НЕНАД МИЛКИЋ: ПРЕБИЛОВЦИ – ОПОМЕНА ЗА НАШУ САВЕСТ

Пробуде се с времена на време чудни и јаки немири, те се у рингу душе живот и смрт боре толиком силином да узбуркају сваку мисао и сваки осећај који је још понегде у мени остао. Натерају ме мирног да лутам и потражим нешто до чега су ретки тек слутњом долазили.

Многи те немире решавају кроз веру и обилазећи цркве. Други, пак, шетњама у природи што даље од (не)људи. Неки молитвама, неки сузама. А ја, ето, обилазим она места у којима је смрт најопипљивија и вера најупитнија. До сада сам сусрет са смрћу, лицем у лице, имао у Старом Броду, Јасеновцу, на Казанима, итд. На свим тим местима Смрт је излазила као победник. Зато сам одлучио да одем тамо где она није имала шансе, где јој се Живот измигољио и из голети и љутог херцеговачког камена никао, пркосећи и силама земаљским и силама небеским. Пратећи своје немире упутих се у Пребиловце.

 

Да смо Срби какви би требали да будемо свака би кућа знала шта су Пребиловци. Није то тек тамо неко село угнездено негде између долина Брегаве и долине Неретве. Они су наш извор и наше ушће. Они су тамо где косачи смрти највећи данак узимају, а где се живот изнова из крви рађа. Запустелих колевки и распеваних игранки. Са децом истог имена у јамама и у школама. Село у коме, што би рекао покојни песник Зеленовић, сви имају неког кога немају. Где на свако питање одговарају „имао сам“. Где се родбина рачуна по првој и другој жени оца или ђеда. То је, напослетку и село, које само ретки могу да посете и у посети осете. Пребиловци су, напослетку, и име за нашу част и савест, ако је уопште данас, ми Срби, имало и имамо.

 

Елем, за оне које не знају, трудићу се да будем кратак, ако ичег кратког у овом може бити. На почетку Другог светског рата, у срцу највећег усташлука, на пушкомет од Чапљине и долине Неретве, сместило се, за тадашње услове велико, српско село Пребиловци. Иако су долазиле вести о злочинама усташа у околним Клепцима и другим српским селима на Пребиловце нико није ударио. Све до августа 1941. године.

Веровали су мушки да комшије Хрвати, цвет усташтва, ако им већ до рата било, да неће на жену и децу ударати. Веровали су у чојство оних који за част и поштење нису знали. Уосталом, нико то боље није описао него Дучић у касније насталој песми „Синовима тисућљетње културе“. Каснила је усташка јединица из Стоца да потпуно окружи село, те су мушкарци који су били изван села успели да се у већини прикрију и извуку из обруча. Верујући да жене и децу нико неће дирати.

Искрену веру су у неверне полагали. То најбоље говори случај Лазара Булута, који се, када се касније вратио у село, у њему није затекао ни жену Милеву ни седморо деце старе од 2 до 14 година. Трипко Ћирић није преживео јер је убијен заједно са сином, па није могао ни да наслути да му је жена са девет кћери одведена и убијена. Дванаесточлано братство Ћирића је у трену нестало. Према књизи сведочанства „Очи у очи“ са седморо деце у смрт су кренуле и мајке Боса Булут (њој су малу Љубицу убили још у школи у центру села која је служила као саборно место пре одвођења), док је седморо убијено и Ђурђи Драгићевић (са њом шест, а сина су јој убили осам дана касније).

По шесторо деце у смрт је повело пет мајки. Стана Булут је са 30 година имала већ петоро деце и сва су заједно са њом кренула у јаму.

Из школе у коју су жене и деца сабирани жива је једино изашла Мара Булут која је каснија сведочила да су усташе вадиле бебе из колевки и главе им разбијале о зидове школе пред очима мајки.

И тако даље, и тако даље… До ујутро би се могла набрајати сведочанства, имена и сећања.

Хрвати су довели своје становнике у пребиловачке куће, а селу дали име Ново Село. Ипак, то није дуго потрајало, те су након јачања италијанске окупационе власти, преживели Срби почели да се враћају годину дана након масакра.

У том трену почиње победа Живота над Смрћу. Преживели мушкарци који су изубили супруге и децу, поново се жене. Долазе на свет нова деца којима се дају имена побијене. Након завршетка рата дешавало се да исто име и презиме детета буде у школи и у оближњој јами. И то не једног него десетине деце.

 

Бројке не лажу. Од предратних скоро 1000 становника, убијено је више од 800. Тачније, рат је преживело само 172 становника (156 мушкараца и 16 жена. Број жена би можда био и мањи да супруга и пет кћери Шћепана Булута нису биле тада ван села).

