У Европској унији је дошло до необичног трансфера моћи. Под притиском рата у Украјини, безбедност је добила апсолутни приоритет, али су нивои одлучивања испремештани као на надреалистичкој слици. Европски министар војске је шеф НАТО-а Јенс Столтенберг, чији кадровик седи у Вашингтону. Истовремено се у самој Унији питање војне безбедности решава кроз ресоре дипломатије и енергетике, али опет не на европском, већ на немачком националном нивоу, где воде министри Зелених Бербок и Хабек. Иако пун као кошница, Брисел је заправо празан. Да се пошаље писмо, вратило би се.

Управо постигнутим договором са Норвешком, Аустрија је осигурала своје потребе за гасом у идућој зими, пишу аустријски медији (15. јула). Истина, под једним условом: „ако ништа од тога не мора да дели са другима“. Тиме је прст гурнут тачно где боли, у солидарност ЕУ типа, којом Брисел покрива све своје погрешне одлуке и неуспехе. Немa веће фројдовске омашке од наслова који каже: „Имамо ако никоме не дамо“.

Звучи страшно: суседи ти се смрзавају, рецимо они на хладном Балтику, а газде испод Алпа не шаљу ни нарамак дрва, ни кошарицу угља, ни балон гаса. Звучи, али није, јер је то више наравоученије него себичност. Актуелна криза енергената је политички произведена, циљано изазвана управо од суседа на хладном северу, који су у њу добровољно ушли јер су унапред рачунали да ће њихова безбедност бити загарантована војно из Вашингтона, енергетски из Брисела, дипломатски из Берлина. Никад Балтик и Пољска не би тако бескомпромисно захтевали санкције против Москве да су веровали како ће се с последицама носити само у националним оквирима.

Од избијања мигрантске кризе 2015, „солидарност“ је постала уцењивачка реч. Са увођењем антируских санкција, поготово ових новијих од фебруара, уцењивачки потенцијал солидарности је порастао. Изговорена са смислом за политички моментум, солидарност више не означава помоћ жртвама поплаве или ватре, већ социјализацију сваке рискантне идеје која било коме унутар ЕУ падне на памет, под условом да има везе са одбраном европских вредности од руског илиберализма. Оно чему се присуствује је процес подруштвљења одговорности за одлуке високог хазардерства.

Од велике хуманистичке антиратне идеје изнад које се уздиже ЕУ Исток је скројио камуфлажно одело. Да ће се рат водити до последњег Украјинца је познато, али да ће се водити до последњег радијатора у Европи, то је ново.

Стоицизам леденог радијатора

ЕУ почиње да личи на школски разред у излету преко литице. Главни редар који дежура са стране колоне и пази да неко не би постављао незгодна питања, можда распаковао сендвич пре провалије, немачки је министар привреде Роберт Хабек.

Прошлог петка је посетио Беч где је наступио заједно са домаћицом Леонором Гевеслер. Не домаћицом-хостесом, већ министарком енергетике. Неке речи се још нису семантички довољно разгазиле да понесу лакоћу фразе.

Двоје Зелених на челу националних енергетских ресора, два става. Она наивно забринута. Он сигуран у распону од зеленог комунисте до зеленог језуите, политичар који Немце води да пасу траву угажену око заједничких хала за грејање експресно пауперизованог становништва.

На почетку прес конференције разумевање и комплименти, након њих солидарност у смислу новоговора, као присилна партиципација у туђој тврдоглавости и неодговорности. Намера аустријске владе да штити грађане од несташица енергената, поскупљења и хладних станова, у принципу је у реду, каже Хабек. Али, додаје он, кад Беч разрађује механизам да се домаћинства, болнице, електране и остале стратешки важне гране заштите од несташица, то је криви пут. Он би истина био исправан кад би се радило о краткорочним поремећајима на тржишту, рецимо пар дана завлада нека олуја, симболичка, не права, радијатори се расхладе, топла вода пресуши, струје има па нема. У таквом случају би планови кратких брзих приоритета били од помоћи.

Сад долази права латентна порука коју је немачки зелени министар, философ по образовању, пренео аустријској зеленој министарки, политикологу по образовању: Не може то тако домаћински, мора оштро и тврдо!

Хабек: „Кратко и привремено није сценарио од кога ми тренутно полазимо. Напротив, рачунамо са дугим вишемесечним прекидима. Због тога и приватна домаћинства морају да дају свој допринос како би се спречио вишемесечни застој индустријске производње.“

Преко Кадри Симсон, европске комесарке за енергетику и шефице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, Хабек, прави шеф немачке владе овог тренутка, води Унију у пропаст. Ако Симсонова следи националну агенду, ако Лајенова следи америчку агенду, чију следи Хабек? Философску стоу можда, да се судбина мора прихватити опуштено, без обзира каква је?

