О. Дарко Ристов Ђого: Јесмо ли постали Словенци?
О. Дарко Ристов Ђого (Фото: ин4с)
Хомосексуализам одавно није кривично дјело. За сваког свештеника је он – парохијски изазов, невоља коју људи носе, тежина на исповјести. Неко се са њим бори. Неко одустане, али не одустане од Цркве. Неко и не бори више никако. Али то је између људи, хришћана. Овај текст није о томе.
Ово је о идеологији хомосексуализма. О једнох сексуалној пракси која је превраћена у пројекат цивилизације на умору. Оне која је демографски немоћна, опсједнута конфекцијском сексуалношћу, непрестаном смјеном партнера, искустава, експеримената. Цивилизације која је на самрти, макар била политика моћна. Та цивилизација је умрла, али њене атомске бомбе, „Заре“, „Холивуди“ и „Дуа Липе“ нису. Као и сваки „Титаник“, и она има потребу да потопи са собом онолико душа колико се укрцају на њен брод.
Долази нам „Евро прајд“. Ствар је политичка, то сви знамо. Нема она никакве везе са „ко шта ради у четири зида“. Једна цивилизација људи оштећених порнографијом и сексуалном хипертрофијом, у којој сви глуме „хришћане“ не зато што вјерују у спасење него зато што сви имају прљав веш у својој савјести жели да организује политичку представу којом ће сигнализовати колонијалу поробљеност Србије.
Амбасадори земаља који су 1999. тукли Србију сада ће заставама дугиних боја да поносно машу улицама Београда. Порука је јасна: пружили сте војни отпор, али културом смо вас дотукли. Нисте више суверени. Ваше улице су улице за нашу идеологију.
„А зашто се ти бавиш хомосексуализмом? Није ли то нека пројекција? Неки латентни порив?“ Аргумент о пројекцији апсолутно је бесмислен јер се нико од нас не бави хомосексуалном праксом па ни „ЛГБТ+“ теоријом, нити би се бавио да она није идеологија – и то тоталитарна, бинарна, таква која дијели свијет на „наше“ и „њихове“, „пријатеље“ и „душмане“ – која нас окружује и која нам се намеће.
Рећи да се свако ко се оглашава о проблемима идеологије хомосексуализма – и сам „латентни хомосексуалац“ исто је као рећи да је Хана Арент „латентни тоталитариста“ само зато што се бавила идеологијама политичког тоталитаризма. Аргумент којим се реторичкки узвраћа жестоко, али без аргументације – не вриједи много. И више говори о немоћи онога који се њиме служи.
„Али то је политика. Тим „Евро-прајдом“ отплаћујемо за неувођење санкција Русији“. Опет: политика је од мјере уређења нашег полиса (дакле: српских земаља чији је Београд центар, ма у каквом стању раздвојености да смо привремено) дошла до посестриме најстаријег заната. Тачније: она је најелитнија од свих проституција. У свијету у коме постоји „елитна проституција“. Или у коме се сви проституишу, а такмичење влада само у томе да то буде „елитно“.
„Видио је Београд свашта. То се ви провинцијалци само нервирате.“ Каже ми познаник из Београда. И његов отац је дошао из нашег завичаја. Али он, као и толико мојих пријатеља који ћуте, има осјећај „Бееееоооограда“. Једног податног агломерата свих и свега, идеја и људи, са неким постмодерним идентитетом: тај идентитет се увијек мијења, прилагођава, прихвата све што се из центра Мегалополиса емитује, али сви који су иницирани у Београђанство воле више своју иницијацију и промјењивост идентитета него сам град.
Да, за нас који понекад свратимо у Београд, он је средиште народа и Србије (не СР Србије којој је грб коначно добио крст између оцила већ Србије „од Дунава до мора сињега“). За мене је Београд – оно што никад можда не може бити. И зато нисам равнодушан, коштало ме било чега.
Уосталом, уколико је политичка корист од „Евро-прајда“ недвосмислена и очигледна, онда њу не треба ограничити на седам дана у септембру већ је „Србија је Европа-у-изумирању-прајд“ треба организовати сваки дан, како би „бенефита“ од порука да смо само колонија једне бивше цивилизације слала снажније сваког дана.
Наравно, како би поворка људи у доњем вешу кроз кнез Михајлову била у колизији са одредбама легислативе која и даље претпоставља да јавни морал и ред и мир ипак постоје (осим када је то политички неподобно), сасвим би било практично да Србија укине одредбе које уопште претпостављају постојање јавног морала и концепта прихватљивог и неприхватљивог јавног понашања.
Ако смо колонија, а ако је наш колонијални статус једино што је „могуће“ па чак и „политички профитабилно“, онда да се то фино напише и зна. Ако Евро-прајдом глумимо Дубровачку републику и истичемо заставу сваког окупатора, немајући сопствени идентитет, цивилизацијски код, Предање и политику, ако нам у исти кош спадају завјетно опредјељење да не изневјеримо благодарност Светом Николају Страдалнику и цијелом руском народу за то што су кроз вијекове носили и наш крст и сигнализовање оданости онима који су нас засипали радиоактивним елементима, убијали по дјечијим болницама – онда је „Евро-прајд“ не само мјера наше „политичке умјешмности“ већ нашег постојања данас.
Таквих народа, вољних сваком окупатору, спремних да машу сваком заставом, ентузијастичних да пригрле сваку идеологију, има и мимо Срба. Заправо: сви други су ту врсту „мудрости“ одавно прихватили као своју суштину.
Некада је Владика Атанасије говорио да ће Србе бомбардовати док не постану Словенци. Немам ништа против Словенаца (солидан је Горазд Коцијанчич). Но: јесмо ли постали Словенци?
