Владимир Димитријевић: ПРОФЕСОР И „ПОМЕЖДЕЊЕ“

 

Успомене бившег студента

на професора Новицу Петковића

 

Уместо увода

 

Професор Новица Петковић ушао је у мој живот у току четврте године студија на групи за Српски језик и књижевност са општом књижевношћу Филолошког факултета Универзитета у Београду. Била је деведесет и трећа, година општенародне и, наравно, студентске беде. У мензи дома на Карабурми јели смо прозирне кромпир-чорбице и понеко парче хлеба. Родитељи су буквално одвајали од уста да би ми послали неки пакет, а отац се онесвешћивао у хиперинфлацијским редовима чекача у банци. Али, читало се, читало. То читање је помагало да се опстане. 

Живих покрета, са повећом јамицом испод носа и на бради, образа који су помало „висили“, личио ми је – ни данас не знам зашто – на некаквог Шерлока Холмса, каквим сам га замишљао у детињству. Глас му је био дубок и чист, и њиме као да је вајао реченице. Изгледало ми је – опет, не знам зашто – да те реченице у ваздуху остају дуже него реченице других професора, с којима сам се до тада сретао. (Једном су се од њих реченице, иако занимљиве, враћале у уста, као да их није изговарао; у ствари, изговарао их је, али као пред огледалом, а не пред живим људима, и пошто нису биле усмерене нама, враћале су се њему.) 

И заиста: код њега сам, најдубље до тада, осетио шта је наука о књижевности. Не импресија о књижевном делу; не позитивистичко сецирање књижевног дела – него наука, плод жеђи за Истином до које се долази знањем и визијом која знању претходи, оним што је Иван Иљин звао предметним созерцањем. Новица Петковић није причао поводом књижевности; он је говорио о њој, шерлокхолмсовски хватајући, другима невидљиве и неухватљиве, трагове граничног смисла у језику, откључавајући браве метафора расковником посвећеничке уметности. Винавер је, во времја оно, рекао за Настасијевића, да он има „стрпљиву ведрину математичара, који се смеши на љуску и љуштуру када ова бунца, да је заробила живу формулу што у њој пева“. Стрпљива ведрина математичара: у тој одредници је био Новица Петковић и као Шерлок Холмс, у потрази за правим значењем текста, и као архитекта, који реченицом зида непомериве светионике протумаченог, и као кључар тајни српског језика, са расковником „птичје синтаксе“ (Винавер) у руци.

Од тада ће почети једно познанство, које ми је чинило част. За мене је Новица Петковић био и остао Професор, у најбољој традицији професуре не само као практичног израза, „гносеологије“, него, и пре свега, као пројаве одређене „аксиологије“. Професор националног Универзитета мора да буде витез непроменљивих вредности – и Новица Петковић је то био. Без ошљарења, опсенарства, ударања у бубњеве и зурле и борије („Ја сам најлепши, најпаметнији и најбољи, и све сам то сам открио“, чему су Цвијићеви динарци често склони), он је био прави син Старе Србије: вредан као пчела, радан до самопрегора, лишен сваког вербализма и брзоплетости. Нека неко покуша да доведе у питање закључке Професорових истраживања. Тај посао ће му тешко поћи за руком: и то баш зато што те књиге нису писане у складу са модом, него су плод дубинског читања књижевног текста. 

Дакле, те, хиперинфлацијске 1993. године, једна од утеха полугладном студенту био је сусрет са Професором Петковићем, чије сам критичко издање Сабраних дела Момчила Настасијевића већ имао под оком и руком у Градској библиотеци у Чачку. 

