ЗЛОЧИН НА ЦЕТИЊУ: Духовни смисао

Пише: Владимир Димитријевић

Није било овако

Није ово било овако.

Нисмо ми имали оваква стравична убиства у миру.
( Друго је рат са спољним непријатељем, и треће је страхотни грађански рат ).

Рођен сам 1969. и не памтим ово. Као мали, видео сам убиство које су, на основу стварног догађаја, одиграли неки аматери у ТВ драми Срђана Карановића „Погледај ме, невернице“, и дуго ми је у глави одјекивала песма коју је неки сеоски оркестар војвођански певао ( наводим по сећању):“Погледај ме, невернице, види моје бледо лице, и на њему само боре, пипни чело како горе“. И још:“Узми пушку и уби ме, покрај пута сарани ме, сарани ме покрај пута, где полазиш чешће пута“…(1)Тај страх и сада понекад пројезди дубинама моје подсвести…

Као мали књишки мољац, читао сам све што ми дође до руке, чак и љубавне романе за жене у часопису „Нада“, који је моја мајка куповала због шема за хеклање. Једном сам, у „Илустрованој политици“, прочитао о томе како је неко, неоткривен, убио четворочлану породицу у Сутомору. Чини ми се да још видим црно – беле стране на којима је том писало.

Али није било овако, као пре неки дан на Цетињу.

Страх ме хвата за будућност свих нас ако овакви масовни злочини постану могући.

То је почело после свих зала које смо видели и доживели, па је било, рецимо, у Јабуковцу. Убица је, јабуковачки, тврдио да је све то црна магија.

Цетиње 2022.

А шта се десило на Цетињу? „Новости“ пишу:“Вуку Бориловићу (34) требало је шездесет минута да побије десеторо својих суграђана, међу њима и децу, и у црно завије бројне фамилије, на крају и своју. И јуче се подно Ловћена тражио одговор зашто се Вук латио ловачког карабина и кренуо помахнитало да из њега сеје смрт по насељу Медовине? Да ли је заиста неплаћена кирија подстанара била иницијална каписла за злочин или можда нешто друго? Да ли је крвопролиће планирано или је плод психичког растројства? То су питања која су остала без одговора. /…/ Крвави пир Бориловић је почео је у стану његових подстанара, где су ликвидирани Наташа Пејовић Мартиновић (35) и њена деца, синови М. М. (11) и М. М. (8). Убијени су и Горан Ђуришић (55), Милан Митровић (38), Рајко Дрецун (56) и његови родитељи Димитрије (81) и Даница Дрецун (74), Данијела Радуновић (51) и Александра Радуновић (52).

У нечувеној трагедији рањени су полицајац Љубиша Максимовић, Славица Звицер (66) Филип Ђурковић, Милева Рамадановић (76), Даринка Челебић (78) и Александар Дрецун (32). Једна од повређених особа налази се у критичном стању у Клиничком центру Црне Горе.“(2)

Убица је веровао да је под утицајем црне магије:“Причао је да су му неке ствари нестајале, а жалио нам се да има проблема као да су неке чини на њега бачене. Можда и црна магија у свему овоме има удела. Био је породичан човек из поштене фамилије, али није дао на себе. Социјално није био угрожен па нам ова прича да је све ово направио због дуга подстанара не држи воду. Шта год да је у питању није смео себи да дозволи да уради нешто овако. Нисмо сујеверни, али ако је помињао некакве чини, ко зна, можда је одатле све и почело /…/ Док смо пролазили Болшића пазаром једна старица са кесама у рукама, зауставила се и обратила тихо речима:“Да је имао Бога у себи не би ово направио. Овај народ, а пре свих млади морају да се врате вери. У вери је спас – поручила је времешна жена.““(2)
И то је увод у наставак ове приче.

Демони и злочини: Чија воља се врши

Године 1995. „Светигора“, издавачка кућа Митрополије црногорско – приморске, на Цетињу је објавила књигу руског свештеника Родиона Петроградског „Људи и демони“, о утицају демонских сила на савремене људе. У тој књизи је писало и ово:“Према сведочанству светог Јована Златоуста, демон не напушта човека који му се предао, све док га или не учини сличним себи, или не доведе до самоубиства.

