Филимонова: „Отац Сатана“ и његов пакао на земљи: ужас крвавог геноцида над Србима

Анотација

У згради Хрватског државног архива у Загребу, 23. јула представљено је треће издање књиге хрватског историчара Стјепана Лозе, која не само да негира злочине хрватских усташа над Србима, Јеврејима и Циганима, већ и оптужује Срби су да су геноцид током Другог светског рата у ствари урадили, а онда „свалили кривицу на Хрвате“. Ана Филимонова, руска балканска историчарка, подсећа на историјски доказане размере усташких злочина над Србима.

Историјски гледано, српска реч „усташа“ („усташа“) није садржала никакве негативне конотације, што би дословно значило „бунтовник“, односно борац против угњетавања и неправде. Међународну распрострањеност је добила након почетка устанка српског и муслиманског становништва против османске власти у Херцеговини 1875. године, када су српски интелектуалци у Аустроугарској, међу којима и песник  Јован Јовановић-Змај, подржавао је побуњенике, а Змаи их је први назвао овим старим романтичним именом. Покупиле су је руске, француске, енглеске, мађарске и друге новине, а сами побуњеници су се радије називали усташама. Међутим, Католичка црква се умешала у ствар: након одлуке Берлинског конгреса 1878. године, Босна и Херцеговина је пребачена у састав Аустроугарске, свештенство католичких самостана Босне и Херцеговине је радије величало католичке побуњенике на сваки могући начин. , истичући њихову приврженост царству.

Даља еволуција историјског имена везана је за појаву стуба хрватске националне мисли  Анте Старчевића, у модерној Хрватској добио поносну титулу „оца хрватске нације“. Идеологија Анте Старчевића и његове Хрватске странке права (отуда и назив „Дешњак“), заправо, није садржавала ништа осим примитивне, вулгарне и агресивне србофобије. Свело се на тезу „Хрвати су чиста аријевска раса, а Срби инфериорна ропска раса“. Старчевић је великодушно додао српске земље, као и скоро цео Балкан, „хрватским просторима“. Хрватска странка права истицала је главни правац развоја хрватске националне идеологије, али десничарство није „висило у ваздуху”: на практичном плану било је уско повезано са аустријском и мађарском владом и римском владом. Католичка црква.

Константа је био шовинистички, расистички однос десничара према српском народу. Постепено, али постојано, развијао се процес правашизације хрватског друштва и културе, који је прилично брзо крунисан „плодовима“: српским погромима у Босни и Херцеговини 1895, 1902. и 1914. године. Након распада Странке права 1895. године, група коју је предводио  Јосип Франк напустила је њене редове., који је основао Чисту странку права (ЦПП). ЦПР је заузела још екстремнији став према Србима и компулзивно је јурила ка стварању „јединствене независне хрватске државе“ која би ујединила „све територије које припадају Хрватима на основу историјског права“, што је још увек без икакве сумње обухватала скоро цео Балкан. Штавише, Франк је иницирао стварање посебне „десноруке страже“ („народне гарде“) – паравојне јединице странке, која је постала прототип усташких јединица.

Следећа фаза у развоју хрватских усташа везује се за формирање изван Краљевине СХС, створене 1918. године, пре свега у Мађарској, центара за образовање и обуку хрватских терориста, названих „усташе“. Заузврат, римокатолички свештеници покренули су широку међународну кампању у којој су усташе окарактерисали као „старохрватске борце против тираније“. Концепт „усташа“ је чврсто ушао у свакодневни живот Хрватске сељачке странке под вођством  Влатка Мачека , означавајући тако борце за „хрватску слободу“ од „великосрпског зулума“. Анте Павелић (1889−1959), секретар Хрватске странке права у међуратној Југославији, након „диктатуре“ уведене 1929. у Краљевини Југославији – забране екстремистичких националистичких и других партија – пребегао је у Италију, где је створио центар усташки покрет (УХРО, Усташко-Хрватска револуционарна организација), усвајајући „достигнућа“ италијанских фашиста и немачких нациста. Поклич „Пролеће кућу!“ (За домовину спремни) са римским поздравом са подигнутом руком постаје тајно обележје усташа. Било је то под слоганом „За кућу спремних!“ Хрвати су у саставу „Непријатељске дивизије“ тада ратовали на Источном фронту, чинећи злочине над цивилним становништвом Мало Русије и Велике Русије. Тако је некада славно и светло српско име „усташа“ добило злослутно значење.

