Церска битка: Пример невероватне храбрости српског војника

Оно што звучи мало невероватно за такав догађај јесте да је тачан датум почетка Церске битке данас предмет спорења историчара, једни наводе као почетак 12. август, дан када је дошло до пробоја аустроугарских трупа преко Дрине и Саве и освајање Лознице и Шапца. Док они други наводе 15. августа – дан када су српске трупе након 20 сати усиљеног марша извршиле контранапад.

Церска битка је прва српска али и савезничка победа у Првом светском рату. Била је ово по много чему велика победа која је дала ветар у леђа Србији али и савезницима јер је показала рањивост вишеструко надмоћнијег непријатеља. Аустроугарска војска је у рат ушла са 1 470 000 војника док је се са друге стране налазила Србија са само 250 000 војника. По ратном плану аустроугарска војска је са чак 300 000 војника обухватила Србију дуж Дрине и Саве, па је Поћорек одлучио да нападне Србију преко Дрине и планина, играјући на карту изненађења.

Под заштитом јаке артиљерије аустроугарске армије су од 12 до 14. августа прелазиле Дрину и Саву те су са својим надмоћним снагама кренуле ка Церу уз освајање Шапца и Лознице.

Наша Врховна команда реаговала је упућивањем Шумадијску дивизију према Шапцу и Коњичке дивизије према Мачви; за њима су упутили и Другу армију ка селу Текериш и планини Цер.

На челу Друге армије кретала се Комбинована дивизија и у току дана прешла 45 километара по највечој врућини. Када је у сумрак пришла Церу, командант Друге армије Степа Степановић осетио је значај планине Цер и наредио да у току ноћи 15./16. августа заузме Косанин град на врху цера.

Како је дошло до првог судара српске и аустроугарске војске који је означио почетак Церске битке записао је један од директних учесника капетан Јеша Топавловић:

„Претходнички батаљон кретао се ноћу ка вису Тројану и кад смо избили на Парлог, отпоче пљусаск, праћен вулканским грмљавинама и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се са неком пакошћу сручила на преморену трупу. Ноћ тешка и тамна, прст пред оком се не види… После неколико часова бура се утиша и спазисмо ватре у правцу Цера, те помислисмо : то су наши!“ – Ову пријатну заблуду разбише плотуни и пушкарање кој, које се зачу у том правцу, а ватре се намах погасише. Ту нам дође и командант 6. Прекобројног пука и саопшти дивизијско наређење да предходница у току ноћи избије на Цер. У том приђе и један војник, задихан и усплахирен, па рече:

– Господине, мајоре, ево их Швабе!

– Где? – Упита командант, а војник показа:

– Ето их ту, на двеста корака испред нас.

Тако је почео ноћни судар наше Комбиноване дивизије и непријатељске 21. Ландверске дивизије а тиме и почетак Церске битке…“

Церска битка трајала је до 19. августа када је потучена аустроугарска војска кренула да се повлачи према Дрини. У повлачењу је заробљено око 4500 војника. По неким проценама аутроугарска војска је изгубила око 25 000 војника а српска војска око 16 000 војника.

Били су то дани када нам се читав свет дивио због невероватне храбрости и брилијантне ратне тактике коју је применила наша Врховна команда. Свет тада није знао да је током битке тошло до одређених одступања и да је прекршен ланац командовања.

Наиме, Војвода Радомир Путник је чекао исход аустроугарских операција, а генерал Степа Степановић је схватио важност планине Цер те је образовао Церску ударну групу са којом је самоиницијативно заузео коте Тројан и Косанин град.

Командант армије Степа Степановић након Церске битке добио је чин војводе.

Испевана је тада духовита песма: „Дођи, Швабо да видиш гдеје српски Текериш…“ али и много озбиљнија композиција „Марш на Дрину“. Ову корачницу је у Ваљеву написао Станислав Бинички, а посвећена је победи српске војске над аустроугарским трупама на Церу и команданту Миливоју Стојановићу Брки, који је предводио чувени Гвоздени пук.