ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Бука и бес „дубоке комунистичке државе“

Ових дана се у јавности, а нарочита на друштвеним мрежама, које су постале последње уточиште свакојаких другосрбијанских и осталих комунистичких опиљака, подигла права бура у вези одлуке ваљевског Вишег суда којом је неправоснажно рехабилитован Никола Калабић, ратни командант Горске краљеве гарде Југословенске војске у отаџбини.

Неке од кључних контраверзи везаних за лик и дело Николе Калабића, од којих је сваку, до последње, посејала УДБА као специјализована комунистичка ћелија за физичке ликвидације политичких противника, њихово постхумно блаћење и тотално слуђивање српског народа, у ауторском тексту „Из архиве или још једном о Николи Калабићу“ веома успешно развејава угледни српски интелектуалац Игор Ивановић. Овај текст писан је на основу озбиљне историјске грађе, која уверљиво демантује неке од безбројних лажи комунистичке пропаганде.

Игор Ивановић, укрштањем информација и података који долазе из различитих извора, на сјајан начин оповргава званичну удбашку истину о наводним Калабићевим злочинима, доказујући да су се догађаји одвијали битно другачије. Примера ради, Ивановић на основу извора које прецизно наводи, даје сасвим другачију димензију дешавањима у селима Копљари и Друговац, који се у званичној историографији уписују као централна места Калабићевих наводних злочина, а у којима се он у време догађања о којима је реч није ни налазио.

У Ивановићевом тексту се на врло уверљив начин проблематизује и деценијама уназад перфидно подметана теза о наводној Калабићевој издаји ђенерала Драже Михаиловића, и поред тога што је Калабић врло вероватно преминуо неколико месеци пре Михаиловићевог хапшења од стране официра ОЗНЕ, потпомогнутог од британских обавештајаца.

С тим у вези, као и накнадним удбашким протурањем приче о наводном Калабићевом животу негде у Босни након „издаје Драже“ и промени идентитета, Ивановић поставља неколико веома логичних питања. „Ако је Калабић стварно издао Дражу, па касније живео негде у Босни под лажним идентитетом све до смакнућа (како тврди држава), зашто се онда не открије на којој адреси је живео, под којим именом је живео, како је убијен, где и под којим именом је сахрањен? Зашто се онда не откопа тај гроб и не утврди разлог и време смрти покојника?“.

Питања су сасвим смислена и у потпуности кореспондирају са здравом логиком, тим, уз потрпане и забункерисане истине, највећим непријатељем фалсификоване комунистичке историје која је, по својој суштини, огољена антисрпска пропаганда.

Кроз цео текст који заиста вреди прочитати, Ивановић из више него оправданих разлога и нимало случајно, полемише са ставовима једног од наших најпроминентнијих историчара средње генерације – Предрага Марковића.

Ако Марковићеве речи да је Никола Калабић „командно одговоран за неке од најтежих злочина у целој Србији и Другом светском рату“ у светлу доступних чињеница звуче наизглед чудно, онда је његово бизарно поређење Калабића и Павелића, макар и у сегменту неосуђованости, крајње проблематично. Када се на то дода и његова скорашња изјава да је „савезничко“ бомбардовање
Београда за Ускрс 1944. године било „случајно“, и поред тога што постоји обиље докумената и чињеница које говоре супротно, односно да су бомбардовања српске престонице и бројних других градова у Србији и Црној Гори била директно навођена од стране Брозових најближих сарадника, пре свих Коче Поповића, ствари постају прилично забрињавајуће и симптоматичне.

Може, наравно, историчар и естрадна личност Предраг Марковић, без обзира на то што у свом научном опусу нема ниједно релевантно дело о Другом светском рату и равногорском покрету, изговорити и написати било шта, па и да је рехабилитација Калабића „срамота“, то није спорно. Али Предраг Марковић – директор Института за савремену историју има знатно већу одговорност од естрадног ПМ. Пре свега, да организује рад института којим руководи на начин који би довео до продуковања научних радова који не почивају на квазиисторијским премисама постављеним од стране комунистичке историографије блиске истини таман колико и филмови Вељка Булајића. А онда, да сходно дужности која му је поверена, буде крајње опрезан приликом јавних иступања на осетљиве теме којима није ни вичан ни дорастао. Тако, ако ништа друго, налаже елементарна пристојност.

Овако, држећи се искључиво комунистичке историографије као једине и неупитне истине, Предраг Марковић уместо на озбиљног историчара много више подсећа на неког ко верује да је прави Орсон Велс погинуо као четнички командант за време битке на Неретви, а да је онај који се касније појављивао у бројним филмским остварењима само његов мање талентовани двојник.

Но, од тога је много погубније то што је Предраг Марковић на позицији коју тренутно заузима, још један од продужених пипака онога што Игор Ивановић проницљиво назива „дубоком комунистичком државом“, која претрајава и управља нашим животима деценијама након формалног пада комунизма. И што је најгора, нема намеру да тај положај напусти ни у наредним деценијама, лажима и обманама трујући и генерације које тек ступају на животну позорницу.

За тај наопаки наум, неопходни су војници попут Предрага Марковића, нове и мање опоре, а самим тим још опасније верзије Вељка Булајића. И то не војници пешадинци, који тако озбиљан задатак не могу да изнесу већ, шаховски посматрано, ловци. И то ловци на људске душе који, одужујући само њима и тек понеким ретким и веома важним друговима знане дугове, трајно поткопавају темеље нашег националног идентитета. Јер, није овде реч само о Николи Калабићу, већ о покушају да се цео равногорски покрет остави на, од стране удбашке историографије, резервисаној позицији сарадника нацистичких окупатора, да се родољуби прогласе колаборационистима и издајницима, а Коча Поповић и слични комунистички злочинци задрже статус хероја и патриота, а њихов покрет ореол недодирљивости.

И да се разумемо, не раде они то ни због Коче Поповића ни због Николе Калабића, нити због некакве заљубљености у комунизам, већ искључиво због очувања личних привилегија које почивају на давно установљеном поретку ствари. Јер само у обманутој, превареној, пониженој и поништеној Србији такви, од којих је Предраг Марковић ипак један од најбољих, имају шансу да ведре, облаче и држе све под својом контролом. Због тога бука и бес „дубоке комунистичке државе“ и свих њених пипака на све који дирну у званичне истине, односно чисте лажи.