Драган Бисенић: Дугин и београдски корени руског евроазијства

Атентат у којем је страдала Дарја Дугина, кћерка водећег протагонисте данашње еврооазијске идеологије у Русији Александра Дугина, а који је по свему судећи био припреман за њега, поново је бацио снажна светла на ову контроверзну личност. Дугину се приписује идеолошка припрема за напад Русије на Украјину, а још више конзервативни утицај на руског председника и руске оружане снаге.

Будући да је 2012. уклоњен са катедре филозофије Московског државног универзитета, реалније је да његови односи с руским властима нису баш тако блиски, али његов утицај није споран.

Већина западних истраживачких центара Александра Дугина сматра кључном кариком – чак и везом – између руског државног естаблишмента и екстремно десних европских покрета, као и популистичких партија у успону у Европи и шире. Иако Дугин негира било какву повезаност са фашизмом или крајње десним национализмом, он признаје да у популистичким покретима као што су италијанска Лига и Покрет пет звездица види реализацију свог политичког програма. Пређашњу италијанску владу којој је на челу био Матео Салвини називао је  „првим конкретним изразом“ његове такозване „четврте политичке теорије“.

Шта је Дугинова „четврта политичка теорија“? По његовом мишљењу, три водеће идеологије 20. века – фашизам, комунизам и либерализам – нестале су и морају да направе место за нову, четврту идеолошку формацију. „Те три идеологије су производ Запада и савременог света“, објашњава Дугин. „Желим да поново откријем оне предмодерне вредности које су заједно делиле велике источне и западне цивилизације прошлости.“

Мултиполарност и популизам

Дугинова визија је у супротности са западним вредностима либералне демократије, слободне трговине, индивидуализма, родне равноправности и људских права. „Запад промовише глобалистичку идеологију која негира постојање различитих култура и традиција. Према Четвртој политичкој теорији не постоји само једна, глобална, цивилизација, већ много различитих цивилизација, од којих је свака производ свог јединственог историјског, друштвеног, културног и политичког развоја“.

Али, како Дугин даље елаборира, „не може постојати јединствена интерпретација историје која важи за све широм света. То значи да не може постојати једна наднационална или глобална држава која може тврдити да говори у име свих на исти начин, што западне елите покушавају да наметну остатку света. Нико не може оценити једну културу као супериорну у односу на друге“.

Политички превод Четврте политичке теорије јесте мултиполарни свет који брани Путин и који одбацује диктате наднационалног глобалног хегемона, а који се тренутно идентификује као Сједињене Америчке Државе. Због тога руска влада промовише евроазијски дијалог са Кином, Ираном и другим незападним силама у успону. У тренутном сукобу с Украјином, Русија је склопила пакт са Кином, која јој служи као залеђе и замена за изгубљено место у европском и западном систему.

Осим тога, зато је Русија природни савезник популистичких покрета Европе, сматра Дугин. „Протагонисти Четврте политичке теорије су људи, јер не може бити мисли без људи који обезбеђују опстанак и еволуцију језика и историје, а појединци су ништа ако се држе изван свог народа „, инсистира он. „Зато је Четврта политичка теорија у супротности са либералним идејама –  које узимају у обзир само индивидуална права и тако негирају постојање разлика међу народима. Такође је у супротности са комунистичким, колективистичким идејама, које сматрају да су људи једноставно збир идентичних појединаца, или националистичким идејама инспирисаним расистичким концептима који промовишу расистичке хијерархије међу културама. Популистички покрети који се тренутно дижу у Европи не одговарају ниједној од ових идеологија. Они су здрава народна реакција на доминацију западних транснационалних елита, спонтани народни отпор либералима и глобалистима. Они нису ни леви ни десни – можемо их дефинисати као отелотворење Четврте политичке теорије“.

Пратећи европску сцену, Дугин је пре извесног времена Италију називао геополитичком авангардом „Четврте политичке теорије“: „Савез Лиге и Покрета пет звездица је први историјски корак ка неповратној афирмацији популизма и преласку на мултиполарни свет“, писао је. Из тог разлога, по његовом мишљењу, Салвинијева италијанска влада била је природни партнер Кремљу.“

У његовим очима, други интересантни примери популизма били су конзервативна немачка партија Алтернатива за Немачку, Марин Ле Пен и Жан-Лук Меланшон у Француској и, донекле, Доналд Трамп у Америци.

