БЛАГО ОНОМЕ КО ЈЕ ПРОНАШАО СВОЈЕ: У Великој Хочи обележена годишњица страдања Срба и Рома

Парастосом испред споменика киднапованим и убијеним у Великој Хочи обележена је 24. годишњица од страдања 84 Срба и Рома у општини Ораховац.

Носећи венце, цвеће и фотографије убијених и киднапованих Срба из Зочишта, Ораховца, Велике Хоче, Ретимља, Оптеруше и Братотина, окупљени су прошетали главном улицом Велике Хоче до спомен обележја пострадалима, где је и одржан парастос.

Гордани Ристић из Косова Поља нестао је син Давор дан након што је напунио 28 година.

„Ја бих била најсрећнија мајка када бих само кости мога сина могла да нађем, да га сахраним и да ја будем поред њега. Ја сам више стара, нисам за живот, а не могу да нађем сина, тог јединог. Наша држава покушава, али нема ничега док албанска влада не одобри. Ми би родитељи, ја, а рачунам и сви, најсрећнији били када би пронашли посмртне остатке. Једна кост – једна кост, али да знам да је то мој син“, рекла је Ристић, и додала:

„Благо ономе ко је пронашао своје…Ја не знам коју свећу где да запалим. Сада сам била у цркви, палим једну свећу за мртве, једну за живе. Како ћу да запалим за мог сина када кости нисам нашла“.

Драгици Маврић је нестао брат и цела родбина.

„То не може да се издржи. Родитељи су умирали са том жељом, и моја мајка и отац су очекивали сина да дође, а он никако да дође. Све неке лажи, овде су, тамо су, у Албанији су, доћи ће, ништа нису радили, пустиће их. Ништа нисмо имали са Албанцима, живели смо нормално, нисмо се надали да ће они тако нашима да раде“, рекла је Маврић.

Иако су кости Драгичиног брата пронађене, каже, да није сигурна да су то заиста његови посмртни остаци.

„Живимо, не знам ни ја како, нисмо у радости, у весељу. Ја његово име када споменем, мене душа боли. Никада нисам запалила свећу да кажем, мртав ми је брат, не могу то да изговорим. Имам га у срцу“, додаје.

Координатор удружења породица киднапованих и несталих, Негован Маврић, истакао је да породице и чланови удружења, неће одустати док се не сазна истина за сва 84 имена. Он је такође затражио од специјалног изасланика за дијалог Београда и Приштине, Мирослава Лајчака, да питање несталих буде главна тема током дијалога.

„Ми 90 одсто знамо где се налазе њихова тела, само је проблем рад људи, који одлучују о тим гробницама, локацијама где се налазе, само из њима знаних разлога и даље трагамо за њима. Нисмо изгубили наду да наших још има живих, али барем за оне, за које знамо, где се налазе њихови посмртни остаци, барем њих да сахранимо како доликује“, казао је Маврић.

Представник Управног одбора координације српских удружења киднапованих и несталих, Мирослав Стојковић, затражио је да се донесе Закон о породицама киднапованих и убијених.

„Ми се морамо борити за наше живе наследнике породица, кроз материјално, стамбено и финансијско обештећење, а то можемо кроз доношење Закона о породицама киднапованих и убијених. На територији читаве бивше Југославије, у свим републикама и државама донет је тај Закон и породице су заштићене, а код нас то још није случај“, казао је Стојковић.

Помоћник директора Канцеларије за КиМ, Игор Поповић, истакао је да злочин и данас траје.

„Један део несталих је данас пронађен, за другима се и даље трага. То је продужени злочин. Тешке су наше жртве. Циљ злочинаца је био да нестане српско име, да нестану српске куће, да нема српских храмова, у средини која још од дома Немањића била центар српске духовности и српског друштвеног живота. Са чак 24 цркве, три манастира, ово подручје је јединствено. Хтели су све то да збришу, али нису успели“, казао је Поповић.

Посмртни остаци 36 несталих особа пронађени су седам година касније у масовним гробницама Волујак код Клине и у месту Малишево код Ораховца.

(Грачаница онлине/КоССев,18. 07. 2022)