ФИЛИП РОДИЋ: Питање прихватања реалности
29.08.2022. - 10:15
Насловна фотографија: Танјуг/Страхиња Аћимовић
С којим правом и са којом моралном позадином нам амерички специјални изасланик Габријел Ескобар поручује да треба да „заборавимо” на „наратив” да је Косово Србија?
Имам сан да ће моје четворо мале деце једног дана живети у држави у којој неће бити оцењивани на основу боје своје коже, него према свом карактеру. Тај сан имам данас – рекао је пре скоро 60 година, 28. августа 1963, Мартин Лутер Кинг у говору за који се и данас мисли да је ремек-дело реторике, али и кључни моменат у борби за остваривање елементарних људских права америчких црнаца. Тај говор сматра се толико важним да су речи „имам сан” уклесане на месту на којем су изговорене, на степеницама једног од најсветијих места америчке државе – Линколновом меморијалу у Вашингтону – а на обележавању педесете годишњице тог догађаја, 2013, окупљенима су се обратила чак два бивша председника и тадашњи лидер САД – Џими Картер, Бил Клинтон и Барак Обама.
Тужна је чињеница да је Мартин Лутер Кинг овај говор одржао цео век после Прокламације о еманципацији, извршног наређења којим су ослобођени црни робови у државама Конфедерације, а да у међувремену њихов статус није био знатније побољшан и да су још били предмет дискриминације и сегрегације у многим сегментима живота у САД, те да је равноправност црнаца у Америци и стотину година од њиховог ослобођења још била сан.
Суочавање с реалношћу
Шта би се, међутим, десило да су неки, попут специјалног америчког изасланика Габријела Ескобара или другосрбијанске иконе Весне Пешић, Мартину Лутеру Кингу говорили да не губи време сањарећи, него да се суочи с реалношћу дискриминације и одустане од „јалове” борбе за равноправност? Уосталом, говоре ли они и припадницима ЛГБТитд. заједнице да „прихвате реалност” да је Србија конзервативно друштво које не прихвата њихове изборе и окану се „ћорава посла” попут „Европрајда”? Сви знамо да не, већ чине управо супротно – подстичу их и помажу да интензивирају своју борбу и промене ту реалност.
Зашто онда најчешће управо они који се највише залажу за борбу за равноправност (да не кажемо једнакост) црнаца или ЛГБТитд. особа, за поништавање било какве врсте дискриминације (осим оне која је проглашена за „позитивну”) Србима упорно поручују да се морају „суочити с реалношћу” такозване косовске независности и показују неприхватљиво разумевање за дискриминацију којој су Срби подвргнути на том „независном Косову”?
С којим правом и са којом моралном позадином нам амерички специјални изасланик Габријел Ескобар поручује да треба да „заборавимо” на „наратив” да је Косово Србија и откуд му слобода да одређује на који наратив да пређемо? Одговор је једноставан, као уосталом и на остала питања у односу на америчко понашање на светској сцени – с правом пуке силе, а морал је за оне који иду у цркву. Још је лицемернија његова порука да Србија и „Косово” имају „заједничку будућност” у Европској унији. Зашто је, онда, неопходно поништити заједничку прошлост? Зашто је било потребно агресијом и силовањем међународног права прво одвојити Косово и Метохију од Србије?
Иако је његова земља изграђена на сну, и то не само оном о равноправности који је животом платио Мартин Лутер Кинг него и оном који се назива „америчким”, Ескобар нама жели да наметне искључиво повиновање „реалности”. А при томе заборавља или неће да види да та „реалност” није баш тако реална као што би он и његови волели да буде, јер да је „косовска независност” реална, не би било потребе за његовом функцијом и било каквим преговарањем с Београдом, а „Косово” би одавно било пуноправна чланица УН и функционална држава. То што он из своје америчке перспективе не може да схвати да код Срба ништа везано за Косово и Метохију није питање „наратива” него завета на којем се темељи читав модерни српски идентитет, нека је сасвим друга прича за чије разумевање је неопходно у себи имати и духовну страну.
Пешићкин „проблем”
То што се Ескобар као држављанин и чиновник једне светске силе бори за интересе своје државе и за то прима плату је једна ствар, али право питање је због чега људи попут поменуте Весне Пешић, која је исто тако једно време била државни чиновник Србије, тврде да Срби треба да се „помире са тим да је Косово изгубљено” и да је то неповратно, пошто „нема начина да се Косово врати”. Зашто сада она Србима намеће нешто чиме се и она сама није водила у свом животу, а то не чини ни данас? Није се Весна Пешић мирила с реалношћу владавине Слободана Милошевића и захваљујући упорности у борби за промену те реалности остварио јој се и сан да буде амбасадор у Мексику, где је, претпостављамо, заступала српске интересе. Њен и Ескобаров сан о „европској будућности” Србије и Косова није ништа реалнији од очувања територијалног интегритета наше земље, па се, опет, боре за то.
У свом заступању реализма, Пешићева чак каже да је север Косова и Метохије „проблем” с обзиром на то да на њему живи већинско српско становништво. Проблеми се решавају, па треба претпоставити да она заправо подржава реалне напоре лидера косовских Албанаца Аљбина Куртија да тај „проблем” и реши. Можда баш као и што је и Фрањо Туђман решио проблем српског становништва у Хрватској. То је, чини се, реалност коју би она радо прихватила и с којом би се помирила. Да ли се треба помирити и с реалношћу да Драгица Гашић не треба да живи као човек у својој родној Ђаковици? Да треба да живи горе него црнац у Мисисипију шездесетих?
Извор Вечерње новости
Насловна фотографија: Танјуг/Страхиња Аћимовић
standard.rs
