Владимир Умељић: ГЕРХАРД ГЕЗЕМАН, НЕМАЧКИ ЗАТОЧНИК КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

Немачко-српски односи кроз историју били су и остали врло проблематични. Не постоје додуше традиционални пријатељи на нивоу народа тј. држава (већ само традиционални интереси), но искуствено се може заступати став да постоје традиционални непријатељи.

Такав је и овај однос, наиме, по правилу нападачко-одбрамбени, при чему, као што је познато, Срби никада нису ступили на немачко тло као нападачи. То показује, ако за тренутак оставимо по страни пријатељски сусрет немачког цара Фридриха Барбаросе и српског Великог жупана Стефана Немање 1189. у Нишу по страни, читава историја, нарочито новија, у 20. и 21. веку.

Култура не рефлектује безусловно ово непријатељство и крунски сведоци међусобног разумевања и поштовања су, поред осталих, Јохан Волфганг фон Гете, браћа Грим, Леополд Ранке и – Герхард Геземан.

 

Герхард Геземан (1888-1948.) , рођен у Лихтенбергу (Брауншвајг), био је слависта, научник и педагог, књижевник и хроничар свог времена. После одбрањеног доктората 1913. године одлучио је да своје проучавање настави на прави начин, дакле на лицу места и о томе пише у свом дневнику, посвећеном Јовану Цвијићу:

„Када сам после промоције саопштио својим наставницима да ћу сада прећи на изучавање славистике, рекао је један од њих: „Онда припазите да се не увашљивите!“ Сву провалију, коју је крила ова реченица и сав унутрашњи презир једног хуманисте према науци о варварском Истоку, тек сам касније схватио. Када је још чуо да ради тога не идем право к Лескину у Лајпциг, а онда евентуално на две недеље у хотел Еспланада у Загребу, него право на неколико година у Србију а онда к Лескину, рекао је ледено на растанку: „Онда се припазите да Вас разбојници не одвуку у балканске гудуре и уморе пре него Ваш господин отац стигне да пошаље откуп!“

Геземан је упркос овим тешким и расистички конотираним предрасудама дошао у Београд и запослио се као суплент, професор немачког језика у Првој мушкој гимназији. О томе бележи, не без фине, субтилне ироније на сопствени рачун:

„Гимназија се налазила „доле на Дорћолу“, у Душановој улици, испод Калемегдана, равног терена пред крвљу натопљеном старом тврђавом (…) Тешко, много разгаламљених, својеглавих ученика (…) Када сам једном, после две недеље службе излио свој педагошки гнев на једног од њих, он ме је мирно саслушао а потом само одрезао: „Господине докторе, Ви сте за ове две недеље научили од нас више српски, него ми од Вас немачки (…)“.

Његова љубав према Србима, њиховом менталитету и култури постаје све израженија, тако да кад је дошло до Првог светског рата и напада Аустро-Угарске, његове отаџбине Немачке и Бугарске на Србију, он се не враћа кући, већ завршава курс за болничаре и придружује се српској војсци, јер како је записао: „Цар Виљем је рекао Макензену да би, када би имао милион српских војника међу својим савезницима, целу Антанту најурио из Европе.“

Негујући рањене и болесне војнике заразио се у Врању пегавим тифусом и после оздрављења написао свој чувени „Дитирамб пегавом тифусу“. Неколико извода:

„Седим у тескобној учионици и пишем химну пегавом тифусу. Такву химну још нико није написао, чак ни Томас Ман. Али ја ћу то нешто другачије да учиним него што би он. Јер ја могу само да муцам, не могу да будем онако класичан и важан. Морам бити мало песник, кад пишем о пегавом тифусу (…) Лежао сам и био блажен (…) Часовник света откуцавао је у мојим грудима и моје груди су биле свет, носиле су у себи све звезде етера, који се пео из мојих уста. Лежао сам мирно и ослушкивао с побожношћу дах овог света, у коме нема смрти, јер смрт и живот су постали једно а из смрти и живота, који су земаљски, настало је нешто ново, нешто блажено, што се само осећа, али не сазнаје никада (…) Преда мном је горела светлост у неком далеком мрачном ходнику, увек на једнаком одстојању, увек далеко, тако далеко. Кренух ка далеком бљеску светлости и ударих о зидове пећине, у даљини се чуло певање у катакомбама (…)“

После овог блиског контакта са смрћу и, очигледно, са Божијом Светлошћу, повлачи се са српском војском и народом ка Црној Гори, Албанији и Грчкој. О пролажењу кроз Косово и Метохију пише:

„Хоћу да по месечини путујем преко Косова. Много нећу видети, али то ми и није потребно. Ја га већ познајем, добро га познајем из песама, са разбојиштем на пустој узвишици, где мора бити турбе султана Мурата, Косово са рекама које су текле крваве од јуначке крви, са манастирима, владарским седиштима и мостом на коме је баба издала Милоша (…)

То је Косово, гроб старе српске слободе; то је Косово, остварење нове српске слободе од 1912, Косово, чију су земљу српски војници љубили и у торбама носили дома, да покажу жени и деци; то је Косово где се руше сви напори светског рата као некада војске кнеза Лазара; то је Косово којим пролазим једне страшне и лепе јесење ноћи (…) Нећу имати мира док једног дана ове пределе пешице не пређем, кад опет буде мир међу људима. Да, кад опет буде владао мир у свету (…)

У Метохији смо сад, која је допре неколико векова била претежно насељена Србима. Овде је Свети краљ Стефан саградио свој чувени манастир Високе Дечане, само неколико километара од овог друма. Али ко данас има храбрости да скрене с главног пута? Арнаути изгледа да се засад плаше црногорске песнице, али… Стоје иза плотова, наслоњени лактовима о коље и с карабинима о рамену. До врага!

