ОД НИХИЛИЗМА КА ХРИСТУ: КЊИГА „ДОКАЗИ ПРИСУСТВА БОЖИЈЕГ“ МИЛАНА ЦЕРОВИНЕ (ФИЛИП ВИШЊИЋ, БЕОГРАД 2022 )

НОВА ХРИШЋАНСКА АПОЛОГЕТИКА

Двотомник Милана Церовине „Дoкази присуства Божијег“ бави се нихилизмом савремене епохе и човеком у свету без Бога. Она је дело широког захвата која настоји да покаже како смо се нашли овде где смо сада и како да наставимо ако желимо спасење. На преко осамсто страна текста, користећи богословску, философску, научну и књижевну аргументацију, Церовина настоји да, после осамнаест година рада и великог животног искуства, покаже и докаже да немамо другог пута осим пута ка Христу Који је Бог и Човек, наш Брат. Овај подвиг ауторов се исплатио: добили смо дело које сведочи и спаја векове у целину Смисла. Воља за Смислом, тако ретка код савремених интелектуалаца, Церовину је повела путевима којима мало ко иде. Људи су се умом олењили, дух су угасили, и више не верују да је могуће наћи циљ. Аутор књиге, попут ранохришћанског апологете Тертулијана, живи у доба слома свих  вредности, али се не плаши, управо онако као Уисманс у свом роману „Насупрот“ описује човека који је рекао да је душа по природи хришћанка:“Он, одиста, беше живео у узбуркано време које су потресали страшни метежи, под Каракалим, под Макрином, под оним чудноватим архижрецом из Емеса, Хелиогабалом, и мирно је припремао своје проповеди, своје догматске списе, расправе, беседе, док се Римско царство љуљало из темеља, док су азијатска махнитања, док су гадости текле потоцима; он је са највећом хладнокрвношћу препоручиван телесно уздржање, умереност у јелу, скромност у одевању, док је Хелиогабал, корачајући по сребрном праху и песку од злата, са главом овенчаним дијадемом, у одећи прошараној драгуљима, радио женске ручне радове међу својим евнусима, захтевајући да га зову царицом“…

Остати трезвен у доба свих вредности – ето циља ка коме се може и мора предано тежити. Пошто живимо у доба обнове паганизма, онда није нимало случајно што је аутор ове књиге кренуо путем ранохришћанске апологетике – по речима Светог Јустина Философа, оно што је добро код пагана, својина је нас хришћана. Јер они су трагали за Логосом Који се нама открио као Богочовек. Зато је Церовина читао и психологе и књижевнике и научнике и философе – ко год је видео да човек не може остати у свом затеченом стању, него мора кренути ка препороду и преображају, тај му је постао савезник.

НИХИЛИЗАМ УРБАНИТЕТА

 

Церовина се помно бави рушењем традиционалних вредности у свету без Бога. Једна од пројава нихилизма друге половине 20. века је и „нова осећајност“ у уметности, пре свега у позоришту, којом је амерички Living Theatre себи дозволио сексуални чин пред публиком у потрази за животношћу која је давно нестала.

Осећање ништавила пружило се, као сенка, над Западом, али и над Истоком. Сеоба у градове у социјализму значила је самоћу и бежање од човештва какви нису били виђени до тада. Људи су, животом у граду, губили првобитну непосредност, и тонули у море отуђења. Заборављена је мудрост енглеског песника Елиота да је ближње могуће осећати живима само ако саосећамо са њима. Урбани човек постао је Џојсов господин Блум, чија празнина је инвентарисана у роману „Уликс“.

То је, поготово на нашем простору, био огроман животни шок. Још педесетих година 20. века многи Срби су живели у кућицама покривеним шиндром и спавали на патосу. Куповали су само со, шећер и гас. Све остало су сами правили. И били су срећни. По Церовини, на Бога су се стално обазирали. Наравно, било је и зла – кућних тирана, врачара и гатара. Али, човек је, суштински, био срећан. И то је, између осталог, изражавао певањем. Певање је доказ да је нашим првобитницима владало осећање, а не разум. Народна теологија је, као и етика, била искуствена:“Зло рађење – готово суђење“. Зло се враћа ономе ко га твори.