Дугин, међутим, себе декларише као вођу евроазијског покрета, не само у Русији.

Евроазијство и либерални конзервативизам

Евроазијска мисао, која је настала 1920-их међу филозофима који су напустили совјетску домовину, постала је прилично популарна у Русији.

Један од њених раних представника, Пјотр Савицки (1895-1968), назвао је поделу Европе и Азије вештачком и постулирао постојање „трећег континента“, „посебног географског простора“ који је пре уједињен, него подељен Уралским планинама. Заузврат, лингвиста Николај Трубецкој (1890– 1938) покушао је да докаже да језици који постоје на овом простору, упркос њиховим разликама, представљају јединствену заједницу.

За разлику од западњака, евроазијци критикују бахати западни „евроцентризам“. С друге стране, за разлику од словенофила, са којима имају много више заједничког, евроазијци сматрају да татарско-монголски јарам, који је у Русији трајао од 13. до 15. века, не треба посматрати као националну катастрофу, већ као фактор који је допринео напретку: татарске хорде дале су огроман допринос економском, финансијском и политичком развоју Русије. Коначно, неки Евроазијци нису видели ништа лоше ни у револуцији 1917. Веровали су да је револуција истиснула Русију, евроазијску силу, из катастрофалне западне орбите, одводећи је до њеног источног, туранског одредишта.

Александар Дугин је у више наврата говорио о „београдским коренима“ евроазијског покрета. Ти корени су двојаки. Први, историјски старији, потичу из времена након Октобарске револуције, када су се неки од твораца евроазијске идеје настанили у Београду. Неки од њих чак су постали интелектуални и политички узори руског председника Путина. Он добро познаје стваралаштво и државничко деловање Пјотра Столипина (1862– 1911), председника руске Владе од 1907. до 1911, кад је убијен, и дела „белог филозофа“ Ивана Иљина (1883– 1954). Ова два имена заједно, узета у контексту, дају трећег – Пјотра Струвеа (1870– 1944).

Управо је Пјотр Струве био тај који је дао теоријску основу Столипиновог програма преображаја „Велика Русија“, и управо је Струве био старији идејни саговорник и друг Ивана Иљина у периоду емиграције, када су обојица, заједно са Семјоном Франком и другима, учествовали у разради теоријских основа новог идејно-политичког правца названог либерални конзервативизам, који је близак и самом Путину. Наиме, руски председник је 2006. лично организовао пренос посмртних остатака и сахрану Ивана Иљича и генерала Дењикина, који је припадао истом политичком кругу.

Пјотр Бернгардович Струве може да се назове Дугиновом „београдском инспирацијом“. Наиме, Струве се на позив Александра Белића населио у Београду 1928. и остао у њему све до немачке окупације 1941, након чега одлази у Париз где умире 1944. године. Струве је био руска јавна и политичка личност, уредник новина и часописа, економиста, публициста, историчар, социолог, филозоф и истакнути представник либералног конзервативизма који је Путин, чини се, веома рано упознао и прихватио.

О либералном конзервативизму Струве је писао у првом броју руских емигрантских новина „Возрождение“ које су излазиле у Паризу од 1925. до 1949, наводећи да ће ове новине служити ослобођењу и препороду Русије, односно решавању „либералних и конзервативних задатака“ с тим циљем. „Либерализам“, објаснио је Струве, „означава вечну истину људске слободе, записану славном традицијом на страницама руске историје од Катарине II до реформи 1905. године… Конзервативизам, с друге стране, означава велику виталну истину заштите државних принципа, без којих држава уопште не постоји, и без чијег деловања не би било и никада више неће бити Велике Русије“. На овом трагу, и Александар Дугин је доста рано почео да се бави питањима идентитета.

Сусрет Бенона и Дугина

У еволуцији „политике идентитета“ 2016. године дошло је до занимљивог и контроверзног укрштања, које је повезало САД и Русију, а њих са духовним оснивачима „традиционалистичке школе“, где и Србија има своје место. О томе пише Бенџамин Тајтелбаум у недавно објављеној књизи Рат за вечност, која је била повод да се поново расправља о духовном и интелектуалном пореклу данашњег стања у Сједињеним Државама и свету.

