Слободан Владушић: Загреб слави сваки трактор пакла ,,Олује”

ТОКОМ свих ових година симбол “Олује”, чини ми се, за највећи број грађана Хрватске је постао трактор, који се користи чак и као емотикон. Из тога се може закључити да Хрватска, славећи “Олују”, не слави војну победу, него етничко чишћење Срба, односно – с обзиром на искуства из НДХ – довршетак тог етничког чишћења.

Постоје народи који су у својој историји протеривали или истребљивали припаднике других народа на територији коју су видели као своју, али јa не знам ниједан народ који то истребљивање слави као свој најзначајнији национални празник. Други народи се таквим стварима баш и не поносе. Зато сматрам да би за све, укључујући и сам хрватски народ, било добро када би Хрватска престала да у том трактору види свој највећи допринос историји. Тако би могли да се створе предуслови за бољи однос између Срба и Хрвата.

Овако је то, нажалост, врло тешко.

У данима још једне годишњице обележавање злочиначке акције “Олуја”, овако, за “Новости”, говори Слободан Владушић, писац и есејиста. Доцент на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду за свој први роман Forward добио је награде “Борислав Пекић” и “Златни сунцокрет”, док је студија “Црњански, Мегалополис” овенчана наградом “Исидора Секулић”. Уследили су романи “Ми, избрисани” и “Велики јуриш”, а његов последњи роман “Омама”, у коме се као један од главних јунака појављује Милош Црњански, био је један од најомиљенијих протекле године. Владушићу нису стране ни политичке теме, па, у разговору за наш лист, осврће се и на последња дешавања на Косову и Метохији.

– То је наставак континуиране тежње Албанаца да очисте простор Косова од Срба – каже Владушић. – Ту су ствари јасне. И јасно је да ми Србима у јужној српској покрајини треба да помогнемо и то не само онда када су жртве насиља, него увек: сваког дана, сваког сата, сваког минута. И на све начине.

Шта би, према вашем мишљењу, требало најпре учинити како би се односи Београда и Приштине нормализовали?

– Једини однос који постоји између Србије и Косова јесте тај да је Косово део Србије. Друго је питање да ли се могу нормализовати односи између Србије и Албаније. Вероватно би то било могуће, уколико би се Албанија одрекла тежње да створи Велику Албанију. Мислим да у том смислу време није на њиховој страни, али да реална опасност да се то догоди, постоји и даље. У сваком случају, постојање Велике Албаније значило би да свака сила која баци поглед на Балкан, гледа да најпре задовољи интересе Албанаца, као најмоћнијег и политички најкохерентнијег народа. А то свакако није у интересу Србије. Дакле, добили смо неку врсту домаћег задатка да спречимо да се тако нешто деси.

Шта мислите да је разлог што су теме из новије српске историје, попут погрома на Косову, ратова деведесетих, НАТО бомбардовања, недовољно искоришћене у нашој књижевности?

– У књижевности, као и у свим другим делатностима, преoвлађују медиокритети. Неки медиокритети могу да буду врло успешни, али такав успех само потврђује њихов медиокритетски, филистарски поглед на свет. Успешни су зато што су медиокритети, а не зато што нису. А бити медиокритет у књижевности значи бити рачунџија. Пошто је аутошовинизам официјална идеологија у Србији – јер нико овде није штетио због аутошовинизма, а многи су се, богами, и окористили – то значи да тема национа и његове судбине данас није исплатива у Србији. Незаинтересованост за колективну судбину, што значи и за колективну будућност, ти аутори махом компензују заинтересованошћу за националну пензију или чланство у неким националним институцијама, које се плаћа. Пошто је то исплативо, ту сви “грађани света” постају “националисти”. Дакле, нација је “зло”, али не и национална пензија, која се узгред буди речено, базира на концепту нације који је добар део тих људи пљувао добар део свог живота.

Шта је за вас, у најкраћем, Мегалополис, осим ваша инспирација?

– Када сам почео да пишем своју докторску дисертацију о Црњанском, мегалополис сам писао малим словом и то је био само један од назива за велики град. Постепено, Мегалополис је постао за мене појам који означава огромну промену која се догодила на Западу после Хладног рата. Примера ради, током Хладног рата сматрало се да је Запад бастион демократије, за разлику од тоталитарног Истока: данас се на Западу пише о постдемократији и неофеудализму; веровало се у хумани капитализам, а данас се пишу књиге о постхуманизму, док економске разлике између најбогатијих и такозваног средњег слоја никада нису биле веће. Најзад, највећи део хуманистичког културног наслеђа на Западу се данас једноставно одбацује и брише. Зато је Запад престао да буде Запад и постао је, нажалост, нешто друго – Мегалополис.

Постоји ли механизам да у овом модерном робовласничком времену сачувамо личност?

– Није једностовно одговорити на ово питање у две-три реченице, али ћу покушати: ако желимо да будемо слободне личности, а не робови Мегалополиса, треба да учинимо све супротно од онога што нам се саветује. Примера ради, када нам се каже да треба да бринемо само о себи, онда то значи да треба да што више бринемо о ближњима. Усамљен човек је, наиме, беспомоћан човек, а група међусобно блиских људи још увек има могућност да заштити себе и оно што им је важно.

Шта вас је подстакло за писање “Омаме”?

– Ако се упореде пролог и епилог “Омаме”, видеће се да је прича заправо садржај свести писца у току једног јутарњег полусна. Тај полусан је, дакле, био заметак “Омаме”.

Зашто Црњански, а не неки други писац?

– Сви велики писци, па тако и Црњански, јесу људи свога доба, а мало и доба чији долазак наслућују. Када Црњански на једном месту у “Роману о Лондону” каже како Лондон не припада ни Енглезима који у њему живе, он је врло добро наслутио Мегалополис у настанку. То је један од разлога зашто је Црњански велики писац, а српска књижевност велика књижевност.

Колико савремени медији утичу на површност читалаца?

– Читалац из 19. века није исти као читалац из 21. века, па ни књижевност не може да буде иста. Данашњи човек се налази пред огромним “шведским столом” прича, слика и звукова, и волео би све да проба – раније није било тако. Отуда и површност. Међутим, на основу порука мојих читалаца могу да закључим да још постоје људи који у мојим романима проналазе значења и везе које изненађују и мене као аутора. На неки начин, ти читаоци су коаутори мојих романа и ја сам им на том коауторству захвалан.

Књига

Какав је положај српске књижевности у односу на друге?

– Мислим да је српска књижевност у прилично добром положају, а разлог је једноставан: овде још увек постоји тржиште књига, што значи – извесна количина слободе.

Надате ли се да ће овог октобра бити сајма књига у Београду?

– Надам се, само не знам да ли ће нада бити довољна.