Владимир Умељић:  НЕСТАЈАЊЕ СВЕТСКИХ ИМПЕРИЈА, АНТИЧКИ РИМ И ДАНАШЊЕ САД

Ако се сложимо да је историја учитељица живота, онда се поређење актуелне фазе развоја западне империје, САД и њихових епигона (НАТО, ЕУ, Г 7), са касном фазом светске Римске империје само по себи намеће, примерено је и корисно. Јер паралеле су непревидиве и – поучне.

 

Немачки аутор Александар Деманд је 1984. у свом делу „Пропаст Рима“ темељно обрадио паралеле између касне антике и данашњег времена, тематизујући све дискутабилне узроке нестајања тадашње светске силе, од спољних инвазија преко природних катастрофа до галопирајуће декаденције у друштву, наглашавајући да било ком одговору се аналитичари приклањали, увек се при томе радило и ради о проблемима сопственог друштва и сопственог времена.

При томе се под декаденцијом подразумевају не само хедонистичке оргије владајуће класе, већ о опште одбацивање, губљење свих моралних, естетских и материјалних вредности и критеријума. Као један од узрочних фактора оваквој развоја наводе се и „последице глобализације“, као и бежање водећих социјалних елита од сопствене одговорности.

Ту Деманд види „аналогију са данашњим империјама, дакле са САД“ и позива се при томе и на берлинског политолога Херфрида Минклера, који у односу на глобализацију модерног времена каже: „претерано ширење сопствене сфере доминације („imperial overstretch“, тако амерички историчар Пол Кенеди, 1983.) представља кардиналну политичку грешку, која је дошла главе великим силама и прети по могућству и САД.

Истовремено, безнадежно презадужена америчка држава срља из једног конфликта, кризе и рата у други – од Авганистана до Блиског Истока, од Кине и Северне Кореје до Венецуеле и Украјине, и већ одавно не види више политичку шуму због загледаности у појединачно дрвеће“.

То важи и за ЕУ, како хајделбершки историчар Геза Алфолди констатује: „Оно од чега је патио Рим, од тога патимо и ми, оно што је докрајчило Рим, прети да докрајчи и европске демократије.“

Историчар Михаел Грант пише („Пропаст Римског царства“, 1970.): „Рим није пропао, јер је био споља нападнут, већ јер је био парализован кроз унутрашњи раздор, кроз сличне супротности, које данас угрожавају преживљавање западне цивилизације. Поред осталог, наш порески систем све више потенцира класне супротности.“

Он даље указује на паралелу између конфликта лојалности не само „малог човека“, већ и више и средње класе својој држави, тада и сада:

„Као и многи људи данас, тако су и они тада били стигли до убеђења да је политика прљав посао, кога се треба клонити, избегавати га. Тако су и богати крајем 4. и почетком 5. века окренули леђа својој империји.“

Један од противника тезе о апсолутно доминантној улози декаденције је британски аналитичар Питер Хитер:

„Људи неће да акцептирају чињеницу да једном мора да куцне и њихов час.Стога беже у представу о декаденцији, јер им то дарује илузију да су у стању да саодлучују, да значи могу да преваре историју.“

На примедбу „Доћи до богатства је нешто друго, него уживати га, разлика се назива – декаденција“, Хитер одговара:

„То дакле подмеће да је стицање богатства моралније од уживања у њему како Ви то мислите да образложите? Не могу да видим зашто су временске епохе, у којима смо ми стицали сва та богатства, биле моралније од данашње.

Тада смо трговали робовима, тешком експлоатацијом изградили нашу индустрију, силом оружја освајали колоније и тржишта, отимали сировине. Зар је то било моралније од данашње ситуације?“

 

Може се дакле поћи од тога, као кратки резиме, да су узроци пропасти свих светских империја у историји човечанства били вишеструки – декаденција (губљење свих моралних, естетских и материјалних вредности и критеријума у друштву), претерано ширење сопствене сфере доминације („imperial overstretch“), срљање из једног конфликта, кризе и рата у други, последице глобализације, спољне инвазије и природне катастрофе, бежање водећих социјалних елита од сопствене одговорности, парализа кроз унутрашње раздоре и класне супротности, растуће убеђење да је политика прљав посао, кога се треба клонити, избегавати га. А у основи благостања Запада лежи трговина робовима, тешка експлоатација, сила оружја, отимачина сировина и сл.

Непревидива је дакле сличност, па и паралеле између актуелне фазе развоја западне империје, САД и њихових епигона (НАТО, ЕУ, Г 7), са касном фазом светске Римске империје.

Сигурно, у случају Рима агонија је трајала још неколико стотина година, но ми живимо у много бржем, динамичнијем времену, тако да би Западу било хитно за препоручити да добро размисли о овде наведеним историјским чињеницама и о неопходним коректурама свог курса, како на спољном, тако и на унутрашњем плану.

Оставимо овде по страни добро познате (и негативне) спољнополитичке аспекте и представимо неколико опште доступних и лако проверљивих података у односу на степен реализоване демократске структуре и владајућег система вредности на примеру САД, који иначе наилазе на све експлицитнију критику, шта више и у осталим „НАТО-демократијама“, као и широм света.

