Чедомир Антић: Партијска

Србију често оптужују да је имала некакве великодржавне планове према Црној Гори. Хајде мало да анализирамо, макар најновију историју. Где је, током протеклих четрдесет година, траг у оваквих настојања државном буџету? Који је био план? Шта је желео Милошевић, када је у СРЈ републикама допустио већу самосталност од оне коју им је у СФРЈ допустио Србенда Броз? Какви су били завојевачки планови Ђинђића, Тадића и Коштунице, када су пропустули чак и да дефинишу национални и државни циљ Србије у земљи коју је Глас Црногорца непуних стотину година раније звао “приморска српска држава” (Србија је била “дунавска”)? Како су се у Подгорици само љутили када је Тадић проговорио о статус Срба у Црној Гори и споменуо језик и културу. И тада нам је Ђукановић јавно рекао како је време да Србијанац дође на место председника Србије. Али ствари ни после тога нису постале боље. Србија је разуме се била и остала главно оправдање и најважнији мотив црногорског национализма, од ње Црну Гору “брани” НАТО, ваљда је то свакоме јасно.

И док је на плати Црне Горе у Србији читава армија разнородних типова од најамних пера до криминалаца, у Црној Гори само Срби нису јединствени (осим 2020.) и само Срби немају јасну и трајну поршку своје матице (Србије). Из Беоргада никада нисмо чули каквог Црногорца желимо на челу Црне Горе, а камо ли да је време да на место председника дође Србин.

Невоља Србије је што она суштински нема националну политику. Милошевић је, спутан ирационалношћу застареле идеологије али и зловољом непријатељских Великих сила, остао на некаквом раном комунистичком југословенству. ДОС-ови епигони су или главом, срцем и стражницом били у Бриселу или су веровали да је у српском интересу да се у неповољним околностима ништа не мења (трагом Милошевићеве логике). Коначно, добили смо и Вучића који је остварио власт над државом какву нисмо видели од 1971. године. Та власт у данашњим околностима има тако високу цену да је због нејних интереса немогуће водити трајну националну и државну политику.

Из савеза са Ђукановићем (ми на међународним састанцима видимо данас исту присност као и 2018 године). Могуће је да вољом САД – које Ђукановићева неспремнист да оде у пензију ипак јако нервира (мада не више од Путинове одлучности да не буде Зоран Заев) – или неким застојем у пословима, дође до пада у односима, али то је ипак, видимо на основу присности, само привремено.

Баш сада, када је постало јасно да САД и савезници неће дозволити да Срби уђу у владу и када је пистало извесно да ће политика асимилације бити настављена, требало би да уследи јасна и трајна, јавна политика Србије. Иста она коју Запад води у Србији. Од политике, преко привреде до културе, посредством српске странке, компанија и невладиног сектора, све треба да буде подређено интересима српског народа у Црној Гори и Србије. Идеја да би америчка креатура из мањинске заједнице могла бити “наш човек”, глупа је и нестидна. Ако није израз незнања и грешке, она јесте тријумф личног и партијског над државним.

Зато је важно да се наша држава врати на пут демократије. То је тешко, будући да је моћ САД и ЕУ усмерена против демократије и интереса српског народа, али ако су на другој страни себична лична и партијска политика, неконзистентна подршка личним тежњама, ако треба да колективно заглупимо у борби два криминална медиокритета за вођину наклоност (коју у Србији слушмо ево три године и којој су подређени политика, судство и здрав разум) онда је боље да државу воде разни Свилановићи. Тада би смо барем знали на чему смо и против кога смо, а када укључимо телевизор стидели би се једног политичара, а не тупе, корумпиране, незаинтересоване и самозадовољне мочваре.