Милош Ковић: Нема повлачења, нема предаје
Београдски синдикат одржао је у суботу 11. јуна велики, тријумфални концерт на Ташмајдану. Карте су биле распродате, све је било препуно, па се рачуна да их је гледало преко 10.000 људи. Летњи пљускови само су допринели сјајној атмосфери. Публика, потпуно мокра, певала је у глас са „Синдикатом”, размењивала кишобране и кабанице. На сцени се појавио и Академски хор „Обилић”, а потом и неколико млађих сабораца „Синдиката”, са београдске хип-хоп сцене (Смоке Мардељано, Арафат, Марлон Брутал).
Ангажовани, бескомпромисни, побуњенички текстови, отпор пред насиљем, подршка слабима, потрага за смислом у великом граду, у којем је „све дозвољено, али све не користи” – све је то, у песмама „Београдског синдиката”, праћено јасним порукама о нужности заузимања става и свакодневног избора између добра и зла, истине и лажи, подвига и издаје. Можда је најснажнији био тренутак када је на бину изашла дванаестогодишња Павлина Радовановић, из метохијског гета Ораховца, и праћена хармоником свог учитеља, композитора Гаврила Кујунџића, својим снажним, детињим гласом отпевала „Тамо далеко” и потом, са „Синдикатом”, „Догодине у Призрену”. Градска омладина певала је и скандирала „Косово је срце Србије”. Један букет цвећа са врха трибина стигао је, из руку у руке, све до бине и Павлининих руку. Затим је на сцену изашла Даница Црногорчевић и заједно са Павлином и „Синдикатом” отпевала „Са Косова зора свиће. Уследили су, у даху, „Једина Српска”, „Весели се српски роде”, скандирање Даничиног имена, па „Свиће зора”. Онда су се наставиле стандардне БС песме. Концерт је потрајао пуна четири сата.
Све је могло да се упореди само са наступом „Београдског синдиката” од пре десет година у препуној „Арени”, када се потврдило да овде није реч о забави него о значајном друштвеном феномену. После година у којима су их медији и организатори концерата у Србији у широком луку заобилазили, док су у Црној Гори певали на литијама и бивали забрањивани, вратили су се у свој град и показали да су слушанији и популарнији него икада.
Оно што причу о „Београдском синдикату” чини посебно важном, јесте чињеница да, баш као што Павлина Радовановић представља аутентичан глас српске деце из косовских и метохијских гета, они представљају глас неколико генерација српске градске омладине. Широм Србије, Српске и Црне Горе студентске журке и основачке матуре незамисливе су без њихове музике. Чланови „Синдиката” увелико су ушли у четрдесете, али њихов утицај на културе младих је огроман и непорецив.
Уз то, ако постоји аутентични дух Београда, онда га у популарној култури понајбоље изражава „Београдски синдикат. Иако другачијег звука и различите генерацијске самосвести, по томе су најупоредивији са „Партибрејкерсима”. То није Београд каквим га приказују медији: преплашени, прилагодљив град који покушава да буде неко други, не би ли био прихваћен, потапшан по рамену, поштеђен бомбардовања и харања. Београд „Београдског синдиката” је самосвестан, велики град, жедан истине и слободе, свестан богатства сопственог наслеђа. Непомирљив према свакој лажи и намештености, „Београдски синдикат” је, великоварошки широк, увек спреман да се нашали на сопствени рачун.
Са „Београдским синдикатом”, целе генерације младих људи почеле су да певају о Косову, о Републици Српској, о литијама у Црној Гори. То је промена која се у нашој земљи, али и у свету, види у последњих неколико година. У сукобу са моралним релативизмом и материјалистичким нихилизмом својих родитеља, млади се враћају традицијској побожности, предањима и сопственим, националним културама. Нигде се то није боље видело него по масовном учешћу младих на литијама у Црној Гори. У Србији и Српској, од Лебана до Приједора, данас постоје небројена родољубива, православна, омладинска удружења. У њиховом деловању, као и у песмама „Београдског синдиката, уз све родољубље, нема непријатељства према „другима” и „другачијима”. Можда је то последица обојености овог новог омладинског патриотизма православљем и хришћанском трпељивошћу.
Данашње омладинске организације веома често су посвећене хуманитарном раду на Косову и Метохији. Косово је, штавише, постало лозинка нових нараштаја. Све анкете показују да лавовски део младих људи не прихвата било какво одрицање или „разграничавање” Србије са сународницима и светињама на Косову и Метохији. Песме „Београдског синдиката”, поготово „Догодине у Призрену”, нека су врста химне ових генерација. На Косову и Метохији они данас трагају за смислом својих појединачних егзистенција, ту почињу да разумевају да припадају народу који је и данас, као толико пута у прошлости, осуђен на смрт и нестајање. У сусрету са косовским и метохијским светињама, они схватају да постоји нешто што надраста човекову појединачну егзистенцију, што не почиње његовим рођењем и не завршава се смрћу. На Косову се учи да се личност човека не гради отимањем него давањем. Ту, у српским гетима, млади људи виде шта значи потпуна обесправљеност, али и почињу да разумевају да је човекова основна дужност да се томе свим својим силама супротстави.
Немирење са злом је једна од најважнијих порука које својој публици шаље „Београдски синдикат”. Ако је у њиховим старијим песмама понегде и било песимизма, какав проналазимо у нашој званичној медијској култури, они данас позивају на покрет, активизам и борбу („Нема повлачења, нема предаје”, „Систем те лаже”, итд): „Систем те лаже, не веруј шта ти каже, овај живот је борба од рођења до гроба, зато устани одмах…”
Ако је судити по песмама и популарности „Београдског синдиката”, свет који долази могао би да буде бољи од оног у којем сада живимо. Једна заједница може да поднесе и највећа искушења када зна шта су јој циљеви. У сазревању свести о томе, улога „Београдског синдиката” је непроцењива.
Ванредни професор историје на Филозофском факултету у Београду