У Загребу је 10. априла 1941. проглашено стварање Независне Државе Хрватске, која је постала прво практично оличење сна хрватских идеолога о сопственој земљи. Де јуре, НГХ, која је покривала скоро целу Југославију, није била држава, а њена територија је била подељена на две окупационе зоне – Трећи Рајх и фашистичку Италију (Бугарска је добила Македонију и део југоисточне Србије са градовима Врање и Пирот, а Бачка, Барања и Прекмурје уступљени Мађарској). Војни гувернер НГХ био је генерал  Едмунд Глејз фон Хорстенау , а командант немачких трупа генерал  Литерс , који је директно одговарао Хорстенауу. На чело ове формације, зване „краљевство“, постављен је принц из савојске династије  Аимоне Роберто Маргерито Марио Гиусеппе Торино ди Савоиа под именом  Томислав  ИИ , чија нога никада није крочила на територију НГХ. Међутим, Анте Павелић, који је добио нејасну титулу „вође“, заиста је имао извесну самосталност. Балансирао је између интереса Рима и Берлина, очигледно добивши од обе стране „зелено светло“ за радикално решење српског и јеврејског (и уједно и циганског) питања у циљу стварања етнички чисте хрватске државе, како су планирали Анте Старчевић и Јосип Франк.

НГХ у априлу 1941. доноси расистичке законе: забрану српске ћирилице; Јеврејима, Србима и Циганима забрањена је било каква јавна делатност; Срби су били дужни да носе плаву траку са словом „п“ (православни), Јевреји – прво на рукаву, а потом на леђима – жуту Давидову звезду итд.

Хрватски клерофашизам, односно спој ултрашовинистичких и клерикалних идеолошких парадигми, нашао је практичну рефлексију на тлу НГХ.

Уочи Немаца и њиховог „решења јеврејског питања“, хрватске усташе су самостално, без учешћа Немаца и Италијана, створиле 24 логора смрти на територији НДХ са циљем физичког уништења пре свега Срба (нпр. као и Јевреји и Цигани), поред тога, намеравајући да покатоличе трећину становништва (другу трећину да протера и последњу да уништи физички). Прво је формиран логор Даница, затим Јадовно, Стара Градишка  (створена да се елиминишу искључиво жене и деца) , Паг, Тења, Јастребарско, Лепоглава, Сисак, Славонска Пожега, Беловар итд.

Један од најзначајнијих момената је системски приступ усташког врха у питању „решавања српског питања“. Дакле, као главна тачка за ликвидацију Срба („претеча Јасеновца”), простор северног Велебита, изоловане висоравни планинског ланца, окружен готово непролазном шумом, слабо насељеним, а потом и Хрватима, је изабран. Овде, у околини села Јадовно (лички крај), било је неколико огромних крашких раседа, од којих су највеће биле „јаме“ Шаранова и Јарчија. Ту су још крајем 1930-их припадници илегалне усташке организације у Лици добили налог од Анте Павелића, који је био у прогонству у Италији, да организују спелеолошко проучавање раседа. Усташе су почеле да извршавају наредбу заједно са „мишницима“ (локални назив за католичке свештенике),

Међутим, резултат, о којем је Павелић био обавијештен, уопће није говорио о кравама, козама и овновима, већ да ће у крашке расједе Велебита “стати” милион људи. Тако се појавила „црна књига усташа“ у којој су се налазила имена истакнутих српских интелектуалаца, свештеника, трговаца, лекара, инжењера, учитеља, резервиста и жандарма (нарочито оних који су учествовали у гушењу првог усташког устанка који је подигао место овде 1932. ово је био чувени „Велебитски устанак“).

Ликвидациони центар Госпић – Јадовно – Паг настао је у априлу 1941. године као комплекс од седам логора, спојених добром инфраструктуром, која их повезује са центром у Госпићу, који се налази у некадашњем аустроугарском затвору „Герикхт“. Управо је Госпић био регионално средиште тајног друштва „Хрватска национална омладина“ на челу са  Андријом Артуковичем  , будућим министром унутрашњих послова НДХ, којем је Анте Павелић почетком 1932. године упутио устанак, пренос новца за ово.

Управо је центар за истребљење настао у Јадовну, јер су заробљеници овдје долазили само да би у једној од „јама“ чекали свој ред да буду убијени. Овде су у запечаћеним вагонима намењеним за превоз стоке, одмах по доношењу расних закона, довожени људи са усташког листа, састављеног на целој територији Хрватске бановине. У самом Госпићу усташе су преузеле власт 10. априла, истовремено са најавом стварања НГХ, а овдашње Србе су муњевитом брзином похапсили дојучерашње комшије и колеге Хрвати, који су, углавном, већ приступили усташка организација. Превоз од Госпића до Јадовна стизао је два пута дневно. Људима којима су аутомобили набијени „до ока” нису давали ни воду ни храну. Међутим, печати на аутомобилима су били „државни“, као и наређења,

Временом су се возовима додавале пешачке колоне људи, међусобно повезане и дуж колоне, између људи, у једну линију (то је био патолошки план), и ови несрећници, исцрпљени више од 20 километара пута , очекивао само болну смрт на крају. Већ прве ноћи након формирања центра за ликвидацију у Јадовну почело је оно што ће касније бити названо „усташка вакханалија“: Срби – припадници четничких организација, они који су били чланови Соколског друштва и други били су подвргнути дивљању. мучити. Те ноћи је сину угледног српског трговца изрезане очи „за профит“ и „поклоне“ мајци. Колоне људи везаних конопцем или бодљикавом жицом одвођене су до јама, где су усташе тукли прву двојицу маљем и бацали их у провалију како би својом тежином вукли целу колону. У овом уживању у вриштању, у покушају људи да стану на ноге и не падну у јаму, било је посебно задовољство за усташе. Они Срби са „црне листе“ који нису ушли у „госпићки воз“ остали су у некадашњем аустријском затвору и били подвргнути посебно софистицираној тортури. Средином маја 1941. почела су хапшења Јевреја, међу првима је била јеврејска студентска фудбалска репрезентација, која је поразила Хрватски академски спортски клуб и за „награду“ добила „путовање у Госпић“. Међутим, Јадовно није било само центар ликвидације – усташе су се овде „обучавале“ стварајући логоре смрти широм НГХ. остали у бившем аустријском затвору и били подвргнути посебно софистицираној тортури. Средином маја 1941. почела су хапшења Јевреја, међу првима је била јеврејска студентска фудбалска репрезентација, која је поразила Хрватски академски спортски клуб и за „награду“ добила „путовање у Госпић“. Међутим, Јадовно није било само центар ликвидације – усташе су се овде „обучавале“ стварајући логоре смрти широм НГХ. остали у бившем аустријском затвору и били подвргнути посебно софистицираној тортури. Средином маја 1941. почела су хапшења Јевреја, међу првима је била јеврејска студентска фудбалска репрезентација, која је поразила Хрватски академски спортски клуб и за „награду“ добила „путовање у Госпић“. Међутим, Јадовно није било само центар ликвидације – усташе су се овде „обучавале“ стварајући логоре смрти широм НГХ.

У августу 1941. италијанске власти су одлучиле да прошире своју зону окупације и приморале усташе да ликвидирају логор Јадовно (функционисао је до 15. августа). Заробљеници, међутим, нису пуштени – пребачени су на острво Паг, а онда су једноставно почели да секу, бацајући тела у залив који је поцрвенео од српске и јеврејске крви. У логорима Метаина и Слано углавном су ликвидиране жене и дјеца (који су прије смрти били подвргнути сексуалном насиљу, у овим оргијама посебно се истакла група католичких свећеника Сењске бискупије, а организатор је био пашки жупник ). Усташе су позвале италијанске официре да „подијеле забаву“, али су они били буквално шокирани виђеним и написали су апел команданту Друге италијанске армије и самом папи. Када су Италијани, који су стигли на Велебит, утврдили величину и детаље усташких злочина, послали су релевантне материјале и Дучеу и Ватикану. Паг је на крају остао само са малом групом мушких затвореника, који су пребачени у новоотворени „радни логор“ Јасеновац, предодређен да постане највећи српски град под земљом. Јадовно је, међутим, ушло у историју као место истребљења српске елите, планирано и пре стварања НГХ. Шездесетих година прошлог века, хрватско руководство је, након проучавања Шаранове јаме, наредило да се све остале јаме забетонирају. Тренутно је утврђено да су у комплексу логора смрти Госпић – Јадовно – Паг током читава 132 дана постојања убијани дивљим методама. Паг је на крају остао само са малом групом мушких затвореника, који су пребачени у новоотворени „радни логор“ Јасеновац, предодређен да постане највећи српски град под земљом. Јадовно је, међутим, ушло у историју као место истребљења српске елите, планирано и пре стварања НГХ. Шездесетих година прошлог века, хрватско руководство је, након проучавања Шаранове јаме, наредило да се све остале јаме забетонирају. Тренутно је утврђено да су у комплексу логора смрти Госпић – Јадовно – Паг током читава 132 дана постојања убијани дивљим методама. Паг је на крају остао само са малом групом мушких затвореника, који су пребачени у новоотворени „радни логор“ Јасеновац, предодређен да постане највећи српски град под земљом. Јадовно је, међутим, ушло у историју као место истребљења српске елите, планирано и пре стварања НГХ. Шездесетих година прошлог века, хрватско руководство је, након проучавања Шаранове јаме, наредило да се све остале јаме забетонирају. Тренутно је утврђено да су у комплексу логора смрти Госпић – Јадовно – Паг током читава 132 дана постојања убијани дивљим методама. Јадовно је, међутим, ушло у историју као место истребљења српске елите, планирано и пре стварања НГХ. Шездесетих година прошлог века, хрватско руководство је, након проучавања Шаранове јаме, наредило да се све остале јаме забетонирају. Тренутно је утврђено да су у комплексу логора смрти Госпић – Јадовно – Паг током читава 132 дана постојања убијани дивљим методама. Јадовно је, међутим, ушло у историју као место истребљења српске елите, планирано и пре стварања НГХ. Шездесетих година прошлог века, хрватско руководство је, након проучавања Шаранове јаме, наредило да се све остале јаме забетонирају. Тренутно је утврђено да су у комплексу логора смрти Госпић – Јадовно – Паг током читава 132 дана постојања убијани дивљим методама. 40.123 људи .

„Наследник“ Јадовна – Јасеновац – заузимао је површину од 240 квадратних метара. км (за поређење: Аушвиц – само 40 квадратних километара). Јасеновац је логорски систем који је имао пет великих логора, неколико малих логора и места ликвидације. Људи су били смештени на отвореном, на голу земљу, нехигијенски услови стварали су идеалне услове за развој епидемија, посебно тифуса.

За разлику од Немаца, који нису хтели да „прљају руке“, усташки логори су имали другачије правило: убиства Срба, Јевреја и Цигана су морала бити намерно монструозна. Био је то у извесном смислу „радни логор“ у коме су се израђивали алати за пољопривреду, али не само. Готово одмах, овде су почели да се праве и други алати: секире, тестере, чекићи, ножеви. Најпознатији нож био је „Сербосек“ – кратак, заобљен нож причвршћен за кожну рукавицу како не би склизнуо са џелатове руке и жртвиног грла.

Генерал фон Хорстенау је у свом личном дневнику за 1942. годину записао: „Усташки логори у НГХ су били суштина ужаса.  О логору Јасеновац 11. новембра 1942. године  официр  Артур Хефнер је писао : „Концепт логора Јасеновац треба схватити као комплекс од неколико логора, удаљених неколико километара и груписаних око самог Јасеновца. Без обзира на званичну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који се може поредити само са Дантеовим паклом.

У Јасеновцу су се практиковале најсофистицираније и изопачене тортуре: вађење ноктију на рукама и ногама, заслепљивање забијањем металних предмета у очи, одсецање комада коже и меса и пуњење рана сољу, гуљење коже, вешање, одсецање гениталија, носа, уши и језици, живе горе. Деци су извлачили удове, разбијали главе о зидове, бацали их у ватру, у посуде са кључалом водом и кречом, одсецали им уши и резали очи стављали у кутије итд. итд. Посебна предност је дата забијању шила у срце – у томе су се „занатлије“ такмичиле једни са другима. Србима, Јеврејима и Циганима главе су разбијане маљем, ексери забијани у главу; делови тела су одсечени, али особа није докрајчена – остављена је да крвари. „Ништа мање“ није посвећено сексуалном насиљу.

Први јасеновачки „владар“  Векослав „Макс“ Лубурић  стално је понављао да „Срби у НДХ морају бити уништени, јер је то програм који се мора спроводити“. Анте Павелић је додао да је „покатоличење Срба темељна тачка“ његовог програма. Тако су се читава територија НГХ, а не само логори смрти,  по речима немачког историчара , „претворила у једну велику крсну и гигантску кланицу“. Команда Друге италијанске армије је 10. јуна 1941. обавестила  Мусолинија да је „хрватски ултранационализам, који је изгубио сваки осећај за меру, успоставио режим насиља и терора, који се стално појачава. … Усташе су кренуле у освету и репресију, која се може поредити само са најмрачнијим средњим веком. генерал  Алесандро Лузано у  писму Мусолинију  мимо протокола говорио је о злочину који су усташе починиле у Пребиловцима почетком августа 1941. описујући свој долазак у село „после тродневног масакра“. Лузано је сведочио о „гомили лешева убијене деце“, а дечак са пререзаним грлом, који је још увек могао да говори, већ у болници је испричао да су учитељицу и осмогодишње девојчице силовале усташе, затим децу убијени, главе су им одсечене и стављене на столове, а црева су украшавала зидове“, „католички парох  дон Илија Томас“, “остале жене и дјеца једноставно су бачени у јаме”, а “цијела Херцеговина, Босна, Лика, Далмација пуна је таквих јама. Масакр над Србима достиже такве размере да трује воду. Лично сам видео како је црвена вода текла са једног извора у Поповом пољу, недалеко од јаме у коју је бачено четири хиљаде Срба.

Егон Бергер , који је страдао током Холокауста, написао је у својој књизи „44 месеца у Јасеновцу” да је „отац сатана”, католички парох манастира Петричевац у Бањалуци  Мирослав Филиповић-Мајсторовић,  узимао децу од мајки наводно на крштење . по католичком обреду и заправо им се на најразличитије начине ругао. Једна од тих „забава” била је бацање деце у ваздух: три пута је Мајсторович бацио претучено дете, а четврти пут је подметнуо колац испод оног који је падао и пробио га до краја. На плач дјеце дотрчале су мајке које су усташе стријељале на лицу мјеста.

Међутим, Србе, Јевреје и Цигане нису само усташе убијале у Јасеновцу, већ су систематски масакриране у стотинама села. Тако су 7. фебруара 1942. за само један дан у селима Шарговац, Дракуличи и Мотики убили 2.370 српских цивила, међу којима је било 551 дете. Масакр је организовао  Виктор Гутић , усташки командант такозване Хрватске крајине, а предводио га је исти „отац сотона“ Мирослав Филиповић-Мајсторовић. Према доступним подацима, у усташком масакру је учествовало 1.300 католичких свештеника. Подсетимо, војни викар војске НГХ био је  Алојзиј Степинац , који је у спрези са Ватиканом покатоличио „Србе расколнике“.

У Брчком је,  како сведоче сведоци , „ фра Анте , свештеник Трамошнице, сам организовао усташке банде у свом селу и ишао са њима по српским селима, грабио Србе где год је могао, одводио их у своје село, закључавао у магацин и држао тамо их данима без воде и хране, зверски мучећи уз помоћ усташа. „ У овом критичном кобном периоду  “, произилази из сведочења преживелих, „ Од 24. јуна до 28. јуна 1941. године побијено је више од 100 хиљада невиних Срба у Босни, Херцеговини, Далмацији, Лици, Хрватској и Срему. У то време злочини су чињени не само ноћу, већ и дању. Попут дивљих животиња, Срби су хватани свуда – на улицама, у својим домовима и установама, на њивама и њивама. Камионима су одвезени на периферију града и тамо убијени. Многе од ових несрећних жртава биле су подвргнуте најстрашнијим мучењима, а смрт је дочекана са уздахом олакшања.  У Глини је 29. и 30. јула 1941. године почињен стравичан злочин, а 4. и 5. августа 1941. године у Глинској цркви Рођења Богородице извршен је други злочин у коме је убијено више од 1.200 Срба.

Еуген Кватерник , шеф службе безбедности НГХ   , једном је рекао да му ни сто година неће бити довољно да се до краја напије српске крви. Министар НДХ  Милован Жанич  је изјавио : „ …Ово треба да буде земља Хрвата и ничија више… Нема метода које ми, као усташе, не можемо применити да ову земљу учинимо хрватском и чистом. то Срба. Ми то не кријемо, то је политика наше државе и остварићемо оно што усташки принципи кажу…“

У пролеће 1942. године у Босни и Херцеговини, у месту Стари Брод и Милошевићи (општина Вишеград), на обали Дрине, усташка, тачније, Црна легија (у којој су били локални муслимани) под командом  Јуре Франчетича  , убио више од 6.000 Срба. Неки од Срба, посебно девојака и жена, похрлили су у воду да побегну од усташа. Најневероватније у вези са овим догађајем је да је помоћ Србима који су прешли Дрину пружила немачка јединица смештена на спасоносној обали. Немци, који више нису могли да виде усташки масакр, почели су да пуцају у ваздух, траже и поричу чамце, и  на тај начин је спасено неколико хиљада Срба .

Познато је да је у БиХ за вријеме постојања НХЦ-а било 1.013 „центра за ликвидацију“, али није познато колико је таквих мјеста било у Хрватској. Нормална људска свест не подноси опис усташких оргија. Чак се и искази очевидаца у бројним документима завршавају фразом „оно што се догодило после, због степена људске подлости, безобзирности и зверске суровости, није могуће објавити“…

Екстремистичка правашко-усташка идеологија, помешана са римокатоличким клерикализмом, дала је монструозне плодове у НДХ у виду фанатичног истребљења Срба, Јевреја и Цигана. Био је то геноцид у име стварања „хрватске расне чистоће“, као и да би се уништила целокупна културно-историјска баштина везана за православље. У Јасеновцу је, према последњим подацима, истребљено више од 800.000 људи, од чега 80 хиљада Цигана и 33 хиљаде Јевреја, остало су Срби.

Извор: Ања Филимонова /  ИА РЕГНУМ