 

РАТ ПРОТИВ ЧЕДНОСТИ

 

Једна од темељних вредности старог друштва била је чедност, сматра Церовина. Није случајно Фауст, када се предао ђаволу, ударио на чедну Грету, да би је поседовао као објекат своје пожуде. Одисеј, архетип првотности, је лутао да би се вратио Пенелопи и Телемаху – породичној чедности и целомудрију. Такав човек је целовит јер је знао због чега живи. И на одисејвским врлинама је био саздан свет који се касније срушио. Тако је једно истраживање Луиса Термана из 1938. године показало  да је преко 50% мушкараца и 87% жена рођених пре 1890. године улазило у брак невино. Данас? О томе је залуд говорити.

А онда се улетело у доба пансексуализма. Наступило је време механизације душевности и еротизације живота. Кренуло се, крог сенилну оргијастичност постхришћанског доба, у потрагу за новом аутентичношћу, разореном због урбанизације и тријумфа технике. Хипи покрет је био један такав подухват који је, сматра Церовина, значио само „колективизацију отуђеника“. У доба превласти чулности и потребе за тренутним задовољством, међу људима се појавио амбис онтолошке глади. Последице су јасне: младић који користи своју старију љубавницу с циљем да она финансира његове проводе на крају добија неуклониву неурозу која се не лечи психоанализом.

 

Уосталом, фројдизам, на коме се револуција темељила, није био ништа друго до преупрошћавање стварности. Јунг је уочио колико је то преупрошћавање штетно за разумевање виших облика културе: за Фројда је Гетеова песма била пуки израз његових сложених односа према мајци, а лик Фрање Асишког само случај потиснуте сексуалности. Јунг се са правом питао:“Где остају лепота, величина, светост?“                       А иза свега је био апсурд.

 

ОТКРОВЕЊЕ АПСУРДА

 

Позната драма „Чекајући Годоа“ Семјуела Бекета показала је људе неспособне да вреднују сопствене чинове јер су лишени осећања значења. Нема излаза јер су сви поступци подједнако вредни – безвредни. Пишући о Бекетовом делу, отац Серафим Роуз је забележио:“Јунак апсурдистичке уметности је заточен у себе самога као у тамницу, откинут од других људи, неспособан за људска осећања и односе: у њему нема љубави, у њему су само мржња, насиље, ужас и чамотиња, зато што је он, оставши без Бога, остао и без онога што је човечанско у њему – без лика Божијег. И откривење које он чека, које има да га избави од апсурда, никако не може да буде хришћанско: једино у чему се сви проповедници апсурда слажу јесте безусловно одбијање хришћанског одговора. Они су кадри да приме само ово „откривење“. Један од ликова Бекетовог комада говори о богосличном Годоу: „Страшно је занимљиво дознати шта ће нам он то предложити. А тада ћемо већ решити хоћемо ли се сложити или нећемо“. Ако у хришћанству, у коме све проверава Христом, стара личност са својом самовољом мора бити уништена да би се родила нова, верна Христу и Његовој вољи, то се космос „Годоа“ сав врта око старе личности, па се чак и долазеће божанство представља као некакав трговачки путник који настоји да своју робу „ували^„ размаженом самозаљубљеном купцу. Они, који сада „чекају Годоа“ – а дотични је, можда, исто што и антихрист – се надају да ће им он умирити савест и самопоклонству вратити укус и смисао: другим речима, да ће он најзад укинути Богом постављене забране и коначно доказати неоснованост истих.“

Церовина у својој књизи указује на књигу Манфреда Остена, „Покрадено памћење“, у којој се говори о убрзању историје лишене смисла. Остен цитира Гетеа који је, још у своје доба, уочио да је све постало „велоцифарски“, и потонуло у море брзине која се више ничим не може зауставити.

Путева ка излазу има, али данашњи човек их одбија: Солжењицин је јасно рекао да се можемо преобразити свесном и добровољном жртвом јер је доба у коме живимо само „смртна заблуда разума“.

 

СВЕОПШТА ЧАМОТИЊА

 

Свет је, наравно, увек имао своју чамотињу, последицу палости и отпалости из руке Божије. О томе је, у сонетима, певао и Шекспир:

„Вапијем за смрћу јер ме смори јад;

Што видим праву заслужност у беди,

И бедну ништавност у раскоши сад,

И преварену верност како бледи,

И част указану недостојном ње,

Проблудничено девичанство дивно,

И осрамоћено савршено све.

