ХИБРИДНИ РАТ ПРОТИВ ЦРКВЕ: ПОГЛЕД ИЗ РУСИЈЕ ПРЕМА СРБИЈИ

УМЕСТО УВОДА

Књига Хаџи Слободана Стојичевића о хибридном рату против СПЦ у Русији има већ и друго издање. Предговор за њу је написао Александар В. Шчипков, први проректор Руског православног универзитета св. Јована Богослова, професор филозофског факултета МГУ Ломоносова, доктор политичких наука. Текст који одлично описује опасности по Српску и Руску Цркву преносимо у целини.

СРБИ БИЛИ ПРВИ НА УДАРУ

 

Књига Слободана Стојичевића „Хибридни рат против Српске Православне Цркве“ је дуго очекивана и крајње актуелна за Русију. У Србији, одакле је аутор, тема системске одбране Цркве од политичких напада и геополитичких изазова одавно се већ не сматра новом и сензационалном. Одбрану  Цркве су Срби промишљали и настављају да осмишљавају. За српско друштво ова тема је од егзистенцијалног значаја. Разлог су трагични догађаји из новије српске историје последњих неколико деценија.

Срби се – како наглашава аутор – одлично сећају свих етапа ових напада, од бомбардовања Србије 1999. године и окупације Косова и Метохије све до „обојене револуције“ и преврата 2000. године, а такође каснијих испоручивања Хагу Милошевића, Караџића, Младића и других српских политичара и официра.

У току такозване транзиције (српска аналогија руске „перестројке“) у Србији су срушене и разграђене многе националне институције – између осталих и САНУ (Српска академија наука и уметности).

Као резултат ових процеса, српски народ се, као и руски, нашао подељен и расцепкан. Данас Срби живе у неколико држава – у Републици Србији, Републици Српској, Хрватској (бивша Република Српска Крајина), и Црној Гори – и у свакој од ових држава Срби су дискриминисани, а њихова права окрњена. Сам појам „српско“ нашао се под прећутном забраном и свугде где је то могуће, замењује се термином „србијанско“. Овај термин означава територијалну припадност; самих Срба као посебног народа, у оквиру нове употребе тог израза, као да и нема. Та ситуација снажно подсећа на хистерично порицање појама Руски свет од стране либерал-православних и „протестаната источног обреда“ у Русији или по злу познатих потписника „Декларације против Руског света“ (2022. године) регрутованих у окриљу руске и западне либералне професуре.

Идентитет Срба и темељи њихове нације су уско везани за Српску Православну Цркву (СПЦ). Данас велика већина грађана Српску Цркву, као и српску армију, виде као главне тврђаве одбране од атлантистичке агресије. Црква је стога кључни објекат идеолошког и информационог рата.

Србија и њена Црква су, кажу, острвце отпора – као „сеоце галског хероја Астерикса, последња тврђава духовне слободе у целој Европи западно од Русије и Белорусије“.

Српска Црква остаје стожер српског националног духа. Није случајно да су поједини представници америчке војске (на пример, генерал Хоџис) изјављивали да је „за НАТО, СПЦ главна препрека завршетка посла на Балкану“.

 

СТРАТЕГИЈА ИНДИРЕКТНОГ ПРИСТУПА

 

„Непријатељ „колективног Запада“ и НАТО пакта је све српско, самостално и православно“ – наглашава Слободан Стојичевић. Он указује да је рат против СПЦ  рат нове генерације, и да се одвија у оквирима, за Запад већ класичне, концепције „стратегије индиректног приступа“, коју је још 1954. године описао енглески војни теоретичар и историчар Бејзил Лидел Харт.

Упознали смо овај појам – „стратегија индиректног приступа“. Али још боље смо упознали други појам – „тотални рат“. Њега је у дискурс увео немачки генерал Ерих Лудендорф. Још 1935. године овај појам су волели да користе главешине Трећег Рајха у контексту „источне кампање“. Рат, који данас настављају њихови потомци, сем што је рат „индиректног приступа“, уједно је и рат „тотални“. Ово значи да се под ударом налази не само армија већ и све основне институције државе која је предмет агресије.