Ову тезу добро потврђује наш савремени живот. У судској психијатрији се користи термин фикс-идеја, који се другачије тумачи и као „присилна радња“. Ево шта читамо тим поводом у уџбенику Судска психијатрија: „У поремећаје воље могу се убројати импулсивна стања која се карактеришу настанком несавладивих и тешко савладивих подстицаја за чињење ових или оних поступака без претходне одлуке. Обично се издваја неколико импулсивних стања: кататони импулсивни поступци чешће имају карактер бесмислених, немотивисаних, агресивних и рушилачких чинова. Често болесник то доживљава као потчињавање туђој вољи (синдром Кандинског)“.
Али ако се злочин врши упркос својој вољи, под несавладивим утицајем нечег што јој је очигледно туђе, то јест, туђе воље, поставља се питање чија је то ужасна воља? Није ли то воља духа кога називамо злим?“(3)

Заиста, чија? Чија воља доноси крваво зло међу нас?

Русија деведесетих

Русија, разорена комунизмом, постала је полигон многих страшних злочина после рушења Совјетског Савеза. О томе је писао отац Родион:“У последње време у нашој земљи је приметан велики број немотивисаних убистава. Рекло би се, одједном и без икаквог видљивог разлога човек убија другог човека. У чланку „Ко ће ме убити сутра“ аутор В. Калита описује три страшна злочина. Први случај: двадесетогодишњи Скоробогатов претукао је мајку, тешко је ранио ножем очуха, а након пет дана убио младића који је покушавао да одбрани свог оца над којим се убица иживљавао. Тракториста Родопупов у пијаном стању је зверски заклао своје познанике Ану и Александра без икаквих разлога. Заварујев је повезао малолетну децу у шуму и ту му је пала на ум идеја да убије дете да би се осветио његовим старијим сестрама које су одбиле да се удају за њега. Зверски је убио обоје деце.
Аутор чланка, испитујући Заварујевљеву личност, пише: „Он је живео и растао као многа сеоска деца. Учио је школу, служио војску, затим је радио као неквалификовани радник у колхозу ‘Отаџбина’. Нигде и ниједан дан није провео ни с убицама ни с насилницима. Ниједан час није преседео у затвору, казнено поправном дому или логору… И наједном такав преокрет судбине: убица и насилник. За мене је, осим осталог ужаса, најстрашнија та обичност личности злочинца, то јест, он је онакав као и мноштво других људи. Страшно је што то мноштво живи поред нас: хода, гледа и говори… И наједном, без икаква разлога, због ‘нерашчишћених односа’ узима нож и сече грло некима од нас или наше деце“.

Затим, коментаришући наведене чињенице В. Калита пише да „друштво гори у ватри распламсалог злочинаштва“, а нарочито је страшно што је то „таква стихија која је попримила размере правог грађанског рата (син против оца и мајке; брат на брата или пријатеља), када сваки ратује против сваког“. Аутор наводи страшне чињенице и од њих прави тачна уопштавања: о немотивисаности убистава, о појави нове страшне врсте злочинаца „који су само пре час времена били обични људи – и наједном убице“.

Али В. Калита не може да објасни узроке тог феномена. И то је разумљиво. Јер, оваква социјална појава се може објаснити само с једног гледишта – с мистичног.
Како већ рекосмо, човек који није покривен хришћанском вером, Светим Тајнама и молитвом, постаје незаштићен и пред мрежама искушења које су пред њега постављене. Он упада у ову или ону мистичну клопку и, живећи у овом свету по закону својих страсти, вешто бива управљан од нечистог демона.“(3)
Демони су човекоубице. И људе наводе на убиство.

Сурова убиства без мотива

Отац Родион наставља:“Тако се у чланку „Манијак иде у лов“ описује низ најсуровијих убистава, почињених без икаквог озбиљног мотива. Према подацима руководиоца Унутрашњег научно-истраживачког института Министарства унутрашњих послова СССР Јурија Самојлова, међу манијацима „има највише људи с веома високим интелектом: квалификованих радника, службеника, лекара, спортиста, студената… Они су, по правилу, дивни породични људи, имају двоје или више деце, никада није била примећена у њима никаква криминална склоност“.

Као пример размотрићемо личност једног од злочинаца.

„У Ставропољском крају у туристичком клубу радио је Анатолиј Сливко. Узоран породични човек. Жена, деца. Одличан педагог. Његову научно-васпитну методику свуда су пропагирали. И тада је почео да позива код себе дечаке из свог клуба. Давао им је 25 рубаља и наређивао им да облаче пионирску униформу. Објашњавао је да ће сада да почне експеримент преживљавања у ванредним условима. После тога их је давио, вешао за ноге, на све могуће начине се иживљавао, истовремено снимајући све то камером. Седморица дечака су умрла, а око тридесет их је успело да преживи“.
Према мишљењу Самојлова, узрок злочина је то што се „у дубинама подсвести неких од њих догађају неке промене. Остајући споља онаквима какви су и пре били, они потајно почињу да врше крваве злочине“. Какве су то онда изненадне промене у подсвести које претварају споља пристојног човека у ужасну звер? Стручњак Министарства унутрашњих послова не може на то да одговори, само се вајка како је ето, сада тешко пронаћи злочинца, јер није познато у ком профилу становништва га треба тражити.

