ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: Сећање на Зорана Константиновића, српског великана духа и душе

Зоран Константиновић (1920-2007.) је био велики хуманиста и изузетан научник, доктор наука, професор универзитета у Београду и у аустријском Инсбруку, где је утемељио Институт за упоредно изучавање књижевности, члан САНУ, Аустријске академије наука и Друштва за Југоисточну Европу, утемељивач Српског Хумболт-удружења. Објавио је преко 600 научних радова.
Носилац бројних признања – Награде Немачке академије за језик и литературу у Дармштату, Златне Јиречекове награде за животно дело Друштва за југоисток у Минхену (1992.), Collegium Jeaensis (2001.), Convent d‘histoire des idèes et de la philosophie (2001.), Награде Матице српске за теорију књижевности (2002.), Ордена заслуга за народ 2. реда, Ордена за војне заслуге; Ордена Републике Аустрије за науку и уметност I реда.

Ко год је имао срећу да комуницира с њим, памтио је његов увек смирени глас, ненаметљиво иступање, поштовање према саговорнику и скромно исказивање увек аргументованог, високо квалитетног мишљења.

И – увек спреман да помогне, сваком човеку без обзира на националност, религију или друге сличне особености, јер хуманост је за њега увек стајала изнад свих других параметара.

Познавао сам га дуги низ година и наши контакти су нарочито учестали у деведесетим годинама прошлог века, када је Запад подјарио балкански вулкан и друга Југославија експлодирала.

Једна заједнички доживљена догодовштина ми је остала урезана у памћење. Један (невољни) учесник у њој је био и истакнути хрватски политичар Иво Санадер и овде је представљам без икаквог мењања, додавања или одузимања.

У баварском градићу Ашафенбургу се од 1978-2008. једном годишње одржавала манифестација „Ашафенбуршки разговори“ („Aschaffenburger Gespräche“) на теме историје и политике, о Холокаусту и моћи римских папа, о Совјетском Савезу и Западу, о исламу и тероризму, о шпијунажи и „тајној дипломатији“ великих сила, о турским аспирацијама на чланство у ЕУ, итд.
Манифестације су биле директно преношене на телевизији (Други програм ЗДФ, ТВ-студио Феникс) у ударно вечерње време, не само због интересантних тема и учесника, већ вероватно и јер је организатор и модератор био директор Историјске редакције ЗДФ-а, проф. др Гидо Кноп (Guido Knopp), рођен у Ашафенбургу.

Будући да сам са њим годинама сарађивао на овом пројекту, предложио сам му 1993. да организује дискусију о трагичним догађањима у сада већ раскомаданој другој Југославији и да позове представнике зараћених Срба, Хрвата и Бошњака на јавну дискусију.
Пристао је и манифестација је одржана под именом „Југо-Славија“ („Jugo-Slawien“).

То је, иначе, била прва прилика у овом контексту да и Срби једном дођу до речи у немачкој јавности, на немачкој телевизији. Одлучио је да позове истакнуте представнике завађених, без међутим да они припадају политичарима на званичним државним функцијама, као и неколико „телегених“ експерата.
Ја сам инсистирао да буде позван и „телегени“ проф. Зоран Константиновић, јер сам био сигуран да ће његова харизма и компетентност бити од великог учинка у очекиваној дискусији са много страсти и негативних емоција.

Вече пре манифестације сви учесници и организатори су традиционално били окупљени на вечери у ресторану, то је било време упознавања, више/мање необавезних разговора и, наравно, „опипавања пулса“ сутрашњих контрахената пред телевизијским камерама.
Зоран и ја смо седели за једним столом и разговарали, он се распитивао о мом истраживању Србоцида хрватске државе 1941-1945, слагали смо се при процени узрочне везе тадашњих и актуелних догађања.
Он се сећао свог личног животног искуства:

„Уочи Другог светског рата, тек што сам завршио Војну академију Краљевине Југославије, Хитлер напада, државa пропада, а ја на Драви, на граници према Мађарској. Хрватски војни обвезници су одмах после 27. марта 1941. масовно бежали из војске, а када је у Загребу Кватерник прогласио Независну Државу Хрватску, све још горе, почела је стрепња за голи живот.

Разоружавали су нас и стављали под катанац дојучерашњи другови, хрватске колеге, који су срећно стављали Павелићеву шаховницу на своје шапке. Славили су громогласно „ослобођење из српске тамнице народа“ и „ускрснуће своје државе“, а нас су после пар недеља испоручили Немцима, нацистима. Јер Немци су на томе инсистирали, ми смо били војна лица у служби једне војно поражене земље, да, Женевска конвенција…
Но добро је да нас ти наши дугогодишњи другови нису побили… Све врло слично као и при овом распаду друге Југославије, да, имаш ти право, понављање историје, само што Немачка сад остаје и дела у позадини…“
Упијао сам наравно његове речи, као непосредног сведока историје и, као увек, осећао лаку нелагодност јер је он љубазно, али упорно, дословце неумољиво инсистирао да будемо на „ти“.

Распитивао сам се о његовом научном и педагошком раду, говорили смо потом о значају језика за индивидуални и колективни идентитет, о српском Вуку Караџићу и хрватском Људевиту Гају…
Тада се њему лице озарило: „Владимире, види, то је мој Иво!“

Окренуо сам се и видео да у салу улазе хрватски представници, предвођени испршеним и осмехнутим Ивом Санадером. Погледао сам опет Зорана, који је радосно зрачио и узбуђено ми шапутао:

„То је мој Иво, знаш, када је дошао као студент у Инсбрук, био је врло сиромашан, узео сам га да станује, да живи код мене, остао је месецима, врло мио човек. А замисли, од када је тамо 1982. докторирао на филологији, нисмо се видели. Да, ја сам био председник Испитне комисије при одбрани његове дисертације!
Боже, како се радујем да га после више од десет година видим, да попричамо!“

Бацио сам поново поглед на Ива Санадера и двојицу његових пратилаца, он је окрзнуо погледом Зорана, који му се склопљених руку пред грудима топло осмехивао, и одмах скренуо у страну ка једном удаљеном столу. Устао сам и стао им на пут:
„Господине Санадер, сигуран сам да желите да поздравите свог старог професора!“

Он је кратко оклевао, осмејак је нестао и исцедио је са меким, изразито далматинским акцентом једно прилично невољно, усиљено: „А, професоре, Ви сте…“ и онда су ипак пришли и сели.

То је, иначе, било све што је он изустио за оно кратко време, које су провели за нашим столом, иако га је Зоран засуо бујицом израза добродошлице и питањима о здрављу, породици, раду…
Његови пратиоци су, међутим, били утолико причљивији.

Почело је непресушним литанијама, како су Хрвати коначно тешком одбрамбеном борбом против великосрпске агресије изборили, не, васкрсли своју древну државу, која никада више неће нестати, коју је читав свет признао и сл.

Ја сам једно време ћутао, јер Зоран ме је увек изнова молећиво погледао, знајући да ми је тешко да држим језик за зубима. Но од једног тренутка ми је постало исувише много овог понављања историје пушке и бомбе, куне и шаховнице, ослобађања и „древне државности“, све пресликано из 1941-1945. и дао сам свој допринос дотичној тематици једном једином реченицом:
„Тек када Србин из Јасеновца призна ту државу, можете је сматрати признатом.“

Настао је кратки тајац, пратиоци су ме гледали непријатељски, Иво Санадер ледено а Зоран је уздисао и кршио прсте.

Али они су убрзо опет почели, сада о њиховој „тисућегодишњој култури, коју не поседује ниједан други балкански народ“, о „најстаријем језику и древним обичајима“, о њиховом пословичном слободарству, родољубљу и само аутентичном народном духу, а потом и о својој већ високо развијеној демократији, о хуманистичком, чврстом и консеквентном поштовању људских права, „нарочито мањинских“ и сл.
Зоран је резигнирано уздахнуо, Санадер је и даље ледено гледао и ћутао, и тада сам решио да све ово нема никаквог смисла, да треба довршити и барем покушати да се вече спасе, да добри професор добије шансу да се не прехлади од глечерског зрачења свог бившег студента, кога је својевремено прихватио у своју кућу, помагао му.

„Добро“, рекао сам, „хајде, нека сте ви измислили и демократију и људска права, па наравно и хуманизам… Али шта вам то вреди, када смо ми Срби измислили вас Хрвате? Није да смо себе а можда чак ни вас тиме усрећили, али ето… Но ви без тог жустрог грађења антиподности према нама не бисте били свесни ни свог постојања. А што се пак културе тиче…“
„Јој, Владимире, претерао си…“, чуо сам Зоранов шапат, али говорио сам даље:

„А што се културе тиче, језика, писмености и обичаја, књижевности, па затим и аутентичног народног духа – зашто не користите прилику да нешто научите, јер седите за истим столом са једним од врхунских, светски познатих и признатих научника из те области, господином проф. др Зораном Константиновићем, од кога је и ваш овде присутни шеф, господин Иво Санадер, својевремено учио?
Професор Константиновић би сигурно могао да вас просвети и подсети на речи хрватског лингвисте и језичког реформатора Људевита Гаја, да, на његове управо лековите речи:

„Kako da se prepiremo što je kod Srbljah narodno, što li nije, kod Srbljah, u kojih od oltara do čobana ništa biti ne može što ne bi narodno bilo: kod Srbljah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvrsnosti i svojoj čistoći učiti moramo ako hoćemo da ilirski život obnovimo; kod Srbljah koji su u svetinji svoga srpstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdržali, koji smo i mi u novije doba, radi sloge, pod prostranim imenom ilirstva novim životom uskrsnuli: kod Srbljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodnoga dati ne možemo.“

Људевит Гај је, иначе, тек 1835. објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа, дакле дотадашњег хрватског народног и књижевног језика, и о прихватању штокавштине, значи стандарда српског језика и новог правописа, који је дефинитивно у лингвистици утемељио Вук Караџић,.
А много пре тога су нпр. у Дубровнику већ стварали Цвијевић, Комнен, Ветрановић, Мавро Орбин, Гундулић, Џоно Палмотић, Андро Паули, итд. И то на српском језику и српским ћириличним писмом!

Али не, и то наравно припада вашој „тисућегодишњој култури, коју не поседује ниједан други балкански народ“, вашем „најстаријем језику и древним обичајима“, зар не? Но можда ја само злонамерно фабулирам, јер сам само још један некултурни „великосрпски агресор“?
Можда господин Санадер може да одмах и, наравно, аргументовано побије ове наводе, он је сигурно доста тога својевремено научио од професора Константиновића, постао шта више доктор филологије?

Могу, додуше, да разумем да му то представља једну значајну мрљу у биографији, не, једну тешку хипотеку, јер се ето у једном тренутку свог живота спустио на тако ниске гране и дозволио себи да му један „великосрпски…“

Ословљени и његови пратиоци су напречац устали и без речи напустили ресторан. Зоран Константиновић је утучено тресао главом а крајичком ока сам видео да Гидо Кноп устаје и жури ка нашем столу.

Сигурно, тада нико није могао да зна да ће Санадер не само наследити Фрању Туђмана на челу хрватске ултранационалистичке партије ХДЗ и пуних шест година (2003-2009.) бити председник хрватске владе, већ и да ће се испоставити као тешки криминалац без икакве етике и морала, који ће због корупције, крађе и преваре бити осуђен на десет година затвора.
Биће да су обе ове детерминанте карактера и биографије Ива Санадера условиле његово понашање оне вечери према његовом старом професору и добротвору, иако су његова два гласноговорника форсирали ону прву, ултранационалистичку.

Гидо Кноп ми се обратио узнемиреним тоном: „Владимире, је ли све у реду? Зашто су они отишли? Без вечере? О чему сте причали?“

„О култури“, одговорио сам и покушао да направим најневинији могући израз лица, „о језику, правопису, књижевности. О народном духу и обичајима.“
„А ти ниси можда увео политику у разговор?“, погледао ме је сумњичаво.

„Не“, одговорио сам чисте савести, „Бог и професор су ми сведоци да се ни сама реч „политика“ ниједном није појавила при овој размени, делимично шта више заиста академских мисли и ставова.“

Када се он вртећи главом вратио свом столу, Зоран је почео да понавља: „Е мој Владимире, е мој Владимире, са тобом не бих волео да се свађам…“ и да се од срца смеје, ја сам му се одмах придружио. Вече је било колико/толико спасено и нико се није прехладио.
У сваком случају нас двојица не. Ни физички, ни ментално.