Срби, како се види из материјала које наводи Слободан Стојичевић, имају могућност сталног праћења средстава и метода ове, практично непрекидне, агресије, као и анализе њених тактика и стратегија. На бази ових посматрања и опсервација, израђује се концепција духовног отпора агресији и самоочувања Српске Цркве као најважније националне институције.

У књизи Слободана Стојичевића најважније место је дато опису и анализи хибридних паравојних технологија. У првом делу се разматрају методе коришћења мрежних субјеката, између осталог, невладиних организација (НВО) као ударне песнице антицрквеног деловања. Принцип је – стварање оданих актера тзв. „цивилног друштва“, који делују на непријатељској територији, који, остајући „цивилни“ – дејствују са војним циљевима.

Други део књиге бави се антрополошким питањима. Између осталог, у току је замена хришћанских вредности борбеним хуманизмом и индивидуализмом, и, на крају крајева, дехуманизацијом (дигитализацијом) културе.

 

МРЕЖНЕ СТРУКТУРЕ У РАТУ

 

Трећи део Стојичевићеве студије осликава како се у овим процесима користе медијске комуникације и дигиталне технологије.

Унутар саме Цркве се стварају хоризонталне везе, које стварају мреже будућих ратника у кибер – сукобу. Термин „мрежно друштво“ је још 1990-их година увео шпански социолог Мануел Кастелс. Појам „социјална мрежа“ је својевремено требало да створи илузију бесконфликтног друштва, које наводно обједињава људе превазилазећи социјалне баријере.

Данас мрежне структуре имају другачију улогу. На пример, уз помоћ ових структура, излажу се колективној опструкцији они који не подржавају тренд секуларне реформације вере. Ангажованим групама „цивилног друштва“ при томе се сасвим управља као војним, борбеним јединицама. То се назива стратегија мрежноцентичног рата (netcentric warfare).

Ове конкретне, практичне војно-политичке технике имају разрађене теоретске основе. Познати западни think tanks као што су Rand corporation, The American Enterprise Institute, the Heritage Foundation, Institute for Social Policy and Understanding (ISPU) објавили су неколико стотина истраживања, која се баве „религиозним фундаментализмом“ и која помажу да се ради на деструкцији религиозних структура и институција, од исламских до православних. Аутори оваквих истраживања отворено наглашавају да је на пример, „исламу потребна нова интерпретација“. Ова стратегија се примењује и према хришћанским друштвима и државама. Зато, уверен је аутор „Хибридног рата против СПЦ“, борба за ум и срце сваког православног епископа ће „бити све оштрија и немилосрднија“.

Исто се односи и на сферу православне културе. Њеном „реконструкцијом“ (читај: деструкцијом) баве се стотине структура, укључујући и такве као што су DARPA, IARPA, RAND Corp, Национални фонд за демократију, Чатам-Хаус, Фонд Карнеги, Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша и низ организација које су специјализоване за организовање „обојених револуција“ – као што је био „Отпор“ пореклом из Београда.

 

ВЕЋ ВИЂЕНО

 

Потпуно је очигледно да се рат води не само против Српске Православне Цркве него и против светског православља уопште. Зато је у положају Српске и Руске православне цркве данас све више заједничког. И за руског читаоца књига Слободана Стојичевића није мање битна него за читаоца српског.

