ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Дан након олује…

Као да Србија свакако није она Његошева – од Дунава до мора сињега…

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Ваљда тако бива; подигла се, за сада, само олуја ријечѝ због потписивања Темељнох уговора између Српске Православне Цркве и Владе Црне Горе. Подигла се на годишњицу оне „Олује“.
Гледам слике оне наше нејачи како се повлачи према Србији и присјећам се сваког пута када ми је неко рекао у Сарајеву или у Црној Гори или написао на друштвеним мрежама: „сви ћете ви у Србију!“ Од Изетбеговићевих спорадичних започињања рата и пребројавања до Ђуаконовићевих опомена да се не „барјачи“ и пријетњи тракторијадама њихових истомишљеника – људи којима је данас слика једног народа који бјежи и кога убијају док бјежи – остварење свих снова. Та слика нејачи коју убијаш док она иде према Србији – очигледно да је нека врста колективног несвјесног, нека најпожљенија, „рајска“ фантазија свих оних који су нам некада били сународници.

И можда кроз годину дана ти наши сународници школују дјецу по Србији, лијече се у Србији, живе поред нас, тргују са нама, понеко и попије кафу, понеко нам дође на саучешће и честита празник, али је довољно само да дође тај четври август и да са колонама Срба који унесрећени путују ка Србији започну да узлећу жеље усташа свих боја да читав овај народ некако стане на трактор и оде у Србију.
И ваљда зато, из тог сазнања, да та увијек сужавана и никада за њих довољно сужена Србија и даље јесте наш ослонац, наша отаџбина, подједнако као и Никшић и Невесиње, исти људи који јој хрле да се о њено богатство огребу, у величини њеног и мог Београда сакрију, о њене институције огријеше, о њену доброту огрију – исти они пријете тракторијадама због потписивања уговора са „Црквом Србије“.
Као да Србија свакако није она Његошева – од Дунава до мора сињега…
Рече патријарх: нисмо тражили ни добили више од било кога другог. Нисмо. Осим што постојимо. А то је већ недопустиво за оне који „воле своје, поштују туђе“ и најрадије би свога рођеног брата Србина и његову дјецу, своје братиће и братичине, на трактор, па у Србију.
Само не на Врачар, ваљда. Тамо су већ сви политичари, новинари и слуге оних који траже нову Олују.