Августа 1941. потпуно је нестало 57 породица (према књизи „Пребиловци непреболна рано српска). Највећи број Пребиловчана је убијено, али и живо бачено, у јаму Голубинка у Шурманцима. Према сведочењима та јама је прогутала 237 деце и 233 девојке, жене и старице. Иначе, јама се налази на неких десетак километара од Међугорја.

Познато вам, зар не? То је оно место на којима се Хрватима указала Госпа. Да ли су се икада запитали зашто им се Госпа баш ту указала и шта им је поручила? Или су им се становницима села приказали сене комшија, жена, деце, који су настрадали од њихове руке.

 

За то време Муслимани и Хрвати су на подручју општина Чапљина и Неум, за време целог рата имали 85 цивилних жртава. На подручју две општине ни 10% колико Срби само у једном селу. И те цивилне жртве су биле након 1942. и страшних злочина над Србима. Етничко чишћење Срба је у долини Неретве било системско и у складу са политиком НДХ, тако да данашња правдања Хрвата како су то радили „дивље и непослушне усташе“ не одговара чињеницама.

 

Да не дужим даље, свако ко жели податке о Пребиловцима лако може потражити и пронаћи на www.prebilovci.net .

Други светски рат је завршен. Зарад наступајећег „братства и јединства“ побијени су остали у јамама које су касније и забетониране. Чекало се скоро 50 година да се јаме отворе и да се из јама мученици изваде. Из Голубинке су извађени пребиловачки мученици, док је највећи број жртава извађен из јаме на Бивољем брду (непознато је одакле су све Срби довођени на ову локацију). Очеви су пет деценија чекали да се из јама извику кости њихове деце и да их достојно сахране. Свака мала кошчица им је изгледала позната и драга.

Забележен је и случај Трипка Екмечића који је у шурмановачкој јами имао супругу Дану. Када је убијена имала је 22 године и била је трудна. Када је приликом отварања јаме почетком девесетих, јављено да је пронађен млад женски скелет са остацима фетуса, Трипково срце није издржало. Мртав се сручио на месту на коме су 50 година раније убијени његови најмилији и тако постао последња жртва усташких злочина.

 

4. августа 1991. у 108 сандука сакупљене кости су пренете у Пребиловце и положене у крипту будућег Храма који је освештао патријарх српски Павле. Ипак, ни ту им мртвима нису дали мира. Ни пуна година није прошла, а 7. јуна 1992. године у операцији „Чагаљ“ под командом хрватског генерала Бобетка, војска Републике Хрватске прелази границу, улази у БиХ, и уз помоћ јединица локалних босанских Хрвата (ХВО и ХОС) наставља тамо где су им стали очеви и дедови. Костурница је минирана, а кости су се разлетеле свуда по околним пољима. Ни то им није било довољно па су прешли и на гробље пуцајући у споменике, крстове и плоче на којима су исписана имена страдалих и од чије су руке страдале. Пуцајући у споменике пуцали су у своје старе који су те злочине починили.

Пребиловчани, њих скоро 200 према попису из ’91. их овог пута нису чекали на свом прагу, осим две старије жене које се нису хтеле повући, већ су отишли у избеглиштво. Нео-усташе су у потпуности спалиле село, тако и дан данас видимо остатке тих паљевина. Тек су се поједини вратили након рата, углавном старији, и живот је поново никао у центру села. На жалост, није и у засеоку Грлић где је живело братство Екмечић са својих 15-так кућа, међу којима је једна била и родна кућа нашег чувеног историчара Милорада Екмечића. У селу данас нема ни 50 стално настањених становника.

 

И тако, пратећи своје немире док сам стајао рукама додирујући остатке старе костурнице посматрао сам Чапљину у долини на неких три-четири километра далеко. Лево од мене, дванаестак километара даље је хрватска граница и Метковић, а још толико, иза брда, налазило се море. Посматрао сам у сумрак пут који води од Сарајева и Мостара према Неуму и питао се колико је возила са српским таблицама прошло путем поред Чапљине, а између Пребиловаца и Клепаца. И који је проценат оних који су свратили. Да ли су знали да који километар пре су прошли испод брда на којима се налазе споменуте јаме? Да ли знају да су прошли у близини логора Дретељ и логора у Тасовчићима? Да ли знају да их хиљаде мртвих Срба посматра са околних брда? У ствари, да ли знају да су уопште Срби?

 

Захвалан сам вам пребиловачки мученици. Гледајући у оних 5 посто костију што се кроз стаклени под Храма види, кроз обликовано сунце обасјали сте моју немирну душу. Хвала вам јер ме учите ко сам и шта сам, и посао нису завршили ваши злотвори док год има нас да вас од заборава чувамо и наставимо да славимо победу Живота над Смрћу.

 

Ненад Милкић – Рођени