Али то би значило да је русофобија судбина Европе, што је чисто расипништво хуманих ресурса с обе стране. Од 2008, кад је НАТО објавио да жели Украјину за члана, било је барем десетак озбиљнијих прилика да се са Москвом договори фер компромис.

На сваком раскршћу, Унија је скренула погрешно. Зато ће они који брзоплето помисле да су се некако снашли, као Аустрија, морати да дају онима који немају времена да се снађу, јер ратују. За солидарност типа тољаге побринуће се уредба о којој управо теку консултације у Бриселу.

Роберт Хабек – Касандра или Марта?

Мала утеха је да ЕУ брод не тоне у тишини. Срећом, још Унија није Титаник, још се није ударило у ледени брег, иако се држи курс ка њему.

Неки аустријски коментатори се хватају Хабекове бечке изјаве како је улога Немачке у томе да буде вођа у актуелној ситуацији. „Неопходно је да се Немачка европски ангажује и служећи води“, гласи тачна Хабекова реченица. „Dienend führen“ је незгодна фраза коју до пре неколико година не би изговорио ниједан немачки политичар, јер се у реакцијама конотира нацизам, те од идеолошки неутралне фразе о „водећој улози“, на пример у производњи батерија и акумулатора, постаје историјски запоседнута меморија о Хитлеру, конкретном Фиреру који је запалио свет.

Српски читалац би код те фразе, актуелно комбиноване са политички гураном „судбином“ пре помислио на „Вођу“ Радоја Домановића. Аустријски су се презнојили на „führen“. Нико се међутим до сада није дохватио „служења“ које Хабек обећава, а требало је. Коме то Немачка у партиципу „служи“ док у активном глаголу „води“? Интересима Европљана или интересима Америке? Интересима Немаца или интересима балтичких нација и Пољске? Интересима украјинских власти које неће да преговарају с Москвом док не поврате све изгубљене територије, реалистично никад, или тек на крају новог Великог рата?

Најпознатија „слушкиња“ у историји хришћанских култура, она чији симболизам и даље живи у свакој политичкој фрази о служењу вишим интересима и општем добру је Марта из новозаветне параболе о бетанијским сестрама Марији и Марти (Лука 10, 38-42).

Кад је Исус дошао у њихово село, Марта га је довела кући и као вредна пчелица отишла да спрема вечеру за госта. Марија је напротив села поред Исусових ногу и упијала сваку реч. Једног тренутка се Марта побунила. „О Господе“, рекла је, „зар ти не смета да ме је моја сестра оставила саму да служим? Нареди јој да ми помогне!“

Даље сви знају како иде. Марта, Марта, без везе петљаш где не треба, одговорио јој је Исус и додао чувену реченицу „Марија је изабрала боље“, која је постала камен темељац свих економских теорија о подели рада.

Хабек би сада да Немачка постане Марта. Да се жртвује и служи заједничким интересима, бдије док други спавају. Да понизно служи водећи и храбро води служећи. Потреба је ту, столица је празна, трубе политичког посланства одјекују. Домановићевим речником, дошло је време да се покаже ко вреди, а ко не, а не да се свака рђа размеће јунаштвом!

Једна ствар буни у том политичком месијанизму. Док се ЕУ на команду празни као велика исцрпљена батерија „Варта“, Берлин би хтео да буде њена Марта. Да ли је могло да се изабере нешто боље, неки паметнији циљ? Ако Марта не зна, можда би се Марија сетила?

Сасвим запањујуће, Хабек у медијима немачког говорног подручја није зарадио надимак Марте, већ „симпатичне Касандре“. Зашто се потеже паралела са тројанском принцезом Касандром која је била обдарена видовитошћу нејасно је, а тамо где јесте, боље да није. Касандрине визије су биле проклетство, не поклон. Она никад није видела ништа добро, само смрт, крв и пропаст. Прорекла је пад Троје, знала је да ће њена породица бити убијена или одведена у ропство, видела је убиство освајача Агамемнона и властиту смрт од руке његове краљице Клитемнестре.

Шта би сад било симпатично у Хабековој „видовитости“: да најпре Немцима, а онда предано служећи Европљанима и свима осталим наметне хладну и гладну зиму? То да кад прориче пропаст добро изгледа, свеж леп дечко у политици уморних, згужваних и рашчупаних? Тек да се зна, Касандра је била још лепша, и сам бог Аполон се заљубио у њу, али је свеједно у митологији остала застрашујућа фигура.

Осим обичног додворавања, само још једно објашњење постоји за метафору с Касандром: Европа се нашла на почетку неке нове страшне религије која захтева понизност у свесно произведеном сиромаштву. Немачки Зелени су њени први пророци.

Читаве генерације Европљана (да, мисли се и на Србе), сламале су се од посла да би они и њихова деца живели боље. Сад све чека супротан пут, тежак рад и труд да би се живело горе, онако како налаже идеологија симпатичне Касандре.

Идеологија и чињенице

Да су Зелени постали срце нове идеологије отвореног непријатељства према фактима, реалности, уопште науци као продукту Просветитељства, није ништа ново. Читав тај идеолошки корпус се данас, парадоксално, подиже из забрана хуманистичке левице, Зелени само предњаче.

Ако запажање није ново, оно се свеједно ретко пробија на странице великих медија. Није ни лако ни популарно оптужити несумњиве носиоце напретка из последњих неколико стотина година да су се од авангарде развили у ситне загрижене диктаторе мисли.

Један од оних који се усуђује, иако то што каже остаје без јавног ефекта је Јозеф Уршиц, економски коментатор аустријског дневника Ди Пресе. У тексту под насловом „Кад се идеологија судари са чињеницама“ (15. јуна) Уршиц описује процес назадовања на очи савременика. Неоспорно је, каже, да су идеологије одувек покушавале да кроје факте, али сад је невоља јер је „непријатељски однос према науци освојио фиксно место у самом научном погону“. Наука може да се носи са спољним, али не и са унутрашњим непријатељима, велика истина!

Уршиц: „Пре две седмице је берлински Хумболт универзитет избацио из програма предавање једне биолошкиње, зато што се у њему тврдило да са становишта репродукције врста постоје само два пола: мушки и женски. Код највећег броја сисаваца репродукција се обавља на бази мушког спермија и женске јајне ћелије. Е сад, то је наравно међу еволуционим биолозима консензус, да не кажемо откривање топле воде, али за невољу не одговара представама woke зелене родне теорије. А она на високим школама очигледно осваја монопол у продукцији знања базираног на фактима. Интересантно – пре су универзитети били места интензивног академског дискурса, данас су центри левичарске cancel culture, која идеологију ставља испред чињеница. Ту се не стаје. Представа да чињенице морају да се покоре идеологији, а не обрнуто, све се више шири из академског погона и у политику.“

Након што је описао контекст, Уршиц се хвата немачких Зелених као политичке снаге за тероризовање чињеница: „Немачки Зелени су смислили један појам за идеолошку контролу факата, „на понуду оријентисана енергетска политика“ (angebotsorientierte). Преведено на немачки то значи кад струје има, онда је има, кад је нема, онда је нема и то је то. Прилагодите се и готово! (…) Иначе прилично приземљен, немачки вицеканцелар Роберт Хабек је недавно испалио памћења вредну тезу типа ‘идеологија побеђује чињенице’. Нуклеарне електране, изјавио је Хабек, не треба нико, ‘зато што ми имамо кризу грејања, не кризу струје’. Стварно…? Чак невезано с тим да се 13 процената струје за немачка домаћинстава, зими значајно више, добија из гаса, питање је да ли зна шта је рекао? Кад идуће зиме пресуши довод гаса из Русије и у свакој соби прораде скоро распродане електричне пећи, кад се мреже сруше, најкасније тада ће и идеолошки вођени политичари схватити тајну везу која постоји између грејања и струје.“

Сад и никад више!

Политика вредности исцрпљује. Зато су се с две стране Атлантика развила два модуса за једну исту ствар: Политика ЕУ уништава Европљане. Политика Сједињених Америчких Држава уништава Европљане. Цена је другачија, јер ЕУ експериментише на властитом месу, Сједињене Државе на туђем.

На пример, председник Бајден је врло прагматично отишао у посету Саудијској Арабији иако америчка администрација нема сумњу, више пута јавно изнесену, да је лично принц Мохамед бин Салман, практично инокосни орган који влада земљом, пре четири године дао налог за убиство новинара Кашогија и млевење његових земних остатака.

Како му Ријад треба у парирању нафтној политици Русије и Ирана, Бајден је спустио главу и отишао принцу на ноге. Али, пишу медији немачког говорног подручја, Бајден је ипак демонстрирао снагу принципа кад је Бин Салмана „јасно опоменуо како би још једно такво страховито убиство као оно над Кашогијем имало за последицу оштру реакцију Американаца“ (ORF).

Сад си тако убио и с тим је готово. Следећи пут с више хуманизма, please!

Извор РТС ОКО