Моћ од немоћних порушену кивно;

Влашћу ућутканог оног који зна,

Лудост што има надзор над вештином,

Добро заробљено и у служби зла.

И сву искреност звану глупим чином.

Умро бих одмах сморен од тих зала,

Када ми љубав још не би остала.“

Међутим, данас је све дошло до крајње црте.

Церовина веома успешно користи књижевна дела да би показао докле смо стигли. Тако анализира неколико савремених англосаксоних драма, у којиме је све огољено. У драми „Под плавим небом“ Дејвида Елдриџа три пара се виђају покушавајући да досегну љубав, али им то не полази за руком. При сталној претњи празнине и ништавила, све што покрива ту празнину једнако је вредно. Они жуде само да постоје. У драми „Уста на уста“, прожетој нихилистичком пансексуалношћу, Кевин Елиот приказује два хомосексуалца који схватају сву своју узалудност претворени у „конгломерате меса и сокова“, који ће завршити „у маси смрдљиве трулежи“. У делу „Цензор“ Ентонија Нилсона извесна госпођа Фонтејн заводи цензора да би он допустио емитовање хард кор порнографског филма; она је касније нестала у некаквој крвавој оргији. У „Очишћенима“ Саре Кејн наступа потпуно лудило самоуништења.

СЕКСУАЛНОСТ НА ПУТУ КА СЛОМУ

 

Сексуалност, уместо израза љубави двоје које Господ сједињује брачном заједницом и отвара им пут ка деци, што су, по речи Светог Григорија Нисијског, иконе васкрсења. Церовина каже:

Колико елемент вриједности (у дубокој вези са моралном функцијом) не губи свој утицај и надмоћ и над  партнерима сексуалног чина, показује и Цензорова анализа филма госпођице Фонтејн:“Агресија се појављује у моменту кад се   пар приближава  првој издаји. То отрјежњење доводи до анималнијег, страснијег и полно карактеристичнијег експериментисања. Док неповјерење ојачава сексуалну страну везе, духовни елемент еродира, те секс остаје једина веза међу љубавницима. Као резултат тога долази се до подручја деперсонализације. Секс  се интензивира, постаје сировији, уврједљивији, фетишистичкији, секс постаје припрема за раскид“.                

Овај примјер агресије у сексуалном чину, управо обезличавањем партнера, произвео је и онај упечатљиви агон у Бертолучијевом филму „Посљедњи танго у Паризу“: Ријеч је о младој особи која очекује посебне  доживљајне вриједности у том сусрету – и заводнику без емоција и без осјећаја за вриједности, управо  по укусу др. Сола Гордона и г-ђице Фонтејн. Резултат нам је већ познат:Његов суновраћени дух тражи своје задовољење, и он га тјера у перверзију, као својеврсно рушилачко дејство; посебно задовољство у чину одступања од природне законитости! Као да се свети њеној душевној љепоти, љупком заносу и спонтаној животној радости – убједљивом свједочењу о његовој пуној душевној помрачености. Својим грубим одбацивањем природног чина, несвјесно придаје себи осјећај надмоћи, с нездравом радошћу у разбијању тог „огледала“ у ком је, у тренутку, видио слику сопственог ништавила…               

Све цивилизације пред пропаст доживљавају исто. Церовина каже:

Тамо гдје би требало признати немоћ и запитати се о свом душевном стању, она се „спашава“ призивом рационалистичке максиме “ развоја свијета“, мисаоно предпостављеног процеса који сугерише сталан напредак (прогрес), захваљујући етапним остварењима  задатих „програма“ – са сада актуелним задацима; потпуног „ослобођења секса“ (од свих запрека и табуа, како су знали говорити) , што ће резултирати у „свијет без кривице и срама“, свијет с ону страну познатих вриједности. Занимљиво је да су се за такав свијет борили „људи које сада зовемо перверзним и девијантним – жртве овог рата – добри људи које смо прозвали  криминалцима“… (“ Биће схваћени и признати као визионари“!) Прибјегава,   такође, својеврсној агресивности, рефлексом одбране од очигледности чињеница – тирадом визија о напретку, о неком срећном стању, а заправо  само умишљању неког кретања из неподношљиве стāзе душевне испражњености. Све познате људске слабости  које су и довеле до „ужасне људске несреће, неке врсте проклетства без прибјежишта“ ( А. Жид) – она одлучно (без икаквог основа) претвара у предности! Од истих идеја „пуне слободе“- живљења, боловали су и хедонисти  античког времена. Оснивали су своја насеља, читаве градове -„полисе“-државе, у Сјеверној Африци. Завршили су у баханаличном безизлазу и масовним самоубиствима. Ниједан од тих полиса није се  одржао, вјероватно не даље, од животног вијека прве или друге генерације.  Иста искуства и исту завршницу доживјели су и грађани Рима, у годинама пред пад… што су потврдили и други народи који су, на крају, практиковали тај живот „без будућности“. Заиста, тај  „дух пада“,  није  тек метафора за неке процесе до чијих резултата не можемо досегнути – он  је евидентно негативно усмјерење људског духа који  више нема никаквог дотицаја са природним функционисањем душевног!

 

 

КАКО СЕ ОСЛОБОДИТИ?

Једна од основних идеја књиге Милана Церовине је  да „управо зато што се не ослободисмо од насиља душевних страсти, јер смо их несвјесно задужили за остварење наших, рационалношћу потиснутих и тако несвјесно тражених-духовних потреба – затекли смо се у таквом доживљајном плићаку какав није познат у досадашњој историји“. Зато је неопходно борити се против страсти као изопачења природних енергија душе – то је једини пут ка истинској слободи.  Јер, човек се не може задовољити ничим осим Смислом Који је Син Божји, и ради Кога смо створени по слици и прилици Господњој. Душа је бездана јама која се не може напунити ничим што је од овога света.

Има ли наде?

Наравно да има.

Човек се мора вратити Богу и себи, да га, како рече Владика Николај, „не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“. У складу са Дантеовом песничком идејом, људи су црви који су позвани да се преобразе у лептирове. И Мартин Хајдегер је, у предсмртном интервјуу „Шпиглу“, тврдио да нас може спасити само неки Бог. Иако смо, по Елиоту, мудрост изгубили у знању, а знање у информацијама, можемо се вратити одакле смо пошли. Само треба сагледати Премудрост Божју у свету у коме живимо.

ОБНОВА ЛОГОСНОСТИ

 

Наше време је својим револуционарно – луциферијанским духом устало против логосности творевине, јер су се људи одрекли Творца и Његових заповести. О томе др Здравко Пено пише: “Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огледају се „у одржању сталности сваке поједине врсте“. То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипостас целокупној природи коју видимо и није је оставио да се креће стихијски, него је „у сваку од врста који је образују посејао духовне логосе мудрости и начине благородног понашања, тако да би (сва створења), не само немушта, могла да проповедају велегласно свог Творца, објављеног логосима стварања, него да би и човек, руковођен законима природе и начинима (њихове) објаве, могао лако да нађе пут правде који води ка Њему“.

Свети Максим подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у истоветности природне енергије сваке врсте“. Логосе бића, дакле, не треба посматрати мимо закона природе, јер и једни и други представљају основне претпоставке постојања твари. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону.

Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да нас природни закони поучавају којој врсти припада свако од бића, с циљем да „човек научи да не мења природни са неким другим – неприродним законом“.

Творевина логосима према којима се управља објављује свога Творца, а природним законима, који прожимају свако биће, усмерава човека у врлини. Испуњењем закона природе, који се откривају у истоветности природне енергије сваке врсте, човек се васпитава за врлине. Свака природа може имати само једну природну енергију, те се не може дозволити подељеност у деловању природе. Дејство у супротном правцу од природног представља грех, јер је посреди заокрет од богоустановљеног начина употребе енергије. Погрешно усмерење природне енергије или њена злоупотреба јесу разлози зашто врлине, иако припадају природи словесних бића, нису једнако присутне и делатне код свих људи.“

Тако каже Здравко Пено.            

Отпадање од логосности води ка тријумфу технике, али и ка свеопштем распаду морала. Тако тајна безакоња бива у дејству, све до тријумфа антихриста.

 

ИСТИНА О ЛОГОСНОСТИ И ЛАЖ ЕВОЛУЦИОНИЗМА

У свему се види логосност. Церовина нам указује и на тајни живот биља, које такође има своју биљну душу ( не бесмртну као човек, али ипак душу којом на свој начин осећа и прима свет ).

Амерички „црни Леонардо“, Џорџ Вашингтон Карвер, открио је тајне многих биљака и њихове користи за човека тражећи њихов унутарњи смисао, разлоге због којих их је Бог саздао. Између осталог, открио је и значај кикирикија. Када су му нудили да за своје откриће добије велики новац, он је то одбио речима:“Богу није пало на памет да нам пошаље рачун за стварање кикирикија, па зашто бих ја онда на томе зарађивао?“Биљке су кадре да произведу нове елементе и да тле учине вековима плодним.

Један од кључних узрока савременог обезбожења је, сматра Церовина, теорија еволуције, наметана свима и свуда. Она је од почетка била сумњива – не само морално ( свет је подручје пуке борбе за опстанак ), него и научно. Јер, да се еволуција стварно догодила, земља би морала бити пуна прелазних форми, које би требало да имају и особине претка и особине будућег бића. Међутим, таквих трагова нигде нема. Чак и примитивни зглавкари, какви су триболити, имају савршено развијено око, једно од највећих чуда Божјих на свету. Рибе шакоперке, које су, тобож, изумрле јер су прелазни облик између водоземаца и гмизаваца – постоје и данас. Нема прелазних врста. Па зашто су онда западни и источни безбожници толико настојавали на еволуционизму? Зато што им та теорија „гарантује“ свет без Бога, у њиховим грабљивим рукама. Боголики треба да постану мајмунолики да би свет заувек престао да буде дело Господње.

 

ОД БЕЗОСЕЋАЈНОСТИ ДО ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

 

Церовина указује на чињеницу да је живот без емоција, каквим људи данас живе, у ствари својеврсна смрт. Из таквог живота происходи страшно насиље. Човеку је неопходна безазлена чедност као одсуство егоизма и гордости. Зато што је човек, после свега што је учинио себи и свету, постао емоционално мртав, појавио се робот који треба да буде замена за човека.

Ушли смо у епоху вештачке интелигенције. У последњих петнаест година, због роботизације је нестало девет милиона радних места. Чак је и Хенри Кисинџер истакао да би развој вештачке интелигенције могао да уништи човечанство – наиме, каже он, аутоматизација радних процеса била је под људском контролом, а вештачка интелигенција саму себе усавршава. Развој вештачке интелигенције има своје философске претпоставке – од схоластичког свођења лика Божјег у човеку на разум, преко Декартовог cogito ergo sum, до просветитељског става да је човек нека врста машине, о чему је писао Ламетри. Компјутер многи називају „метамашином“, машином свих машина. Мартин Хајдегер је устврдио да наше доба није техничко зато што користи машине него је машинско зато што је техничко. Ако је, по Хајдегеру, техника „начин тумачења природе бивствовања“, ако је та иста техника науку претворила, од  хеуристичке делатности чији је циљ познање узрока и смисла, у пуку слушкињу технике, ако је култом мерљивости, прорачунљивости и предвидљивости стеснила човека, изгледа као да човек више нема простора за човечност.

Питање штаства, као основно питање људске мисли, потиснуто је питањем како. Природа је математизована, а онда технизована. Да ли је стварност у којој живимо била једина могућа или је она плод извесног координатног система аксиолошких претпоставки? Наш философ Милан Брдар каже да су „у мери у којој унапред организују искуство, аксиоми и појмови теорије одговорни за конструкцију објеката“. Прешли смо пут од човека као пастира битија до човека као пљачкаша свега постојећег. Јер, опет по Брдару, „циљ модерне науке је знање прорачунљивих сила и материјалних средстава, или природно – нужних односа који се морају „слушати“ да би могла да се начини планирана ствар./…/Човек творац супротставља се Богу творцу, детронизује га и његову творевину троши као сировину у изградњи новог света“. Од механичког часовника до вештачке интелигенције борба човека против Бога траје, а корача се корацима од седам миља.

НА СТАЗУ ХРИСТОВУ

 

Пут је један, сматра Церовина – пут повратка у Цркву и на стазу Христову. Читав други део књиге је препун доказа силе Божје и њеног дејства у овом свету. Такође, у њему се налазе и упозорења на свет палих и одбачених духова, који човека могу да упропасте наводећи га на грехе који постају страсти. Пут савременог човека без Бога је пут самоубиства. Церовина каже:

Оно што већ допире из свих врста порука, са свих медија, директније или посредније – јесте да се живот (нарочито младих) треба иживјети пуном снагом, у складу са оном већ „легендарном“ поруком глумца Џемса Дина: „Живи млад и умри млад – да будеш лијеп леш!“ У некој анкети, у Америци, већина упитаних се изјаснила да би жељела да живот заврши нагло; у саобраћајној несрећи, и сл.- да не дочека природни крај могућности својих задовољстава за која су се свим бићем везали као пијавице… И исисавају их до задње  капи могућности… И коначне душевне испражњености кад остаје као једина нада; „нешто што још нисмо пробали“. И то у року док не одјекне онај „гонг“ који нас је све вријеме држао у напетости својом пријетњом! „јер сви смо само конгломерати меса и сокова који завршавају у маси смрдљиве трулежи..“ то је потпуно оживотворени атеизам као остварена највећа жеља злих духова.         Богочовек је основао Цркву као пут спасења. И Церовина нам јасно каже: „Црква и јесте пут спасења“. Али како? Да ли само спољашњим методама?

Наравно да не.

 

КАКВА НАМ ЈЕ ЦРКВА ПОТРЕБНА?

 

Церовина је јасан:

„Није све пропало, кад пропало све је“… И Св. Пророк Илија је мислио да су задњи дани Израиља: „Господе, пророке твоје побише и жртвенике твоје раскопаше, и ја остадох једини и траже живот мој.“ Добио је одговор: „Оставих себи 7.000 људи који не приклонше кољена Ваалу“. Хитлер је имао све објективне разлоге да мисли да ће се прошетати кроз „Совјетски савез“, али то није била воља Божија. Једино на то Хитлер није рачунао! И код нас, овдје, још добар дио људи није изгубио душу. Искусни и мудри Драгош Калајић је видио у Р. Српској много моралних,  вриједних и даровитих  људи, који се у том „избору кадрова“ нису баш у завидном проценту нашли на одговорнијим пословима. Ипак, ваља и поново рећи, не може се ништа очекивати од неког политичког рјешења проблема, нити неког хитног рјешења. Потребна је дугорочнија борба за душевно морално прочишћење, рад са сваким дјететом са сваким човјеком који се придружује том опредјељењу, а то може да уради само Црква!

…Али Црква која суштински наликује Првој Цркви… Црква која своју дјелатност не завршава обредима, већ тим почиње! Јер ако је неко у свештеној одежди и служи све обреде, тиме уопште није доказао своју вјеру, може бити и прави безбожник. Доказује се само кроз своја дјела љубави која чини, не очекујући на награду ни признање, већ у име Христа кога љуби, и за браћу с којом саосјећа! „Јер, вјера без дјела је мртва“  вели Свети Апостол Јаков.                   

Што се тиче материјалних услова, несумњиво је сигурно, да ће бити бољи при правом раду Цркве, већ у ситуацији кад  се свештенослужитељ понаша као најамник који мисли само на зараду и „одрађује посао“..! Није ли Господ изрекао све ове ријечи Анђелу Цркве у Ефесу:„Знам дјела твоја, и труд твој, и трпљење твоје, и да не можеш да подносиш зле, и провјерио си оне који говоре за себе да су апостоли, а нису , и нашао си да су лажни. И трпљење имаш, и намучио си се за Име моје, и ниси сустао.Али ми је криво на тебе , што си ону прву љубав твоју оставио. Сјети се, дакле, откуд си пао, и покај се, и она прва дјела чини; ако ли не, доћи ћу  ти ускоро и уклонићу свијећњак твој с мјеста његова- ако се не покајеш.“(Откривење 2,2-5). Ни дјела, ни трпљења, ни ревност  у исправности понашања и служења, ни неуморност -не могу да спасе Цркву у Ефесу,  јер је ону  „прву љубав оставила“ ( „Покај се  и она прва дјела чини“ -дјела љубави.) Шта може очекивати  она Црква која нема ништа  ни од  оних набројаних добрих особина Цркве ју Ефесу, а још мање дјела љубави?!                                                    

Дакле, Црква се мора вратити себи. А то значи, у нас, Светом Сави, о чијој номоканонској делатности др Миодраг Петровић пише:“Посебну пажњу побуђује разноврсност прописа који до танчина задиру у социјална питања човека од рођења и пре, тј. од зачећа па до смрти. Сложеност ових питања је заступљена нарочито у оквирима породичног права, али и у обавезама друштва према појединцу. Породица се све чешће штити законом и поставља, за разлику од римског права, на чвршће правне темеље. Истовремено се испољава висока свест о значају узајамних социјалних обавеза родитеља и деце, о сложеној улози мајке, о статусу супруге. Удовицама је посвећена изузетна пажња; о бризи према њима говори се првенствено у канонима, који само потврђују, односно надовезују се на богату традицију – да оне „треба у цркви да се хране и да им се указује свако старање”. Подједнако се бринуло и о сиромашним девојкама. У тесној сарадњи са носиоцима грађанских власти Црква се старала о оснивању „часних домова”: старачких, сиротињских, за болеснике, за незбринуту децу, за људе са стране и др. Ови домови су имали своје административно и управно особље; покретну и непокретну имовину, која се стицала и путем завештаја. Пословање у тим институцијама милосрђа одвијало се под општим надзором епископа, чији је задатак био, између осталог, да „заступају сиромашне, теше ожалошћене, бране оне којима се чини насиље”. Као угрожени помињу се и људи са телесним манама: слепи, глуви, неми, хроми и други“.

Милан Церовина се нада у повратак таквој Цркви, милосрдној Мајци свих људи и нашег светосавског и светолазаревског рода.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Данте је силазио у пакао и пео се до раја, а свако певање његове „Божанствене комедије“ завршава се позивањем на љубав која покреће сунце и све звезде. Милан Церовина је, својим истраживањем, настојао да прође кроз пакао савременог света без Бога, али и да укаже на рајске путеве којих још има, мада су све више планинске стазице. Апсурд безбожја или апсурд вере: то је питање, каже нам Церовина! Хоћемо ли веровати у бесмисао смрти или ћемо веровати у, земном разуму неприхватљиви, искон који нам је дат у Христовом устајању из гроба? Јасно је у шта ћемо веровати ако знамо да љубав покреће сунце и све звезде.

Отац Серафим Роуз у огледу о савременој философији апсурда каже:“И овде, на извору апсурда, налазимо једино средство против њега: морамо поново постати хришћани. Ками је био сасвим у праву кад је тврдио да се „мора бирати између чуда и апсурда“. У том смислу и хришћанство и апсурд се у подједнакој мери супротстављају рационализму и хуманизму, који стварност ограничавају на оно што је доступно људском разуму. У самој ствари, треба бирати између чудесног, хришћанског погледа на свет, који у свом средишту има Бога и води вечноме Царству Небескоме, и апсурдног, сатанистичког погледа на свет, који је саздан око сопствене пале личности и који води право у пакао, како у овом, тако и у будућем животу. Морамо поново постати хришћани. Сасвим је бескорисно (више од тога – апсурдно!) говорити о било каквим друштвеним реформама, о промени историјског пута, о надилажењу века апсурда, ако Христа немамо у срцу; ако, пак, имамо Христа, све остало је другостепено. Могуће је да ће после века апсурда наступити неки нови век; али је вероватније од свега – и хришћани морају да буду спремни за то – да такав век неће наступити, и да ће наше столеће, у ствари, бита последње. И тада ће, можда, као потоње и одлучно сведочанство о томе столећу хришћани дати своје сведочанство и то мученичком крвљу. Али то је разлог за радовање, а не за очајање. Јер хришћанин не полаже наде у овај свет и земаљска царства; његова нада је за њих сасвим апсурдна. Његова је нада – Царство Божије, које није од овога света.“

Том надом нас је орадостио и Милан Церовина. Хвала му због тога и од Бога награда.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Извор: IFAM NEWS