Али, он је био строг педагог. Његова строгост је, опет и опет, потицала из чињенице да је био научник. Кад Професор тумачи књижевни текст, онда ту нема: „може овако, а може и онако“; нема „бифуркације Патагонаца у односу на осцилацију Ескима“ (Б. Нушић). Лингвистички стручњак, мајстор стилистичке анализе, позитивистички прецизан кад је пишчева биографија у питању, врсни семиотичар културе, Новица Петковић себи није допуштао замајавање нагађањима и магловитим наслућивањима. Зато је умео да буде заједљив према мање успешним, али „лепршавијим“, распричано-опуштеним, колегама, који су говорили поводом књижевног дела.

Зато је, сурово, у фусноти, умео да „очепи“ неког ко је важио као неприкосновени ауторитет за Црњанског, али је мислио да је приповедач Дневника о Чарнојевићу Чарнојевић, а не Рајић. Зато га неки нису волели. 

Зато је, одлучно, био против реформе школства Гаше Кнежевића, јер је знао да се иза ње не крије европеизација, него американизација. (Причао ми је о једној реформаторки, чија је породица добегла у Београд за време совјетске инвазије Мађарске, и која се Београду и Србији одуживала тако што је завршила Сорошеву школу у Будимпешти и вратила се да нас „реформише“.) Професор није могао да ћути пред таквим „реформама“. Давао је свој допринос одбрани слободне школе.

 

Разговори

 

Разговори с Професором увек су били мала откривења. Он не само да је много знао, него је умео и да прича попут највештијег усменог приповедача. Уводио је слушаоца у животе писаца кроз златне двери своје речите усредсређености на најбитније, успевајући да оживи доба које је прошло. Никада нећу заборавити његову причу о љубави између Момчила Настасијевића и његове комшинке, богаташке кћери Даринке. Расли су заједно у Горњем Милановцу, и рано су се загледали једно у друго. Њен отац није био за то да се Даринка удаје за мршавог младића „јектичавог“ изгледа. Момчило је кренуо у Београд, да на Филозофском факултету студира француски језик. И Даринка је отишла на студије (не сећам се више чега). Била је изванредан студент и добила је стипендију краљице Марије, проводећи извесно време у иностранству. Хтела је, упркос оцу, да се уда за Момчила, али ју је он – надао се привремено! – одбио, јер је морао да издржава млађу браћу и сестре. Даринка, међутим, није желела да чека, и удала се за милановачког апотекара Белића.

Момчило јој је посветио једну од најлепших својих песама – „Госпи“ („Худи свој, госпо, на песму проћердавам век“). Била је на опелу Песника, Професор ми је показивао фотографију са сахране – Станислав Винавер беседи, Даринка у гомили са беретком на глави… Даринкиног мужа убили су комунисти…А Михиз је Новици Петковићу испричао да га је једном један господин ( из Новог Сада, ваљда) питао да ли зна која су то туђа бића из песме „Госпи“, која је била заснована на Момчиловом појању над непребол – раном званом Даринка… (Јер нема руке да разреши нам чвор./Ал тамо, и на веке,/зрак твој хоће ли болети?/Туђа из тебе бића хоћу ли волети?). Михиз, наравно, није знао. Господин му је рекао:“Једно од тих туђих бића сам ја“. Даринка је, наиме, са Белићем имала два сина, и Момчило се питао да ли ће моћи, макар са оне стране гроба, да воли децу своје вољене… Тај господин је, касније, колико се сећам, извршио самоубиство, јер су му комунисти открили преписку с неким из дома Карађорђевића, вероватно с краљевићем Томиславом…И све ми је то професор Петковић причао…

Било је код Професора могуће да се дође и до сеновитих подробности из биографија великих писаца – рецимо, о томе да су српски војници у „K und K“ војсци веровали да је Црњански аустроугарски шпијун; и да се пред смрт, у болници, Иво Андрић изгубио у мрачним лавиринтима своје савести. О овоме је говорио без сензационализма, али није прећуткивао „ad usum delphini“.