Ма колико страшно звучале те речи, већина људи нашег друштва су зомбији. То значи да су то људи који покорно извршавају вољу нечистог духа који се уселио у њих и који их често доводи до страшних злочина и самоубиства. При томе је мера опседнутости директно пропорционална човековој страсности и безверју. Узмите примере убистава које је навео В. Калита – изгубивши контролу над разумом, људи су се изненада одлучивали да почине страшне и безумне злочине. У мозак распаљен алкохолом доспевало је наређење које издаје неки глас који је тај човек већ давно почео да сматра својим сопственим гласом, привикао се на њега и изједначио га са својом сопственом свешћу, чије се хирове већ одавно навикао да испуњава без икакве контроле и одговорности. И као резултат тога, догађа се оно што постаје непоправљиво.“(3)

Гласови који наређују убиства нису људски, него демонски. Зато је Бодлер рекао да се највећа варка демона састоји у томе да нас убеди како он не постоји.

Опасности спиритизма

Отац Родион наводи да враџбине, гатање и спиритизам могу бити озбиљан узрок многих злочина:“Четири петнаестогодишња дечака из града Чимкента кренула су у шетњу са својом школском другарицом на реку. Тамо су је заклали кухињским ножем, оцедили крв, и сви су ту крв окусили. Тело су закопали и затим су још месец дана ишли мирно у школу, све док убиство није откривено. Сви су били из срећних породица. Међу родитељима нема ни алкохоличара ни злочинаца. Који су мотиви злочина?

Испоставља се да су се сва четворица бавила спиритизмом. Но једноме од њих се јавио „мушкарац у црном“ и наредио му да убије другарицу која је ишла у цркву и на недељну веронауку, што су малолетнички зомбији без поговора организовали и извршили.

Као што видимо, младе душе, незаштићене вером и хришћанском свешћу, услед бављења окултизмом постале су бесомучне и послушно су испуниле страшно наређење. И то није изузетан случај. Како често можемо видети бесмислену, хладну суровост, дивљу злобу, слепу равнодушност према туђим патњама. Авај, све је то постало главно обележје нашег безрелигиозног друштва.“(3)
Размислимо о овоме!

На Западу, крајем 20. века

Отац Родион је писао и о Западу:“А како стоји ствар у капиталистичким земљама? Можда су у њиховом материјално богатом друштву моралне вредности неизмерно изнад наших? Можда је код њих све другачије? Не треба ли да се, осим материјалног, поучавамо још и духовно-моралном животу њиховог друштва?

Ево шта читамо у немачком часопису Штерн: „Убиства родитеља су нарочит облик убиства – истиче судија Милер – пошто се злочинац и жртве налазе у врло блиским односима… таква убиства код нас имају стару традицију“. И заиста, у Немачкој такви случајеви нису ретки. У чланку „Зашто деца убијају родитеље“ описује се пет оваквих злочина.

У првој причи убица је Инго Геркет, син архитекте из срећне и имућне породице. Родитељи су од детињства испуњавали све његове хирове. Једном је затражио од мајке крупну своту новца да би купио дискотеку. Мајка се усудила да се посаветује с мужем. Сутрадан је дошао кући и заподенуо разговор с оцем. Разговор није довео до жељеног резултата. Тада је Инго узео гвоздену шипку, убио оца, сишао у подрум и убио мајку… Пре него што је отпутовао у иностранство, телефонирао је пријатељу и рекао му: „Дискотеку сам на 51% ја купио“. Кроз три дана дошао је и пре-дао се полицији. О мотивима злочина, према изјави тужиоца, говорио је нејасно и загонетно.
У Хамбургу је син радника на кланици изнајмио 1979. године свог пријатеља у својству убице за 4000 марака и мирно посматрао како му овај убија родитеље. „Хтео сам слободу – рекао је осамнаестогодишњи син – и зато су они морали да се склоне с мог пута“. Родитељи су га терали да им помаже у кућним пословима.