Тако и мартовско издање издање утицајног немачког недељника „Штерн“ 2012. нпр. обзнањује, да САД у међувремену за 88% „обичних“ Немаца више нису земља за пример. Шта је то, дакле, што је нагнало и прагматичне Немце да радикално промене мишљење о „Великом брату“ с друге стране Атлантика? Како изгледа остварење „америчког сна“ – слобода, демократија, људска права, просперитет и једнаке шансе за све – у пракси САД, који се нуди и извози – у покушају – у читав свет?

Све наведене одреднице дотичног система вредности подређене су наиме непревидиво култу капитала, управо идолатријском односу према поседовању и умножавању сопственог иметка – у којој мери су материјалне и идеалне компоненте система уопште међусобно компатибилне?

Јер када човек са 70 кг тежине намах прогута 833 г иначе животно важног витамина Ц, он ће умрети, он је у том тренутку извршио самоубиство. Аналогно томе поставља се овде теза на дискусију, да када једно друштво дозволи појединцима безмерно згртање материјалног поседа на рачун већине чланова заједнице, да тада долази до једне врсте самоубиства социјалног хуманистичког духа или пак до (покушаја) његовог убиства.

Како, као прво, изгледа социјална страна владајућег економско-финансијског система у номинално најбогатијој земљи света, у којој само врви од светских рекорда („Што веће, то боље!“, „The bigger the better!“)?

САД годишње издају 607 милијарди $ US за војне сврхе, што чини 41,5% светских војних издатака за наоружање (за поређење – Русија издаје за то 58,6 милијарди $ US или 4% светских војних издатака за наоружање). Већ то значи, да се ни у ком случају не ради о некаквој сиромашној држави.

Између 1979. и 2007. приходи (10% популације) богатих у САД су, међутим, порасли за 390% а приходи остатка од 90% Американаца за укупно 5% (што је инфлација одавно појела). Само 2010. је просечни приход једне (просечне) породице реално опао за 2,3%. Између 1969. и 2009. опала је просечна месечна зарада мушкараца између 30 и 50 година старости за 27%.

Шефови великих концерна су 1980. зарађивали 42 пута више од својих радника, 2011. године су зарађивали 343 пута више од својих потчињених. Дванаест највећих америчких концерна (поред осталих – Dženeral Elektrik, Ekson, Verizon) нису између 2008. и 2010. платили ни један цент пореза на свој добитак од укупно 175 милијарди $ US.

Тако је нпр. и амерички милијардер Бафет 2011. платио 17,4% пореза на приход а његова секретарица (зарада од 60.000 $ US годишње) платила је 35,8% пореза. Председник Обама (зарада од 1,7 милиона $ US годишње) је на пр. исте године платио 26,8% пореза а његов тадашњи републикански изазивач у трци за председничко место Mit Romni (приход 21,6 милиона $ US) платио је свега 14%.

Између 1999. и средине 2008. цена млека је порасла за 35%, млевеног меса за 54%, јаја за 128%, бензина за 244%.

Број незапослених између 20 и 24 године живота је у децембру 2011. износио 26,8%.

Удео „минимално плаћених послова“ је порастао на 41% од укупног броја запослених. То су, иначе, она чувена „радна места“, која је почео да уводи већ Бил Клинтон и од којих нико не може да живи. Из тог времена потиче и горки виц – председник Клинтон држи говор и подвлачи да је створио три милиона нових радних места. Један радник из сале довикује, знам, ја сам имам три таква посла, сад чак могу да преживим. Сатница за „минимално плаћене послове“ износи наиме 7,25 US $ и није чудо да су 1. маја 2015. у преко 200 америчких градова радници изашли на масовне демонстрације и указали да поред редовног посла морају да моле државу за социјалну помоћ да би преживели. Највеће и најбогатије приватне фирме најмање плаћају своје запослене, као нпр. Мекдоналдс или пак Вал-Март Сторс, Инк. са годишњим обртом (2011.) од 422 милијарди US $ – што је више од брутосоцијалног продукта Јужне Африке, Тајланда или Новог Зеланда – и профитом од 24,7% за њене власнике и акционаре.

Закључно, трошкови студирања у САД износе у просеку између 16.000 $ US (државни универзитети) и 37.000 $ US (приватни универзитети) годишње а већ трошкови за колеџ су од 1978. порасли за 900%. Стога је највећи број америчких академских грађана по завршетку студија високо задужен а око 17 милиона њих са завршеним колеџом ради послове, који са њиховим образовањем немају никакве везе.

Закључно, у овом тренутку 15,1% или 46,2 милиона Американаца живи испод границе сиромаштва. Проценат сиромашних је, наравно, много већи код Афроамериканаца (27,4%) и Латиноамериканаца (26,6%), иако они заједно чине свега око 20% укупног становништва.

Тиме стижемо до степена поштовања људског достојанства, права и слобода (= једнакост људи) а без обзира на порекло, религију, политичко опредељење или „расу“, као и на ефикасност правне заштите истих.