Професор је свагда био напрегнутог слуха. Причао ми је како је дошао до значења речи „помеждење“, до кога се није могло доћи употребом речника. Реч је врло битна у причи о Земљиној кћери Тути, у Момчиловој Хроници моје вароши. Док је спремао песникова Сабрана дела, Професор је често посећивао Горњи Милановац. Једном га је возио таксиста који је поменуо да је неко из његовог окружења био на „помеждењу“. Испоставило се да ова древна реч, већ давно изобичајена, означава гранично стање између живота и смрти.

Професор се, као истраживач (и копач, како је Настасијевића звала Исидора Секулић), није смиривао пред тајнама које је хтео да изучи. Захваљујући његовој упорности, успели смо да схватимо многе Момчилове реченице које су се криле иза седам брава песникове елиптичности. Професор је нашао расковник, и с радошћу отварао двери скривнице, да заграбимо драгуље чисте поезије из Тамног вилајета, Хронике моје вароши, Седам лирских кругова.

Да не заборавим: једно од Професорових важних открића било је оно да Настасијевић, написавши „Причу“, последњу своју лирску песму, више није имао шта да каже; завршио је „Магновењима“ и „Одјецима“, варијацијама на претходне теме, и није му остало ништа друго до да потоње године живота проведе у тишини. Све је речено – остало је ћутање. Покушавао је да пише, али није ишло за руком. Била је то цена „мрења неизречјем у реч“.

То се за Професора не би могло рећи. Он је тек требало да говори. Иако незаобилазна, његова студија Настасијевићева песма у настајању била је само „проба пера“ за подробно тумачење семантике Момчиловог стваралаштва. Он је, у глави, имао све то – требало је само времена да замишљено запише. Но, времена није имао. Можда ће се, у „народу многих почетака“ како је Србе звао владика Николај, јавити неко ко ће наставити Професоровим путем. Нама, који не достижемо његову висину (или дубину, свеједно), остаје да сакупимо све расуто, и да објавимо Сабрана дела великог посленика на њиви српског памћења. Kултура је памћење, зар не?

Мада смо, по речи оца Јустина Поповића, ми Срби, заборављени као да нас је пркосни бог заборава створио по својој слици и прилици.

 

Тајна једног Косовца

 

Веровати да можеш да протумачиш тајну нечије личности у најмању руку је претенциозно. Јер, човек је створен по образу и подобију Тројице, као биће слободе, разума и љубави; али, пре свега, као биће неизрециво. Јер је Бог, по Чијој је икони саздан, неизрецив. Православна антропологија је апофатична („Тајна чојку човјек је највиша“, вели Његош.) Зато су и ова размишљања о метафизичким обрисима Професорове личности само муцања бившег студента коме се, ето, све ово можда причинило. А можда у тој причини сија и неко зрнце истине. Па да додам још коју реч.

Професор Новица Петковић је с поносом истицао да је Косовац. И болела га је НАТО-шиптарска реч-мутант, „Косовар“, коју су медијски „распамећени“ Срби тако (о)лако усвојили. По оцу из Старе Србије, по мајци са нашег Приморја (од Херцег-Новог), он је имао изврстан осећај за целину српског културног простора. Нас, студенте, увек је упућивао у пажљиво разгледање нијанси у том простору: хиперболизацији динарско-вуковске епичности једног Скерлића супротстављао је суптилност естетских погледа Љубомира Недића и, наравно, генијалне интуиције Станислава Винавера. Указивао нам је на народну лирику и Средњи век као на области у којима се крије расковник за многе браве наше савремене поезије. То је, наравно, знао и Васко Попа; пре њега у извесној мери, калокагатијом надахнути Лаза Костић. Епској брбљивости је, већ рекосмо, супротстављао старосрбијански самопрегор и чврстину самопознања („Дреновак сам ја у Бога“, рекао би Марко – Марцан из Настасијевићеве Хронике моје вароши.) Али, посвећеништво, посвећеништво његово тексту (у контексту културе, управо у складу с Лотмановим заветима), било је ни са чим неупоредиво. 