Да би добио наследство и купио престижна кола, деветнаестогодишњи ученик из Бад-Диркхајма убио је родитеље из пушке, а сестри је нанео мноштво рана ножем. На саслушању је упитао без збуњености: „А шта ће бити с мојим наследством?“
Друга два случаја су слична поменутим. Као што видимо, мотиви за вршење ових страшних злочина били су незнатни, прилично безначајни поводи. „Сметали су мојој слободи… терајући ме да радим у кући. Нису ми дали новац за дискотеку, за кола“. Живот родитеља показао се безвреднијим чак и од оваквих ситница. Глас савести код тих људи је потпуно глув. Хришћанске вере, која би могла да заустави злодело, нема. Нема чак ни најмање унутарње борбе против безумне помисли. Постоји само потпуна покорност злочиначкој вољи која га подстиче на страшан злочин.

Све то говори о стању потпуне опседнутости ових људи. То и није чудно. Америка и Европа се гуше од бездуховности. Истински православних хришћана тамо је изузетно мало. Служење идолу страсти постало је темељ целог живота. Окултизам, магија, култ источњачких религија постали су необично и широко распрострањени и популарни.
Због тога је оваква бесомучност за многе грађане Запада постала норма. Тако да се на духовном плану од њих немамо чему учити.“(3)

То се, наравно, види и данас. Запад иде у смрт, и труди се да свет повуче за собом.

Погледајмо око себе

Отац Родион нас опомиње:“Познато је да је човек саздан по образу и подобију Божијем, позван је великом циљу љубави и бескрајног савршенства. Али када се он затвара у зачараном кругу задовољавања својих страсти, када постаје егоцентричан – његова духовна и физичка пропаст постају неизбежни, јер он, одступајући од Бога, бира небитије.

„Чак и један који испуњава вољу Божију бољи је од хиљаду безаконика“ – сведочи Јован Златоуст. „Свети су со земље, они су смисао њеног бивствовања; они су онај плод ради којег се она храни. А када земља престане да рађа свете, тада јој се одузима сила која задржава свет од катастрофе“, тврди преподобни Силуан. То јест, када мера зла превазиђе границе допуштеног, друштво и народ у којем се тако нешто догодило неизбежно пропадају. Пример за то је пропаст првог човечанства у потопу. Такође се сетимо Содома и Гоморе, и њихове пропасти због необузданог разврата. Сетимо се Аврама који је молио Свету Тројицу да поштеди град барем ради десет праведника и добио је обећање да ако се тамо нађе десет праведника ради њих ће град бити помилован (Пост. 18,32). Али се није нашло ни десет. Био је изведен само праведни Лот с породицом, а град с развратним становницима је пропао.

Не стојимо ли сви на прагу исте такве пропасти? Не ближи ли се крају она мера безакоња која ће препунити чашу трпљења Божијег и изазвати неумољиви гнев Створитеља света? Хоће ли се наћи међу нама десет праведника који могу да задрже одмазду која треба да се излије на нашу земљу због људских безакоња?

Погледајте око себе. Мржња, неред, праг глади, еколошка катастрофа, међунационална трвења и остало – није ли то плод наше бездуховности, безбожног живота, нису ли то сигнали Божији који треба да нас натерају да се зауставимо, да се замислимо и променимо? А ако је то тако, неће нам помоћи економске реформе без духовног препорода. Неће нам помоћи мудри владар, нити окултисти с ванземаљцима, већ наша вера у Христа Спаситеља, наше покајање и промена живота – ето шта може да изведе Русију из духовне и материјалне кризе, да да светлост живота нашој будућности.“(3)

Објављено на Цетињу 1995, а десило се, на Цетињу, оно што се десило 2022.

Последња опомена

И немојмо мислити да се то неће десити и међу нама. Сви смо ми један народ, без обзира на монтенегринско етно-лудило. Свети Лаврентије Черниговски, који је са овог света у бољи отишао половином двадесетог века, најављивао је да ће се пакао излити на земљу:“Сви ће демони изићи из бездана и ући у људе који се неће ни крстити, ни молити, него ће само убијати људе. А убиство је – првородни грех. Демони ће настојати да што више људи заведе тим грехом.“

Нови Завет нас такође опомиње:“У то време, пак, дођоше неки и казаше за Галилејце којих крв помеша Пилат са жртвама њиховим. И одговарајући Исус рече им: Мислите ли да су ти Галилејци били најгрешнији од свих Галилејаца, јер тако пострадаше? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на њих паде кула силоамска и поби их, мислите ли да су они најкривљи били од свих Јерусалимљана? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути.“( Лука 13, 1-5 )

Требало би размислити о речима Христовим док још има времена за покајање. Ускоро га неће бити.

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда