Владимир Умељић: СПАСИМО ЛАТИНИЦУ У СРБА ОД УНИШТЕЊА!

Нико разуман не би смео да заступа став о потреби ниподаштавања, занемаривања, потискивања или чак забране латиничног писма у српском језику, но само је нормално и консеквентно, да се исти принцип примени и на српско пра-писмо, на ћирилицу.

Непревидива чињеница да то није тако говори о комплексности питања опстанка ћирилице, да то наиме није и никад није била само интерна ствар лингвистике, већ и политичко питање, јер се ради о једном битном елементу српског националног, културног и верског идентитета.

У том смислу, политички-сатирично је формулисан и наслов овог прилога.

 

У суштини би, када се по овом питању ословљавају сами Срби, било сасвим довољно ослонити се на врло тачну и концизну констатацију Радомира Батурана (часопис „Људи говоре“, Торонто):

„Одрицање од сопственог писма знак је одсуства свести о потреби вредновања сопствених културних вредности, чувања националног идентитета и њихових обележја. Оно, такође, указује на комплекс ниже вредности и погрешно схватање да ће нас удаљавање од себе самих приближити другима.“

Корисно је, међутим, за разумевање овде ословљене тематике, пустити и оне не-Србе да дођу до речи, који ниподаштавање, занемаривање, потискивање или чак забрану ћириличног писма сматрају суштаственом потребом.

Тако нам римокатолички архиђакон Тома (1200-1268.) у својој „Historia Salonitana“ сведочи да је „ …у време господе папа Александра и Јована свечано слављен један синод свих бискупа Хрватске и Далмације, при коме је утврђено и одлучено да нико не сме да слави Божије тајне на словенском језику (…) и нико са тим језиком не сме да постане свештеник (…) јер та готска слова (глагољица, прим. аутора) смислио је један јеретик, Методије, који је многе ствари против католичке вере исписао управо тим лажљивим словенским писмом (…)“.

Један од двојице „Словенских апостола“ је дакле, како сазнајемо из ових синодалних закључака свих бискупа из Хрватске и Далмације, био „јеретик, јер је смислио лажљиво словенско писмо“ и тиме привео Словене Христовој поуци а што је ето било „против католичке вере“ (?!)

Корисно је подсетити се и на следеће историјске чињенице (Предраг Р. Драгић Кијук, „Уметност и зло“, 2005.):

„Један од најстаријих докумената Дубровника, „Уговор између Дубровчана и бугарског цара Асена II“ из 1253. године, писан је српским језиком и ћирилицом; Иван Мажуранић, први ‘бан пучанин’ (1873–1880), (…) забранио је употребу ћирилице у Хрватској; прекодрински Срби су увелико били виђени у крилу „матере свег хришћанства“, то јест папистичке организације. У овим деловима се увелико примењује поновна латинизација, а у Босни након окупације и анексије 1878, те 1908. ствара се коалиција две конвертитске конфесионалности против аутохтоног српског и православног народа: у школама муслимани и католици морају да пишу искључиво латиницом (…)“

Француски песник Аполинер оставио је пак запис из времена Првог светског рата (Guillaume Apollinaire – „Les Persécutions autrichiennes et bulgares contre la littérature“ , Paris, Mercure de France, „Echos“, 16. octobre 1917.):

„Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама.

И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика српског језика.

У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност.

Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне.

Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања српског националног духа; забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј. Јовановића Змаја, мађарских поданика, чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској; та дела прокажена су само зато што су написана на српском језику.

(…)

Бугари иду чак и даље него Аустријанци у тој борби против националног језика; спаљују српске књиге и рукописе, не штедећи чак ни црквене и судске књиге и списе.

Бугарски министар за трговину унео је малу измену у те вандалске мере наређујући да се убудуће српске књиге и српски рукописи допремају у народну штампарију у Софији да би тамо били претварани у папирну кашу.“

Исте намере се новим методама спроводе и у наше време – Филолошки факултет Универзитета Црне Горе нпр. глатко одбија мастерски рад Слађана Благојевића и захтева да ћирилични текст пребаци на латиницу, јер њихов врли „софтвер не препознаје то писмо“.