Године 1993. у храму Светог Александра Невског у Београду, организовали смо скуп под насловом „Хришћанство у делу Момчила Настасијевића“. Један од учесника је био и Професор, који се радо одазвао мом позиву да на том скупу говори. Беседио је као и увек, надахнуто – о Настасијевићевој песми „Вест“, указујући на преплитање паганског и хришћанског у њој, повезујући митолошки оплодни однос Небо – Киша – Мајка Земља са празником Благовести. Видео сам пред собом човека обузетог сакралним, који управо са религиозном страшћу приступа тумачењу књижевног дела… Али, упитао сам се каква је то религиозност…

Тек недавно, уочи писања овог текста, прочитао сам у рукопису разговор Милоша Јевтића са др Новицом Петковићем, вођен 1992. године. У њему се Професор сећа свог детињства, и каже да је, као мали, био дубоко верујући. Утисци из православних храмова и притајени страх од шиптарског гоча и бубњања о њиховим празницима – између те две жице био је разапет конопац по коме је мали Косовац Новица ходао од раног детињства до ране младости у Доњој Гуштерици крај Грачанице.

Па где је нестала та рана побожност, обликована у мистичним дубинама Старе Србије?

Чини ми се, рекох већ, да се сва ваплотила у његово тумачење књижевности, у свештени трепет пред микрокосмосом текста. Научник полихисторских видика, Професор је, изнад свега, имао, како Винавер каже у свом огледу о „Међулушком благу“ Настасијевића, „тајанствено сазнање о језику, о лету и правцу стрела које погађају срце појмова“; као и Настасијевић (опет у Винаверовој перспективи), улагао је напор да „доведе у склад у своме бићу слутњу која није од овога света са сазнањем које је потпуно разложно“.

Он је, као дете знао за Христа, али се, као зрео човек, склањао од Њега. Где? Чини ми се – у присну, као црница топлу, измаглицу паганизма, кроз коју каткад блесне зрака Сунца Правде. У паганизму је све живо, одушетворено, мада не сасвим уобличено, не сасвим доведено до свесних исхода. О томе Павле Флоренски вели: „Траве, птице, дрвеће, инсекти, разне животиње, земља – свака стихија изазива према себи код сељака несхватљиво саосећање. Ослушните како сељак разговара са стоком, са дрветом, са ствари, са читавом природом; он милује, моли, преклиње, грди, проклиње, разговара са њом, љути се на њу и понекад мрзи. Он живи у чврстој вези са природом, бори се са њом, љути се на њу и понекад мрзи; носи се са њом и покорава јој се. Читава природа и све ствари су нешто живо и лично…“ 

Такав свет је, као многим Србима (и Русима, попут Флоренског, Лотмановог духовног претече, који је „пливао“ у паганској стихији), био близак и Новици Петковићу. И Настасијевић и Бора Станковић нашли су се у „тамном вилајету“, у коме су Ерос и Танатос крајње блиски (млакушна измаглица паганства настаје зато што Ерос у човека дува својим врелим, а Танатос својим леденим дахом). У свету Бог је далек, недокучан, страшан у својој неприступности. Бог је светиња до које човек не може да дође – неодређено Оно, „нуминозно“ (Рудолф Ото). Мистика Дисова (још једног Професору блиског јужњака) такође је више платонистичка него хришћанска („То је онај живот, где сам пао и ја“: душа је у тамници тела, одакле се сећа „невиних даљина“ – таква је метафизичка визија „Тамнице“).

Дис, Станковић, Настасијевић, три омиљена песника Новице Петковића, били су из „наше Византије“, Старе Србије, у којој је оно канонско кирило-методијевско и петочисленичко, у исти мах било повезано и са прасловенским и са „пустим турским“, и где је Христа Пантократора каткад било могуће заменити Усудом.