Тајтелбаум као најбољу илустрацију за то представља сусрет бившег главног Трамповог стратега Стива Бенона са утицајним руским мислиоцем Алекандром Дугином у једном римском хотелу крајем 2018. године. У разговору који је трајао осам сати, саговорници су увидели да имају много тога заједничког: обојица су водећи експоненти радикалних антилибералних идеја, противници су глобализма, међународних институција и универзалних људских права, и ниједан није присталица имиграције. Њихова заједничка визија јесте свет суверених и културно посебних националних држава. Она садржи и религиозни елемент, где се много говори о „јудеохришћанском западу“. Бенон се у разговору поново изјаснио за савез САД и Русије, видећи ове две државе као природне партнере у борби против „безбожничког космополитизма“.

„Бенон је једини амерички интелектуалац ​​који је упознат са Јулијусом Еволом и Ренеом Геноном и заинтересован за Хајдегера“, рекао је Дугин. „Он дели са мном неопходност подршке популистичким покретима у Европи како би се супротставили глобалистичким елитама. Он је веома интересантан и јединствен случај у САД.“

Бенон и Дугин се не слажу око неких важних питања, попут односа са новим силама у успону попут Кине, Ирана и Турске. Они деле анализу Семјуела Хантингтона о крају униполарног света и повратку мултиполарности, односно последичном растућем значају одређених цивилизација – посебно кинеске, персијске и турске. Међутим, Бенон види ово друго као претњу позитивном утицају Америке, док су за Дугина оне ресурс.

Идејни вакуум

Александар Дугин са своје стране објашњава да је његово интересовање за међународна питања почело 1991. када је у Русији настао „идејни вакуум“ након распада Совјетског Савеза. „Од тада, почео сам да попуњавам тај вакум својим идејама које сам ширио међу официрима и политичким руководиоцима, објашњавајући важност развоја нових руских геополитичких идеја које треба да се усмере према стварању евроазијског блока“, говорио је Дугин. „Брзо ширење мојих идеја дубоко је утицало на Путина.“

Дугин, међутим, није био потпуно оригиналан у свом „евроазијству“. Пре њега, уочи распада совјетске империје, о њему су говорили и Александар Солжењицин и Сергеј Кургињан. Још раније, Стаљин је много више учинио за укорењивање ове идеје, не само обавештајним акцијама, него и применом „спиритуалне геополитике“ у истраживањима три региона које је сматрао „кључевима светских цивилизација“: Тибета, Балкана и Кавказа. У његово име чинили су то Николај Рерих, Глеб Бокиј, Александар Барченко и други.

Експлицитно решење за Русију на „евроазијским основама“, које ће доиста бити касније и усвојено у нешто модификованом облику, предложио је најпознатији совјетски дисидент Александар Солжењицин у свом есеју „Како да изградимо Русију“, објављеном у септембру 1990. у часописима „Комсомолскаја правда“ и „Литературнаја газета“, с укупним тиражом од 28 милиона примерака.

Солжењицин је сматрао да је распад Совјетског Савеза неминовност и предложио да се створи савез од четири совјетске републике, Русије, Украјине, Белорусије и Казахстана, а да остале републике добију независност. Суштински, био је то концепт како да централноазијске и неруске републике брзо и једноставно добију независност, а не хвалоспев принципу самоопредељења. Текст је изазвао незапамћене реакције, па чак и демонстрације.

„Горбачов је, наводно, брошуру прочитао пажљиво, два пута са оловком у руци, и рекао да сам ‘цео у прошлости’, да сам ‘наступио као монархиста’, те да брошура у целини ‘није прихватљива’“, сведочио је касније Солжењицин.

Горбачов није желео Солжењициново решење распада СССР-а да прихвати као програм, али јесте руски председник Борис Јељцин. Оно што је Солжењицин предложио, Јељцин је спровео после сукоба са Горбачовим и необичног и неуспелог државног удара 8. августа 1991. који је у суштини означио Горбачовљев крај и ступање Јељцина на велику позорницу.

Генон и Евола као учитељи

Оно по чему је Дугин специфичан, јесте да је инспирацију за своју геополитику најпре почео да тражи на западу. „У то време излазио сам с малом групом дисидената која је читала књиге Јулијуса Еволе. То је променило мој живот. Даље је водило откривању и превођењу других аутора који слично мисле, попут Ренеа Генона. Од тог времена, ја себе сматрам традиционалистом“, изјаснио се Дугин.