 

Пре свега то је непроцењиво искуство борбе. Тако се догодило да су своја искуства Срби сакупили и уопштили пре нас. На жалост, у Русији све до данас практично да не постоји слично издање са одговарајућим степеном разраде ове теме. Православни верници у Русији су тек релативно скоро почели да схватају ову очигледну чињеницу – да су већ више деценија објекат напада, који се одвија уз примену најширег спектра сила и средстава. За нас је књига Слободана Стојичевића не само сведочење човека који је дубоко забринут за судбину свог народа, већ и огледало у коме се до најситнијих детаља огледа наш сопствени положај. Зато, пратећи ауторово излагање, руски читалац осећа јасан дежа-ви: многе процесе, везане за секуларизацију, комерцијализацију, деканонизацију и „протестантизацију“ нашег сопственог руског црквеног живота, ми смо одавно примећивали, али нисмо до краја схватали њихово порекло, законитости и дубинску логику.

 

НАТО ЦАРИГРАД

 

Једном речју, Срби су одлично упућени и обавештени у то, шта се дешава и са Русијом и Руском Православном Црквом. Конкретно, аутор „Хибридног рата“ схвата да су САД, „користећи Цариградску патријаршију почели „хладни рат“ у унутар самог Православља“ и након што је 2018. године био инициран раскол, светско православље више неће и не може бити исто. Константинопољ и Кијев спроводе репресије против верника Украјинске Цркве Московске патријаршије, проширујући на тај начин етнички рат против Руса и на религиозни рат.

Стојичевић тврди, да су САД и НАТО много година радили над распиривањем конфликта између „грчких Цркава“ и Руске православне цркве. Околности настанка украјинског „томоса“ 2018. године, по његовом мишљењу, указују да се главна битка за „територије“ у православном свету „није водила у Истамбулу и Кијеву већ у Атини, Вашингтону и Бриселу“.

Срби одлично сагледавају сличности које постоје између њихове и наше ситуације, то јест, својеврсно братство и заједништво по проблемима. Али ово, и то је сада већ потпуно јасно, сагледавају и наши противници. Не без разлога Стојичевић антисрпску агресију отворено назива – агресијом против „малих Руса на Балкану“.

 

КОМЕ СМЕТА СРПСКО И РУСКО ПРАВОСЛАВЉЕ

 

Српско и руско Православље сметају менаџерима Новог светског поретка. Сметају, како каже Стојичевић,  „бекству у нигдину“ које исти ти менаџери пропагирају, бекству од себе, од традиције, од моралних вредности, националних интереса и других „тоталитарних комплекса“.

Хришћанске врлине и православни канон ОНИ интензивно покушавају да девалвирају ради култа либералне „слободе“, то јест, слободе јаких на рачун слабих, „слободе“ зарад остварења „тржишних вредности“, које потискују и гуше све друге вредности и идеале.

Црквама се прописује да прођу „обреде очишћења“ тржишне размене, и да се претворе у трговачки ланац за продају „религиозних услуга“.

Ова активност је усмерена на прекодирање верујућих и њиховог погледа на свет, као и на промену поретка црквене управе.

 

„ДЕРАДИКАЛИЗАЦИЈА РЕЛИГИЈЕ“

 

У званичним документима Министарства иностраних послова САД (Стејт дипартмента) овај циљ је означен и именован као постизање „инклузивности религија“, а стратегија за његово постизање као – „дерадикализација религија“. За „радикалност“ неке религије сматра се било какво поштовање канона те религије.

„Дерадикализоване“, „припитомљене“ религије, – пише аутор „Хибридног рата“, – треба да се, по мишљењу дерадикализатора, баве „пружањем услуга религиозног карактера“, користећи технике из области маркетинга и савременог менаџмента. Овај, нови вид јереси, како исправно примећује Стојичевић, у потпуности обесмишљава саму веру.

Сагледавајући српску ситуацију, ми, православни Руси, сада много боље схватамо тежњу наше сопствене либерал-православне „партије“ да гура Цркву у правцу прихватања световњачке (секуларне) агенде, а такође овосветских вредности као што су „људске права и слободе“, које су у ствари само права јаких због којих се слаби лишавају било каквих права.

