Стоилковић: Пола века је била најцрња јерес декларисати се као Србин у Македонији, сада је – бити Македонац у Македонији

МНОГО је питања, али ниједан одговор и ниједно питање не одсликава ситуацију у Македонији боље од питања које је новинарка Ана Антевска поставила председнику Европског савета Шарлу Мишелу приликом његовог недавног боравка у Скопљу: „Господине Мишел, зашто је Европска Унија стала иза примитивних захтева Бугарске која, иначе, тврди да не постоји ни македонски језик, ни македонска нација, док ви у Европској Унији вашим грађанима омогућавате, између осталог, да се изјасне чак да ли су мушког или женског пола?

Не будите изненађени, а не знам зашто би и били, Ана одговор од Шарла није добила! Што би се рекло, побеже човек као…

А све је било јасно још на потписивању Преспанског уговора, после чега је уследила децидна изјава грчког Министарства спољних послова да, између осталог, грађани Македоније не треба ни да сањају да ће као Македонци ући у ЕУ. И управо на том таласу је бугарска држава упрегла све своје капацитете у бесомучној бугаризацији буквално свега македонског, а суштински – свега оног што су македонски родољуби утемељили углавном у тзв. толико оцрњиваном `српском времену`, па су им македонски комунисти то бестидно украли и затим, у оквиру Југославије, то надограђивали као своју тековину, сурово се обрачунавајући с њима, али и са нама Србима до те мере да је пола века била најцрња јерес декларисати се као Србин у Македонији.

Сада је изгледа дошло време да најцрња јерес буде бити Македонац у Македонији, а процесом руководе македонски квислинзи и нико други до комунистички миљеници Албанци, који у својој борби за остварење свеопштих албанских националних интереса немају милости ни за Македонце, а камо ли за нас Србе или неког другог у Македонији. Штавише, несрећним квислинзима на ИЋ, који су разним уценама увучени у ту коалицију, традиционално је дозвољена само улога немуштог гласача на срамоту свог народа и своје мајчице Србије, тек колико да се каже да, ето, и Срби учествују у доношењу важних одлука у Македонији, а то што иза истих не стоји српски народ кога брига.

И шта ћемо сад?

Тадашње руководство Македоније кокетно се упустило у овај процес, не разумевајући или не желећи да разуме да процес историјског ревизионизма – који суштински обухвата и будући однос између Северне Македоније и Бугарске – не само да ће значајно утицати на решења у процесу приступних преговора, него и да ће отворити старе ране и оживети сени бугарског фашизма који данашњу македонску државу сматра својом територијом, македонски народ Бугарима, и исте тумачи као романтични део бугарске историје, са свим последицама које произилазе из таквог приступа.

Треба ли да подсетим на изјаву Зорана Заева да су Бугарска и Македонија биле подељене за време Југославије? Притом, на Србе у Македонији се и даље бије из свих квислиншких и бугарских оружја.

Присталице европских интеграција оправдавају сваки уступак Бугарској, спином да ће бити добро за државу ако се македонски проблем унесе у ЕУ, ваљда не разумевајући да ови услови онемогућавају да тај проблем икада пређе праг ЕУ.

Проблем македонских приступних преговора третира се на мултилатералним основама, јер су бугарски захтеви постали саставни део оквирних преговора, односно саставни део докумената ЕУ, па се као такав не третира као спор између Македоније у Бугарске, него као спор између ЕУ и Северне Македоније, што додатно оптерећује ситуацију.

Једноставно, македонска дипломатија није дорасла изазову са којим се суочава држава, па су ушли у процес припрема приступних преговора супротно свим устаљеним принципима и уместо билатералног приступа добили су пакет.

У процес се ушло у пакету са Албанијом. Тек у овој фази се видело подметање, па сада без обзира на парламентарну већину, која је поприлично климава, процес прихватања бугаризације пролази без проблема с обзиром на чињеницу да сви претставници албанских партија свесрдно подржавају овај процес, јер суштински прихватањем тзв. француског предлога само Албанија започиње преговоре са ЕУ, док са Македонијом то није случај.

Зашто?

Зато што мора прво да уђе у процес уставних промена, да убаци Бугаре у македонски устав, формулација није позната, али с обзиром на коментаре – то ће највероватније бити неки виши статус.

Процес уставних промена траје пет до шест месеци сагласно македонском уставу, а за његову промену потребна је двотрећинска већина која за парламентарну већину чак и уз помоћ свих албанских посланика остаје недостижна.

Опозиција има контролни пакет за уставне промене и чини се скоро немогућим да се у овом тренутку то промени.

Још на почетку је било јасно да ће овакав предлог и овакво понашање власти изазвати буру реакција. У овом тренутку два су могућа правца развоја догађаја.

Први: да власт формално прихвати француски предлог, отвори пут преговора за Албанију, а без имплементације на домаћем терену и даље не почне приступне преговоре и тиме додатно разгневи македонски народ и пољуља своју позицију.

А други: да под масовним притиском јавности и демонстрација дође до рушења македонске Владе и расписивања ванредних парламентарних избора.

Опозиција на крилима огромног незадовољства народа повећава притисак да се француски предлог одбије и да се потражи нова шанса у неким новим разговорима са ЕУ.

Власт, као и свака октроисана власт, чак ни као кокошка која врти још један круг да не би испала „лака”, прихвата диктат, иако зна да јој после будућих избора – кад год се они десили, следи дебакл и процес “пасокизације” илити судбина Демократске странке Бориса Тадића.

Зато делује готово невероватно да власт, уместо да спушта тензије, подиже улог, изазива и провоцира сукобе, тајне службе изазивају смуту, делови полиције се понашају као друмски разбојници или незаинтересована страна, све се чини да се народ заплаши и одустане од протеста, али све то изазива контраефекат, па је присутност грађанства на улицама сваког дана све бројнија.

Прави одраз расположења јавности одсликава чињеница да се преко 200 истакнутих јавних личности, академика, професора, историчара, правника, писаца, уметника, економиста и других, јуче обратило писмом македонском председнику изневши своје ставове у вези са такозваним француским предлогом, драматичним позивом, цитираћу један део:

“Ставили сте француску омчу на врат македонском народу, ултимативним споразумом између Македоније и Бугарске, те вас позивамо да у овом политички злокобном времену на почетку 21. века, не смете бити актер политичког уништења македонског народа и државе” .

И ето, после тридесет година независности, историја се вратила на македонски простор да нас све подсети да увек и свуда, после сваког историјски нереалног, надреалног и надувеног оптимизма следи тежак и дуг мамурлук…