Традиционалисти верују у постојање „вечне мудрости“ или „вечне филозофије“ универзалних истина које чине извор за све највеће светске религије. Њихово учење је сасвим антимодерно и антипросветитељско. Они фаворизују спиритуално, симболично и окултно. Традиционалисти деструкцију сматрају уводом у ново златно доба. Оснивачи „традиционализма“ су два хришћанска конвертита у ислам, Рене Генон и Швајцарац Фритхоф Шуон, и тамилски свештеник из мешовитог индијско-британског брака, Ананда Кумарасвами.

У западном свету, главни традиционалистички мислиоци нису шире познати. Први од њих, Рене Жан Мари Жозеф Генон, или краће Рене Генон (1886-1951), француски конвертит у ислам, историју је посматрао као циклично кретање, у чему није био једини. Други је италијански племић, езотерички и окултни писац и фашиста Јулијус Евола (1898-1974) на кога се позивају Дугин и Бенон.

Генон је писао о широком спектру тема, од теолошких наука до симболизма и мистицизма. Иако се рано упознао са хиндуизмом, одлучио је да пређе у ислам, зато што је сматрао да хиндуистички ритуали нису спојиви са западним начином живота, за разлику од ислама, који је „једина традиционална религија која је практично доступна западњацима у свако време“, како је наводио. Од 1930. па до смрти 1951. Генон је живео и радио у Каиру под именом Абдала Вахид Јахја. Имао је четворо деце од којих се најмлађи син родио после његове смрти. Генон је у Каиру био близак са једном невероватном женом: каприциозном, ексцентричном, харизматичном песникињом, феминисткињом и следбеницом футуризма, Валентином Сен Поан (1875-1953).

Она је била Ламартинова рођака која је стигла у Каиро 1920, али је претходно у Мароку прешла у ислам и постала ватрени арапски националиста. Била је прва жена која је прелетела Атлантик и организовала плесне концерте за Метрополитен оперу у Њујорку. И била је чувена по својој лепоти: позирала је Родену и била инспирација европским песницима.

Јулијус Евола се сматра најрадикалнијим противником једнакости, либерализма, демократије и просветитељства. Према Еволи, Аријевци су потомци духовних вечних бића која су живела на Арктику. Био је дубоко укључен у међуратне конзервативне покрете. Поштовао је шефа СС Хајнриха Химлера, а из аутобиографских белешки неки закључују и да је радио за њега. На суђењу 1951. негирао је да је био фашиста и уместо тога себе назвао „суперфашистом“, указујући тиме да је био „изнад фашизма“.

После Другог светског рата, важио је за водећег идеолога италијанске радикалне деснице, а и даље је утицајан у традиционалистичким и неофашистичким круговима. Генон и Евола водили су обимну и дуготрајну преписку, из које се види да Генон није одобравао Еволино одушевљење фашизмом и његово укључивање у фашистички покрет.

Улога Драгоша Калајића 

Србији, не само у политичком, него и у теоријском смислу, припада извесно првенство у уочавању и ширењу традиционалистичких идеја. Њих је из Италије у Београд пренео сликар и есејиста Драгош Калајић, који је током осамдесетих сваке две недеље у београдској „Дуги“ уздизао идеје италијанског конзервативизма и мислилаца школе „традиционализма“, Ренеа Генона и Јулијуса Еволе. Уз то, Калајић је пред крај југословенског комунизма српску јавност засипао геополитичким ауторима од којих је најрадије бирао Макиндера и Спајкмана.

Александар Дугин је, сматра се, управо преко Калајића и београдске мреже његових поклоника, стигао до Генона и Еволе.  Чачански „Градац“ објавио је 1987. збирку изабраних текстова Ренеа Генона под називом Мрачно доба, за коју је Калајић написао предговор. Исти издавач објавио је 1990. Еволину књигу Метафизика секса с Калајићевим поговором. Евола је, наиме, заговарао доминацију мушкараца над женама и аутор је текста „Жена као ствар“. Далеко значајнију Еволину књигу, Побуну против модерног света, „Градац“ је објавио много година касније, тек 2010. године.

Нарочито средином деведесетих почиње популаризација идеја Александра Дугина у Србији. Има аутора који са свом озбиљношћу тврде да су традиционалистички, окултни и спиритуално-мистични аспекти распада Југославије сасвим неистражени, наводећи да је било утицајних политичких организација у Србији које су за своје деловање користили окултне текстове и учења, али и међународне везе с овим круговима.