Зато ми се чини да је Професор свагда долазио до прага православног храма, и гледао у дубину, ка олтару, али као да се није усуђивао да приђе, на позив свештеника, Причешћу: „Са страхом Божијим и вером приступите.“ Знао је, из детињства, да је тај позив језгро радости зване самонадилажење. „Оно што из свога најранијег детињства памтим као најрадосније везано је за религију. У ствари, ја сам био веома религиозно дете. Одлазио сам у цркву, постио сам, и тако. Најрадосније ми је то било због два црквена празника: први је био један Ускрс у старој липљанској цркви, а други је био Госпођиндан у Грачаници. Оба та места удаљена су само неколико километара од моје куће… Ти одласци, особито у Грачаницу, били су за мене велика радост“, говорио је Професор Милошу Јевтићу. Но, као и многи Срби, приморани да расту под „празним небом“ државног атеизма, Професор је религију заменио уметношћу. Говорећи о Грачаници, он Милошу Јевтићу каже: „Ја сам тада први пут дошао у дотицај са уметношћу. Отуда је, мислим, остала и моја велика заокупљеност иконом и фреском.“ Десило се то, рекосмо, не само њему: Бранко Миљковић је стихове попут „Границе у којима живимо нису / границе у којима умиремо“ и „Ко лоше живи, зар може јасно запевати?“, могао да напише само као боготражитељ скривен у Поезију.

Култура извире из култа. Преводилац Успенскове Семиотике иконе и ревносни читалац Флоренскове Философије култа ово је добро знао. Али, лични корак ка Њему, Богу свог детињства, учинио је тек када је телом зашао у гроб, а душом се винуо ка Непролазном, да се утопи, жедан он, у плаветнило Његово, и да радошћу и болом свог постојања окади просторе испод Творчевог и Спасовог длана, онако како је у „Молитви“ желео Момчило Настасијевић.

 

Post scriptum

 

Сад, кад сам поново прочитао написано, видим да је то већ речено, боље и тачније, пре мене. Борисав Станковић, у запису „Марко“ из Божјих људи, каже: „Свако би јутро њега било пред варошком, саборном црквом. Али није смео да улази унутра, већ би стајао до улаза, вирио у њу, у олтар, као да нешто ишчекује отуда.“

А Професор, у свом раном огледу „Руке – цветови“ (Артикулација песме II, стр. 69), открива: „У православним црквама се обично у главној куполи налази огроман Христос, који својим великим тамним очима опомиње вернике. Као дете, осећао сам да ме тај Христос просто притискује, да ме прилепљује за хладне и грубе камене плоче: што сам више настојао да му избегнем, осећао сам се све нелагодније и све немоћнијим. Није било места у малој цркви где сам се могао склонити од тог погледа; тај оштри поглед ме је онако са висине неумољиво прожимао. Огромни зидови, камени под, огромна врата, узани прозори и скрушена погнута лица – прерасли су, чинило ми се због оног погледа, у заједничку судницу. А осећао сам се као кривац и осуђеник. И не само док сам био непосредно изложен строгом погледу: сви догађаји, сва лица која сам сусретао, разговори које сам слушао, сводили су се на познато, одређено и засвагда дато. Ствари више нису биле чудне и непознате, него познате и неизмењиве; оне су морале, као и ја, да следе строги поглед наредбодавца. Нису више биле тајанствене, него јасне, са оштрим ивицама и датим значењем. Нису једна у другу прелазиле и нису се прилагођавале расположењу или добу дана, него су се чврсто држале својих граница и неког општег апстрактног налога. Кратко: све је постало провидно за један општи поглед који заповеда, одређено и неизменљиво, без уточишта и утехе.“

И опет, с надом у Вишњу Милост, шапућем: „Упокој, Господе, душу уснулог слуге Свога, Косовца Новице, у месту светлом, у месту одмора, одакле одбеже сав бол, туга и уздисање!“

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