Из неког разлога ми се крајње ретко сећамо да постоји потпуно јавна и званична америчка спољнополитичка стратегија „за привлачење религиозних лидера и религиозних заједница“. Задатак ове стратегије је да користи религиозне заједнице ради наметања глобалистичких интереса. Оног који не жели да се укључи у остваривање такве стратегије треба уништити.

 

ПРЕКОДИРАЊЕ И „ПРИПИТОМЉАВАЊЕ“

 

Социјални технолози, који раде на остваривању ове стратегије, чак и не крију да је њихов задатак да учине религију „компатабилном са владајућим друштвеним приоритетима и укусима“. Владајући приоритети су, свакако, „општеприхваћени“, „нормативни“. Али, у вези са тим се поставља питање: ко одређује норме у „слободном“, наводно плуралистичком свету?

Слободан Стојичевић подвлачи да никада „ни једном Србину није пало на памет да „прерађује“, „прекодира“, „прилагођава“, „модификује“ или „припитомљава“ било кога и било шта – рецимо, ислам и муслимане. Балкан је одавно познат по међунационалним и међурелигиозним конфликтима. Овде је одувек било могуће убити или протерати непријатеља, али никада и никоме није ни падало на памет да „манипулише његовом вером или да покушава да је промени. Чак и у смрти он је имао право на њу“, каже Стојичевић.

Али, амерички естаблишмент сматра другачије и његове идеолошке присталице и у Србији и у Русији нам активно намећу „геополитички коректно православље“ – другим речима, радикално модернизовану алтернативу канонском православљу. Ми у Русији смо се нагледали, деценијама, различитих пројава овог „пројекта“. Тако је још 2012. године објављен чланак потписника ових редова „Црква пред опасношћу од секуларне реформације“, а током протекле деценије многе прогнозе из тог чланка су се обистиниле.

Организован је и спроведен информатички напад против Цркве 2012. године (током догађаја на Болотном тргу у Москви), постојали су покушаји да се Црква сатера у правни гето уз помоћ „Религиозног кодекса“ (2013. године). Затим је почео систематски идеолошки притисак на Цркву од стране либералних унутарцрквених група. На крају је удар био нанесен по самим верницима: почеле су репресије против чланова Украинске православен цркве Московске патријаршије. Етнички рат, који је објављен руском народу од стране кијевског „Мајдана“ 2014. године, допуњен је религиозним ратом…Прича о „световности“ глобализације тако добија своје наличје: у околностима ћорсокака секуларне модернизације, свет се опет враћа у епоху верских ратова.

Деловање Константинопољске патријаршије и њених америчких инструктора усмерено је на промену религиозног идентитета православних верника. Усмерења либерал-православних група у Русији јасно су координирана са овим програмом – у потпуном складу са тактиком „унутрашњих“ војних дејстава грађанског рата.

 

ПРОТЕСТАНТИЗАМ ИСТОЧНОГ ОБРЕДА

 

Данас нагло јача притисак следбеника постмодерне религиозности и „протестантизма источног обреда“ унутар Цркве, а такође и њихових антиклерикалних савезника споља.

Прва група представља структуру „цркве у Цркви“ и стреми да легитимизује стање „пузајућег раскола“ као неке нове нормалности у црквеном животу.

Циљ обе групе је – да подривају црквени консенсус и покрену сценарио добровољне делегитимизације Цркве а затим да је принуде на капитулацију пред лицем „светих“ секуларних вредности. Зато су после парола о одвајању Цркве од државе дошли позиви на на потчињавање световним властима и установама „цивилног друштва“. Проглашава се ослобађање теолошких истраживања од „диктата“ религиозних организација, неопходност превођења религиозних појмова на неки „заједнички језик“, који наводно треба да се створи и формира у току „узајамно обогаћујег дијалога“. Овога пута, уместо совјетског начина живота, пропагира се идеја искључивих права будућег „информационог друштва“, пред којим Црква наводно има неке, несумњиве и неизбежне, обавезе.