Будући да је доста времена проводио у Италији, Калајић се подробно упознао са, како су га еуфемистички звали, „неконформистичким“ часописом „Ил Боргезе“, чији је Јулијус Евола био редовни сарадник. Теме о којима је у Србији писао Драгош Калајић редовно су обрађиване у овом часопису у периоду од 1960. до 1980, тако да Калајић није био сасвим оригиналан аутор, него је у већини преузимао и препричавао текстове из овог часописа. Али, то није утицало да ослабе осећања његових поклоника према идејама које је промовисао.

Иако „Ил Боргезе“ многи сматрају десничарским гласилом са снажним цртама рехабилитације фашистичке мисли, други су истицали његову отвореност за све провокативне идеје, од неофашизма до католичке деснице, од конзервативизма до либерализма. Једино не би могло да се каже да је часопис икада дао простор левичарским идејама.

Часопис је 1950. основао познати италијански фашистичко-конзервативни новинар Лео Лонганези, да би га после његове смрти 1957. преузео Марио Тедеши и водио га до смрти 1993. године. Од тада, магазин је променио више власника, уз краће или дуже периоде нестајања с јавне сцене, све док није поново обновљен 2007, али ни од тада нема континуитет у излажењу. Када се данас отвори веб страница овог часописа, главни текст који се простире преко целог екрана је: „Зашто фашизам живи“.

Дугин о Украјини

Александар Дугин је недвосмислено и снажно подржао руску операцију у Украјини, али његови циљеви су максималистички: овладавање целом Украјином и њен нестанак са мапе суверених држава. Уз то иде и стварање Источнословенске уније.

„Председник Путин је изнео циљеве војне операције у Украјини: демилитаризација и денацификација“, писао је Дугин. „Ово је веома специфичан програм. За спровођење принудне демилитаризације (а све друге методе осим директне принуде су исцрпљене и нису дале ефекта), неопходна је потпуна војно-стратешка контрола целе територије. И за денацификацију, неопходна је потпуна политичка и административна контрола над читавом државом. Ово није молба или жеља. То је наређење. А да би се обезбедила његова имплементација, неопходно је имати директан и јасан облик хијерархије.“

„Наравно, док трају непријатељства рано је говорити о реализацији постављених циљева, али би било неодговорно о томе уопште не размишљати“, каже Дугин. „Цена ове операције је велика. Људи умиру и умиру, авај, све више и више, док се не постигне потпуна и неповратна победа. И ту почиње можда најважнија ствар. Да не бисте пропустили победу, морате имати јасан план акције. Сасвим је очигледно да би било неразумно задовољити се довођењем неке апстрактне силе лојалне Русији на власт у Украјини. Штавише, назвао бих то једноставно издајом. Путин сасвим оправдано Украјину, коју сада ослобађамо од хунте, назива Анти-Русијом. Али друге Украјине једноставно не може бити. Украјина је и као пројекат и као реалност била, јесте и може бити само и искључиво Анти-Русија. Иначе, чему уопште независна државност? Према томе, поразити Украјину и спасити Украјину је логична и геополитичка контрадикција. Наравно, могуће је више пута ослабити њен војни потенцијал и инсистирати на кажњавању злочинаца из реда националиста. Али после неког времена, ако напустите Украјину – иако она остане под контролом промосковских снага –  све ће се поновити. У политичким процесима Украјине постоји логика. И није поента у елитама, већ у самој државности. Међутим, војне операције попут ове која се сада спроводи могу се десити само једном. Дакле, Москва има само један покушај да реши украјинско питање. И не можемо себи да приуштимо никакав ‘Јанукович 2.0’.“

„Уверен сам да решење лежи у правцу стварања Источнословенске уније, која би укључила Русију, Украјину и Белорусију“, сматра Дугин. „Ако Украјинци, и делимично Белоруси, одбију да себе називају ‘Русима’, верујући да се ово име односи само на Великорусе (‘Московљане’), односно народ који је створио Владимир, (Московску) Рус, а затим изградио Руско царство светских размера, тешко да им можемо наметнути шире тумачење појма. Ово се мора узети у обзир. Али Великоруси, Малоруси и Белоруси себе сматрају источним Словенима без икаквих резерви. Па хајде да ујединимо источне Словене у једну политичку Унију“, позива Дугин.