Наш савременик Елвир Буцало пак, новинар и водитељ Радио-телевизије Босне и Херцеговине, упада у клопку свих острашћених и полуобразованих, исмeјавајући ћирилично писмо у програму те телевизије, називајући га „хијероглифима“ (ИН4Ц 08/07/2022, 21:14).

Клопка „исмејавања“ је очигледна, јер он грешан тиме неминовно проглашава и древно писмо старих Египћана, један немерљиви допринос светској културној баштини, „смешним, безвредним, вредним презира“.

Што се тиче статуса ћирилице у данашњој Хрватској, пустимо припаднике њихове националне мањине у Србије да дају један коментар о томе (Tportal.hr/HINA, 12.11.2013 18:25, објављено 12.11.2013 у 17:15):

„Prosvjedi i skidanje ćiriličnih službenih ploča u Vukovaru i drugim hrvatskim gradovima ne ide u prilog hrvatskoj manjini u Vojvodini, ali, premda bojazan postoji, to ne bi trebalo dovesti do recipročnih akcija u Vojvodini i Srbiji, ocjenjuju u vodstvu hrvatske manjinske zajednice, a prenose u utorak mediji na hrvatskom jeziku u Vojvodini

‘Događaji koji prate uporabu ćiriličnog pisma u Vukovaru i drugim gradovima sigurno ne idu u korist hrvatske manjine u Vojvodini. Ali vjerujemo da problema neće biti jer su najviši dužnosnici u Srbiji, a među njima i predsjednik Tomislav Nikolić, obećali da će učiniti sve kako ne bi došlo do sličnih pojava spram hrvatske manjine i prava na uporabu hrvatskog jezika’, izjavio je predsjednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini (DSHV) Petar Kuntić.

Na moguće probleme za hrvatsku manjinu u Vojvodini zbog skidanja ćiriličnih ploča u Hrvatskoj ukazala je, u razgovoru za Radio Suboticu, i članica Izvršnog odbora Hrvatskog nacionalnoga vijeća (HNV) Ankica Jukić Mandić.

Kako je prenio taj radio, ukidanjem srpskog jezika i ćiriličnog pisma kao službenih u Vukovaru, hrvatska manjina u Vojvodini dovedena je u položaj manjine koja ‘ima previše’ i takav argument bi se mogao koristiti kao doprinos proglašavanju neustavnima pojedinih odredbi manjinskih zakona u Srbiji.“

Вероватно је већ ових неколико историјских података довољно да укаже на исправност горње констатације о комплексности питања опстанка ћирилице, да то наиме није и никад није била само интерна ствар лингвистике, већ и политичко питање, јер се ради о једном битном елементу српског националног, културног и верског идентитета.

Но независно од чињенице да тај већ хиљадугодишњи удар на српски идентитет не јењава, чињеница је да његов успех зависи превасходно од самих Срба а не од римског папе и његових бискупа у Хрватској и Далмацији, од Аустро-Угара и Бугара, од данашњих Монтенегрина, Хрвата и босанских муслимана.

Погледајмо како изгледа актуелно стање у Србији (Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ преноси један прилог из београдске „Политике“):

„Ћирилица испред латинице само на југу и истоку Србије

Иако су у Србији потпуно равноправне, ћирилица све више уступа место латиници. Најновије истраживање показало је да више од 47 одсто испитаника користи латинично писмо, спрам 36 одсто оних који су остали верни ћирилици. Остали анкетирани тврдили су да користе подједнако оба писма.
– Спровели смо истраживање на територији целе Србије и обухватили и градове и села. У телефонској анкети учествовало је 1.011 особа, од 12 до 75 година из свих делова наше земље. Резултати су показали да ћирилица полако губи корак са латиницом, а томе је пре свега допринео технолошки напредак. Јер, међу онима који користе интернет чак 57,3 одсто испитаника пише латиницом у односу на 28,8 одсто оних који не одустају од ћириличног писма – објашњава за „Политику” Павле Ђокић, власник и директор „Open soursa”, специјализоване фирме за прикупљање података, која је спровела поменуто истраживање.
Упозоравајући податак да ћирилично писмо полако нестаје јесте да међу испитаницима у доби од 20 до 29 година, чак 65,1 процента анкетираних пише искључиво латиницом, према 18,1 одсто оних који користе само ћирилицу. Тренд у корист латинице наставља се и у старијем добу – међу онима који су у петој деценији живота 57,8 одсто пише латиницом, а 32,6 одсто користи само ћирилицу. Само међу старијима од 60 година ћирилица опстаје као једино писмо – међу испитаницима у седмој деценији 45,2 одсто њих пише ћирилицом, а 32,7 одсто испитаника – латиничним писмом.

Некада је ћирилица била главна у руралним срединама, данас, међутим, и ту је све мање оних који пишу овим писмом. У сеоским срединама ћирилично писмо „води” у односу на латиницу за свега три процента (42,9 одсто становника села пише ћирилицом, а 39,8 одсто латиницом). Уколико се пореди по регионима Србије два писма воде „мртву трку” у западној Србији и Шумадији (40,9 процената користи латиницу према 40,5 одсто оних који пишу ћирилицом). У источној и јужној Србији ћирилица једва одолева (42,2 одсто испитаника користи то писмо, а 40,4 процената њих пише латиницом), док се у Војводини за латиницу определило 7,5 одсто више анкетираних. У Београду латиницом пише чак 61,6 одсто становника, у односу на 21,9 одсто који користе искључиво ћирилицу.“

За ово прилично поразно стање не може се кривити римски папа, не, главну одговорност све време сносе српски политичари, лингвисти, образовни стручњаци, медији, али и издавачи, књижевници и публицисти.

Лењост духа? Незнање и неодговорност? Себични лични интереси (нпр. већи тиражи књига)? Или сви они можда, шта више пре volens него  nolens, стоје у служби пројекта денационализације Срба, како је то Аполинер сасвим тачно дијагностификовао код Аустро-Угара и Бугара у време Првог светског рата?

За чуђење је заправо да дотични још увек нису обзнанили један манифест, који би нпр. могао да почне на следећи начин:

 

„СПАСИМО ЛАТИНИЦУ

У СРБА ОД УНИШТЕЊА!

 

Поразно стање у области српске писмености захтева хитну реакцију српске напредне елите. Јер жалосна чињеница је да међу младима од 20 до 29 година њих 18,1% још увек користи само ћирилицу а међу Београђанима, у нашем отвореном, модерном и космополитском велеграду тај број износи чак 21,9%!

Толико много архаичних заљубљеника у прошлост бројимо још и у 21. веку!

Зар да и даље следимо примеру некаквих старих Египћана или Феничана а данас Кинеза, Јапанаца, Индијаца, Арапа, Јевреја, Грка, Грузијаца, Јермена, па и Руса а делимично и осталiх Словена? Уместо да се поведемо за високо културним узорима нашег доба, Западним Европљанима и Американцима, и њиховим цивилизацијским тековинама? Наравно и за њиховим привредно-финансијским успесима!

Само латиница је садашњост и будућност! Тако мора да буде и у нас!

А ћирилици је место у архивима и музејима! Па нека је тамо проучавају заједно са староегипатским хијероглифима, сумерским клинастим писмом и разноразним претпотопским афричким и јужноамеричким пиктограмима!

Јер, питамо се, ко још чита Свето писмо у оригиналној старогрчкој Коине-варијанти? То је најпродаванија књига у културној историји човечанства, но тај статус је добила тек после превода на модерну латиницу, извуцимо поуке из те чињенице!

И то пре него што нас време прегази и латиница у нас, бојимо се, изумре!

Но како стићи до тог изузетно пожељног резултата и нашег императивног задатка, као најсвеснијег дела српске водеће елите? Овај манифест указује на једну ефикасну, јер научно утемељену методу.

Зашто, наиме, не применити већ вишеструко у пракси опробани и надасве успешни рецепт и установити прво ћирило-латиницу, потом латино-ћирилицу и закључно – латиницу.

Тако је било, скоро неприметно, и са српским језиком, прво је из њега исконструисан лингвистички мелез српско-хрватски, затим је био проглашен хрватско-српски  и – закључно је искрснуо хрватски језик. А о праузору свега тога, о римском папи и његовим грко-католицима и осталим унијатима да и не говоримо.

Извуцимо поуке из тога и то пре него што нас време прегази и латиница у нас изумре, јер назадни заљубљеници у прошлост у нас не одустају, још увек их има исувише много и роваре ли, роваре (…)“