуто-плавим бојама: „Опасно!!! Упозоравамо вас на путовање у Русију! Немачка амбасада одбија одговорност ако у Русији будете ухапшени због ваше мржње према рату!“

Баш тако је написано.

„Ако дођем, стрпаће ме у затвор, јер сам за мир“, промрмља мој пријатељ Немац у зуму. „Ја сам пацифиста. Бићу кажњен у Русији одмах – на аеродрому! А ако идем колима, ухватиће ме на белоруској граници!“

Моја објашњења, па чак ни убеђивања нису успела. Немачки интернет, као и немачки експерти-чиновници, којима се мој пријатељ обратио за савет, одрадили су свој прљави посао.

Разумем ја: Немац у Русији биће „кажњен“ – отрезниће га горка, па чак и болна истина.

Руси раде, славе, моле се и боре се, између осталог, да један континент престане да пљачка остатак света. У сваком случају, ја и моја рођака, фабрички радник, верујемо у то. Она носи мајицу са словом „Z“, а за музичара Андрјуху сам наручила исту такву мајицу на интернету.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)