Наравно. циљ целог тог програма је слом канонског уређења РПЦ, замена канонског устројства неким, наводно за потребе Цркве   специјално разрађеним, моделом секуларног „религиозног“ права.

 

ИЗВОРИ ПРОТЕСТАНТИЗАЦИЈЕ ПРАВОСЛАВНИХ

 

 

Нисмо ми поштеђени ни борбених група формираних од стране појединаца и организација «цивилног друштва», о којима тако подробно и детаљтно пише аутор «Хибридног рата» на примеру Србије. По аналогији са НВО «грађанским активистима», на либерално – православном форуму Тавор (2018. године) био је уведен појам «активни мирјани». Ови људи су позвали на конфронтацију са епископатом, са циљем да створе «цивилно друштво» у Цркви и потчине Цркву себи. Као услов за «дијалог цивилног друштва са Црквом» они су истакли иницијативу међународних православних асоцијација, неповезаних са легитимним епископатима, као што је на пример International Orthodox Theological Association. Замишљено је да се у перспективи Руска Православна Црква преда под контролу међународних (између осталих и „интеррелигиозних“) организација, које ће, по замисли реформатора, унети у Цркву „академске слободе» и, на пример, „ЛГБТ-инклузивност“.

Очигледно је да све ове тезе заједно подсећају на технологију окупације и освајања црквених структура.

Са доктринарно-богословске стране, овим притисцима на Цркву помаже либерална „евхаристијска еклисиологија“ париске теолошке школе, која је у супротности са Предањем и црквеном историјом. Између осталог она пропагира и „презвитеријанство“ и „лаицизам“ (лаици су ти „освешћени мирјани“) као принцип нове секуларне Цркве (у духу Николаја Афанасјева и Александра Шмемана). То је једна од форми дејерархизације црквеног организма по узору на протестантске црквено-мрежне структуре.

За убрзавање овог процеса често се истиче и захтев за мењање Православне Цркве у „конфедерацију слободних заједница“, за шта се често и користи финансијско-менаџерски термин „блокчејн“. Овај термин је у своје време увео Станислав Белковски. Основна идеја је у томе, да је „православна реформација“ наводно неизбежна и да ће као њен резултат доћи до потпуног нестанка Руске Православне Цркве Московске Патријаршије као „бирократске“ структуре и да ће се уместо њега појавити „конфедерација независних православних парохија“.

 

БОРБА ПРОТИВ РУШИТЕЉА

 

Ако би се овај сценарио реформације реализовао, то би претворило Цркву у натрулу грађевину са мноштвом сектоликих групација ( као код руских старовераца). Са друге стране, у последње време, уз активно учешће Константинопоља, намеће се принцип формирања нових „националних цркава“, њихово препотчињавање политичким етнократијама и међународним организацијама, при чему ће се међународне организације показати као неспорно јаче до било које Цркве понаособ и било ког политичког режима самог по себи.

Све напред речено сведочи о томе да се хибридни рат води и против Руске Православне Цркве. Активности лобиста „православне реформације“ јасно на то указују. У тим околностима Цркви је животно неопходан чврст епископат, да би се одупро „вертикали“ атлантистичке експанзије и секуларног глобализма, чији су пропагатори разни колаборационисти и свештеници попут оних укронацистичких. Уз то је неопходна јасна концептуализација аутентичног православља, заснованог на поштовању канона и принципима апостолског прејемства.  Само ако имамо такав епископат ми ћемо моћи да се успешно супротставимо „православној реформацији“ и радикалној модернизацији.

Данас треба да се молимо и да верујемо да ће тренд „расцковљења Цркве“ претрпети неуспех и да је врата пакла неће надвладати. Црква ће се сачувати уз Божију помоћ. А књига Слободана Стојичевића, без сумње, ће помоћи руским православним људима у овој тешкој, али не и безнадежној, борби.

 

Александар Владимирович Шчипков

 

 

Са руског: С. Стојичевић; редактура превода: В. Димитријевић