Свака кућа је тврђава. Овде владају право јачега, лични ратови и крвна освета. Ове су куће вишеспратне камене тврђаве, „куле“, како их описује народна песма: доле стаја за седленика, који увек мора бити спреман, горе одаје за становање са пушкарницама и решеткама на прозорима (…)

Да, а сад црногорски жандарми стоје на ћошковима и на малим трговима варошких четврти и пазе чак да се беспомоћним избеглицама исправно врати кусур. Али није било давно када је сваки наоружани арнаутски силеџија могао да уђе у коју хоће хришћанску трговину и да узме шта је хтео, а трговац је могао бити још задовољан што и њега нису извели и главу му уценили са неколико стотина турских лира. Такве приче не чине сумрак нимало пријатним (…)“

Од великог значаја је и један доживљај, сусрет са краљем Николом у Црној Гори и бележење његовог кратког обраћања прогнаницима. То слово би смело да буде драгоцено свим његовим данашњим поштоваоцима а говорка се иначе да је он историјски узор и данашњем председнику Црне Горе, Милу Ђукановићу. Можда ће и њему ово историјско сведочанство бити драгоцено:
„Данас у подне видео сам краља Николу, господара Црне Горе (…) Сишао је аутомобилом са Цетиња у Подгорицу да би разговарао са својим народом и својим братским гостима, како рече (…) Висок, достојанствен старац у живописној народној ношњи, са скупоценим револверима за широким појасом и с црногорском капицом на глави. Испод густих белих веђа блеште два оштра ока соколова.

Краљ, сељак, ратник, државник, послован човек, администратор, глумац, песник (…) Говори српски тако лепо, чисто, сликовито, како сам ретко чуо од кога. Његове речи продиру дубоко у срце. Звук његова мужевног топлог гласа и његови мирни покрети одају краљевску достојанственост (…)

Краљ тада устаде (…) једна рука почива мирно на оружју а друга прати његов говор:

„Видите, онако као што ви отпре четири недеље живите, ми смо у нашој брдовитој пустињи патили и борили се отпре четири столећа. Оно што су вама отпре неколико месеци чинили Немци, Мађари и Бугари, нама су чинили Турци и Арбанаси из дана у дан. Ви сте од 1912. у рату, ми од Косова.

Ми од Косова нисмо престајали с борбом, после пропасти на Косову побегли смо у ову камениту пустињу и млаку крв староседелаца овде освежили, ми смо, када смо изгубили краљевство и царство, обновили стара племена, опет изабрали племенске поглавице, опет смо постали дивљи и одрекли се већ изграђене културе, одабрали смо опор и крвав живот само ради једног јединог циља: да царство и круну повратимо!

Ми смо само шака голаћа, али свесни свога чојства и српства!

Ми знамо шта је глад, јер стално гладујемо. Знамо шта је страх, јер живимо у вечитој опасности. Али то нас је учинило јаким. Бити далеко од својих? То знају хиљаде из ових наших брда, који се морају злопатити по америчким фабрикама, јер на овим кршевима не расте ни кромпир. И то смо научили – кад борба постане већ бесмислена, тада почиње бољи део јунаштва а то је трпљење. Трпите, издржите где год се налазили и знајте – доћи ће дан, када ћете се вратити (…)“

Герхард Геземан је преживео Први светски рат и потом се интензивно бавио научним радом. Хабилитирао је анализом најстаријег сачуваног зборника српских народних песама „Ерлангенски рукопис“ (откривен 1913. у немачком Ерлангену).

Објавио је, поред осталог, студију о нашој књижевности у познатом Валцеловом приручнику (Потсдам, 1930.), студију „Култура Јужних Словена“ у Киндермановом приручнику (Потсдам, 1934.), затим прилоге „Југословенски мухамеданци“, „Хасанагиница у кругу варијанти“, „Кочић и народна песма“, „Народне песме са острва Корчуле“, даље „Толстој и Б. Ауербах“, „Достојевски у Немачкој“, „Неколико мотива Достојевског у најмлађем немачком сликарству“, „Основи карактерологије Гогоља“, итд.

Од 1922. био је професор на Немачком универзитету у Прагу, после Хитлеровог напада на Чехословачку прелази у Београд и оснива Немачки институт. Када су нацисти напали Југославију склања се опет у Праг, одакле пак 1945. мора да бежи у Немачку и при томе оставља у чешкој престоници сав иметак, закључно са свим рукописима и специјалном библиотеком од око 5.000 свезака, од којих је свака носила вињету са ликом Филипа Вишњића. Пошто му је сваки даљи научни рад био онемогућен, бавио се књижевношћу, међутим роман „Срећне очи“ му је објављен тек постхумно (Цирих, 1953.) а кратке приповетке са темама из српске народне традиције 1979. у Франкфурту на Мајни. Упокојио се 1948. године.

Може се, дакле, с правом рећи да Герхард Геземан мора да стоји у српском историјском сећању раме уз раме са својим земљаком (натурализованим Швајцарцем) Арчибалдом Рајсом у односу на љубав према српском народу и несебично служење истом.

Закључно и сходно томе једна исправка тј. неопходна допуна – уводно је било наведено да је овај велики хуманиста био „слависта, научник и педагог, књижевник и хроничар свог времена“.

Уз то међутим мора да стоји да је био и српски војник у Првом светском рату и самопожртвовани медицински радник, болничар, који то своје опредељење више пута умало да није платио животом, да ли услед болести, да ли услед изгладнелости и исцрпљености, односно од албанског метка или ножа при повлачењу са, може се рећи, својом војском и својим народом ка Грчкој 1915.