Свакоме од нас тешко је да сагледамо целину свог живота и правилно проценимо изборе које смо правили. Себе и свој живот не можемо сагледати са истинске дистанце, јер то би ваљда подразумевало да из њих можемо да иступимо, а то је у основи, или у пуном смислу речу, немогуће. Такође, целину не можемо сагледати пре краја, завршнице, пре него што на живот ставимо тачку, а тачка није стављена све док се овоземаљски живот у нама потпуно не угаси, а онда је касно за процене, јер тада улазимо у нешто потпуно другачије, у неку другу логику и друге критеријуме које сад тешко да можемо и да замислимо. Наравно, ако верујемо да наш живот у том тренутку престаје у било ком облику, тек онда је за све касно.
Тешко је сагледати се и због сопствене помућености, жеље да се угоди свету и другима, гледања себе очима других или онако како ми мислимо да нас други виде или како би желели да нас виде. Бивајући међу и са другима, допуштамо да нас ту други у потпуности одређују, некада толико да кад покушамо да се загледамо у себе видимо само пројекције, као резултате наших самоопредстављања, облика у којима се представљамо спољњем свету, или слика које приписујемо другима, њихових имагинарниох менталних отисака који се повратно урезују у нашу свест.
Варлам Шаламов је несумњиво био велики писац, чија проза посвећена совјетским логорима нема само вредност историјског, па ни психо-социјалног сведочења, него и несумњиви литерарну, уметничку снагу, готово без премца не само у руској књижевности прошлог века. Шаламов својом личношћу, ангажманом и књижевним делом представља и једну врсту моралне вертикале века за нама: супрстављао се злу, много зла поднео, о злу сведочио, али није желео да његово сведочење буде политички инструментализовано на у хладноратовском периду предвидљиве начине. На њега се свакоко нису могле применити Зиновљевљеве речи о руским дисидентима који су мислећи да пуцају у комунизам заправо пуцали у Русију.
Ипак, Шаламов је после свега рекао да је био много наиван, очигледно мислећи да је његово жртвовање у крајњој линији било бесмислено, да није донело никакве резулатате, а од његовог живота направило пакао. То није просто израз малодушности и разочарења, него и релевантан прилог питању смисла хероизма и жртвовања у данашњем времену, у времену маханизације, технологизације и идеологија, где и жртва може бити претворена у робу као и све друго, да лако може бити обесмишљена и релативизована, јер не постоји адакватан вредносни, а у основи метафизички заснован систем на нивоу заједнице, који би је осмислио.
Зато и ми, у нашој нехеројској свакидашњици говоримо да смо били превише наивни, сугеришућу да смо заправо били и да јесмо превише добри, чак превише добри за овај свет, па смо искоришћени. То је већ постала рутинска утеха и изговор, који често предајемо деци у наслеђе, саветујући им да не буду „глупи“ и наивни као ми, него да се снађу у животу и искористе све могућности, а заправо да се прилагоде систему који ће их водити предвидљивим исходима. Бити „наиван“ у оваквом свету значи заправо бити ван система, како мислимо, испасти из лежишта, лутати, залутати и изгубити драгоцено време које бисмо иначе могли употребити за освајање друштвеног положаја за себе.
Наравно, постоје разне врсте наивности, нарочито оне младалачке, која произилази из недовољног животног искуства и коју треба надрастати. То се у првом реду односи на нашу увереност у сопствену снагу, на претерано озбиљно схватање речи и уверења других људи, па и очекивање да ће неко други урадити неке ствари које су заправо само наш удео и домен, односно да ће нас неко вући за рукав. Али ако под наивношћу подразумавамо веровање да ипак има нечега вреднијег од стицања и друштвених позиција, да постоји нешто због чега се вреди, ако не жртвовати, а оно ипак понечега одрећи или нешто претрпати, онда би требало од такве наивности сачувати нешто у одраслим годинама.
Не бих овде тумачио чувену јаванђеоску поуку о томе да треба да будемо мудри као змије и безазлени као голубови, али кад на то помислим пада ми на памет чест мотив у античким и ренесансним комедијама о претерано попустљивим очевима, чија се попустљивост заправо показује као неодговорност и равнодушност. Постоје претерано попустљиви наставници, чију „доброту“ ученици злоупотребљавају, као и веома строги наставници, којима су ученици захвални за било какав попуст или чак за показивање људског лика. Наравно, постоје две врсте строгости код тих људи: једна је она незналица и несигурних којима она предстаља брану од незгодних питања, иза које се опет крије равнодушност и неодговорност, и она строгост заинтересованих и одговорних наставника, која тражи велики ангажман, на које многи, наводно „добри“ често нису вољни и способни. Јер, најзад, посао наставника није да буде попустљив, него да буде добар наставник, а то подразумева и ауторитет, способност да се ствари држе под контролом, да се не расипа енергија и не шири безвољност. Наравно, прави ауторитет је онај ауторитет љубави а не страха, и ученици то углавном умеју да разликују.
Ово се односи на све области живота, који увек подразумева неку одговорност и што захтева труда и пажње према другим људима па и самом себи, неку врсту аскезе свакако. Распојасаност нам у том случају неће бити добар слуга, произлазила она из надмене бахатости или макушне раслабљене попустљивости.
Не бојмо се ипак неивности која произлази из топлине срца, бриге за друге и уверења да постоји нешто што све нас превазилази, али избегавајмо одрицање од животних одговорности било под под маском љубави и слободноумности, којом прикривамо своју острашћеност, као пасиван живот под влашћу страсти, која нас претвара у робове, било под маском снаге и одговорности, иза које се често крије недостатак саосећања и самољубље, што је опет само пасивност, равнодушност и инерција, а то су највећи непријатељи живота. У васпитању у у људским односима је ипак најважније бити присутан, пажљив, да никога не доживљавамо као робу или предмет, па ни као предмет на ком демонстрирамо све наше стварне или умишљене врлине.
Не знамо да ли је то икоме, па ни њему самом за утеху, али Шаламовљева „наивност“ ипак је резултирала стварањем изузетног књижевног дела, која свима нама представља естетички и етички узор првог реда, а ког по свој прилици не би било без те „наивности“. То је нам доступна реалност и ми из ње треба да узимамо оно најбоље, у овом случају вредност коју нам нуде нечије дело и испољене личне врлине, а крајња процена целине нечијег, па ни свог, живота ипак није у нашој надлежности и домену, јер како је то добро знао и искусио праведни Јов – наши критеријуми су погрешни.
Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса