Поред еврофанатика, политичких победника у постбрегзитовском јуришу правоверних на бриселске институције, већи непријатељ ЕУ и не треба. Тај свет са својим фантазијама се не може подржати, пошто ће последице нереалних амбиција трпети сви, али се више не може ни разложно критиковати, пошто то постаје бесмислено.

У препоруци Европске комисије од 17. јуна 2022. године поводом статуса кандидата за Украјину наведено је:

„Све у свему, што се тиче политичких критеријума, Украјина је добро напредовала у постизању стабилности институција које гарантују демократију, владавину права, људска права и поштовање и заштиту мањина.“

Још се у уводном делу наглашава:

И тако даље и тако слично… И поред тога што се несретна дешавања у Украјини 2013 – 2014. године не могу назвати демократским променама, већ баш супротно имајући у виду да је насилно свргнут легално изабрани председник, а оно што је потом уследило не може се окарактерисати владавином права и поштовањем мањина.

Још за мандата Порошенка усвајани су закони којима је ширена дискриминација свих који су одбијали да се галицијски идентитет прогласи свеукрајинским, са Зеленским се то наставило, све у свему, протоком времена добијало примесе чистог расизма.

А и како би другачије када су у имплементацију овог пројекта биле укључене неонацистичке групе, формалне и неформалне, усмерене ка преправљању историје, ширењу нове слике о легату Степана Бандере и величању његове улоге.

О чему нам уопште прича Европска комисија, наводећи овакве фразе у тексту званичне препоруке?

Да ли паљење цивила у Одеси представља тежњу за чланством у ЕУ, а готово свакодневно гранатирање источних области током којих је погинуло 14.000 људи – европским вредностима.

Уосталом, свега три дана после усвајања ове препоруке украјинска Рада донела је одлуку о забрани руске музике у медијима и јавним просторима, као и забрану руске литературе. Ваљда је демократски то што се акт односи на дела након 1991. године, а руски уметници који осуђују потез својих власти могу поднети захтев украјинској служби безбедности за изузеће. Служба безбедности пита се и за пуштање музике. У комунизму је то било макар увијено у неке обланде, постојале су комисије за кич и шунд, одбори за културу и информисање, није било све овако транспарентно.

Одушевљење Урсуле фон дер Лајен због тога што су „људи вољни да гину за европске вредности“, те да зато Украјина заслужује статус кандидата је ништа мање шокантно.

А подсећање ноторне Виоле фон Крамон да ако су већ тако широке руке за Украјину и Молдавију, онда „и Балкан треба да добије нешто“ делује и увредљиво.

Ето, све што се дешава у Украјини заправо је због европерспективе и политике фон дер Лајенове, страдају људи како би добили прилику да седе у њеној чекаоници, а судбине народа и држава одређују се на пијачној тезги где некакав известилац паушално процењује коме и како уделити „нешто“.

При томе, како оцењује фон Крамонова сви су „против било каквог убрзавања, прављења пречица или преговарања, чак и око чланства”. То „нешто“ је „нешто мало“, успутно, за замазивање очију, „кикирики и семенке“, никако „нешто велико“ и значајно. Могуће и зато што на Балкану људи још увек нису спремни да гину за европерспективу. Могуће и зато што су ови из Брисела навикли да балканске елите купују „кикирикијем и семенкама“.

У очима еврофанатика можда овакве одлуке, препоруке и најаве делују смислено. Људи живе у фантазији, јалово је убеђивати их да је то бесмисао. У реалности, све то више нема никакву сврху.

Са једне стране, наступима званичника додатно се компромитује не само постојећа ЕУ, већ идеја евроинтеграција као таква. Не могу се вредности базирати на кокетирању са расизмом и неонацизмом. Не могу се ни оправдавати и образлагати одлуке на начин како то фон дер Лајенова чини, поготово то не може условљеним балканским државама, које су испуниле или испуњавају читаве томове разних захтева, а да на пример – БиХ није добила такав фамозни статус.

Са друге стране, у пракси иза ових великих најава не стоји ништа. И Турска је кандидат, пуних 35 година!? Чак и у идеалним околностима, да се сукоб у Украјини сутра оконча, давање статуса кандидата не мора значити апсолутно ништа. А сукоб се неће завршити сутра и што је још значајније, заиста се не види могућност да Украјина опстане у границама у којима је препознаје ЕУ након завршетка сукоба.

Шта ће онда Европска комисија? Мењати препоруку? Наставити са актуелном антируском политиком? Мировни споразуми се постижу у циљу нормализације односа и стабилизације прилика, а не да би релације остале ненормалне у нестабилном геополитичком окружењу.

Зашто би Руси уопште преговарали и учествовали у мировном споразуму, ако им ЕУ поручује да тако неће бити ни нормализације, нити стабилизације? Зашто онда не решавају ствари како мисле да треба и са ким мисле да треба?

Евробирократија је данас (а у оквиру ње и званичници разних нивоа и звања) вероватно и најтежи камен око европског врата. Умишљени да је ЕУ „центар збивања“ у глобалним размерама, те тако и важан фактор у решавању „горућих проблема“, покушавају да намећу одлуке које ће усмеравати кризе и детерминисати проналажење решења.

Међутим, нити је ЕУ „центар збивања“, нити је способна да намеће одлуке и самим тим усмерава кризе и детерминише решења.

Чак напротив, од ескалације украјинске кризе невероватним потезима евробирократија је утицала на додатну периферизацију ЕУ у новој глобалној „расподели карата“, учинивши кризу теже решивом, а проналажење брзих решења неизвесним и немогућим.

Последице читавог низа бесмислених потеза постају тако све очигледније. Врло брзо, постаће очигледне и поводом Украјине. Не треба полемисати, трагати за логиком, промишљати, већ само сачекати.