САД, зачудо, држе и један не баш исувише познати – и ни у ком случају ласкави – светски рекорд и то по броју својих грађана у затвору. Године 2005. је нпр. сваки 137. одрасли Американац био лишен слободе.

Већ 2006. године лежало 2.085.620 људи у затвору, а што је у односу на укупни број становника од тадашњих око 290 милиона, убедљиво више него нпр. у Русији, како по апсолутном броју затвореника, тако и у релативном смислу (у односу на укупни број становника).

То зачудо важи и за комунистичку, дефинитивно недемократску Кину – у САД (са нешто мање од 300 милиона становника) долази приближно 800 ухапшених на сваких сто хиљада становника; у Кини (са око 1,351 милијарде становника и „само“ око 1,4 милиона затвореника) долази приближно 87 ухапшених на сваких сто хиљада становника. Данас се тај апсолутни број неслободних у америчкој „земљи слободе“ и истовремено „највећем светском извознику слободе“, приближава цифри од 1% укупног броја становника. Кина би дакле морала да ухапси 13,51 милиона својих становника, да би достигла овај проценат.

САД, са око 5% светског становништва, имају око 25% свих људи у затворима света.

Убедљиво преко 60% свих места у америчким затворима је, иначе, попуњено припадницима мањина у САД – Афроамериканцима, Латиноамериканцима (око 20% од укупног броја становника) и староседелачким и замало геноцидно искорењеним Индијанцима.

Како је могућ толики и перманентно растући број затвореника, када је стопа криминалитета између 1987. и 2007. званично опала за 25%? Да ли то можда лежи и на врло профитабилној „Затворској индустрији“, која је у међувремену други по величини послодавац САД, одмах иза Џенерал Моторса?

Да ли дакле разлог лежи у чињеници, да је у САД све више приватизованих затвора? Да у њима раде најјефтинији радници Америке, без икакве социјалне заштите и да „Затворска индустрија“ (како је назива америчка новинарка Марија Каравантес) годишње улаже само 7 милијарди $ US и прави обрт од преко 35 милијарди $ US? Америчка „Затворска индустрија“ поседује 120 затвора у 27 савезних држава, има 10-15% ниже трошкове од „нормалне“ индустрије и није, свакако, чудо да она ради и за Микрософт, Старбакс, Јанспорт, итд.

Џес Лава (Beyond Bars Kampagne) подвлачи да у многим уговорима са власницима „Приватне затворске индустрије“ изричито стоји гаранција попуњавања капацитета: „Квота затвореника значи да приватни затвор добија уговорну обавезу државе или локалне Владе да ће му бити изручен довољан број њих“.

Марија Каравантес пише: „Иза енормног привредног раста комплекса „Затворске индустрије“ стоје фирме и банке Волстрита, које финансијски подржавају градњу даљих затвора (…)“ Она подвлачи да је то чак у америчком правном систему легално, јер у „13. додатку Устава САД стоји, да ропство и присилни рад нису забрањени, уколико се починиоцу једног деликта на прописани начин докаже одговорност за почињени деликт“.

Шта се дакле збива ако стопа криминалитета у одређеној области опадне? Мора ли држава или локална Влада да плати дотичној фирми одштету због неиспуњавања уговорних обавеза? Или да тражи погодне осуђенике у другим деловима савезне државе? Има ли управа приватних затвора уопште интереса да ресоцијализује затворенике и тиме изгуби изузетно јефтину радну снагу, да умањи сопствени профит?

Смртна казна у САД има дугу традицију, важила је (и била оспоравана) од утемељења нове државе 1789. па до данашњег дана. У последњих 30 година је број егзекутираних мушкараца износио 99% а жена 1%. Проценат од стране државе осуђених и усмрћених Афроамериканаца је на пр. 1976. износи 38% (Death Penalty Information Center), иако њихов удео у становништву чини свега 12%.

Но можда водеће социјалне елите не беже од своје одговорности и подижу свој глас против овако масивног превертирања не само формално прокламованих демократских начела, већ и основних параметара хуманости и људског достојанства?

Како би могла да изгледа један социјално-критички коментар оваквог стања?

 

„Док трговци могу да спекулацијама покрију своје губитке, сви они који радом својих руку једва зарађују за хлеб, бивају згњечени под теретом наметнутих обавеза (…) сиромашни се пљачкају (…) тако да многи, у међувремену чак и они из угледних фамилија и високо образовани траже уточиште негде другде, па и код непријатеља (…) Ми их називамо бунтовницима, отпадницима, иако смо их ми приморали да постану преступници. Јер зашто су они постали бунтовници, ако не кроз нашу неправедност, кроз непоштовање и ускраћивање њихових права, кроз пљачку њиховог иметка?“

 

Да, несумњиво, овај горњи текст би био   апсолутно примерен данашњој интелектуалној елити под конкретним околностима у САД и заслуживао би сваку подршку и похвалу. Невоља је у томе, да је његов аутор био старо-римски реторичар Либанијус у 4. веку после Христа.