Владимир Умељић: ДРАЖА МИХАЈЛОВИЋ И СРПСКИ  „АНГЛОСАКСОНСКИ ПРИЈАТЕЉИ“

У окупираној и распарчаној Југославији 1941-1945. постојала су два (претежно српска) покрета отпора, комунистички партизани и ројалистички четници. Комунистички властодршци су по завршетку Другог светског рата учинили све што су могли да би оцрнили четнике, као „немачке и италијанске колаборационисте и народне издајнике“.

То „све што су могли“, међутим, показало се недовољним, истина се не да убити. Многобројни немачки нацистички, као и савезнички историјски извори показују сасвим другачију слику.

Немачки историчар Д. Г. Ерпенбек сматра да је Дража Михајловић на крају био „смрвљен између (и од стране) два тоталитаристичка система, нацистичког и комунистичког“, но да ли је то читава истина?

Другим речима, колики је удео Запада, пре свега његовог англосаксонског дела, у трагичном усуду генерала Михајловића, који је и по цену живота, поред примарно српског националног, заступао и њихове виталне интересе у оквиру анти-хитлеровске коалиције?

Сходно томе, да ли би нпр. и Володимиру Зеленском било данас за препоручити да прочита доње редове и размисли о питању – постоје ли за Запад заправо „миљеници, сарадници, пријатељи, савезници“ ван његове културолошке традиције или су дотични за њега само „корисни идиоти“, који се данас тетоше а сутра одбацују и препуштају и најцрњој судбини?

 

Нацисти су знали ко су били следбеници генерала Драже Михајловића: „Четници су били српски добровољци, који су још од самог ослобађања од турске власти преузели заштитну улогу у односу на своје још неослобођене сународнике и спремали терен и за њихово ослобађање.“

Сходно томе забележили су и: „Из ратног дневника немачког Главнокомандујућег за Србију јасно произилази да су српске националне снаге, четници, били од самог почетка носиоци покрета отпора.“

Предводник четника је био генералштабни пуковник Дража Михајловић, који још пре почетка Другог светског рата, као предавач на војној школи, врло оштро (и далековидо) критикује круту одбрамбену доктрину Југославије, као једну врсту „Мажино-линије“ и развија теорију о одбрани унутар земље. Услед тога бива по казни премештен, али упркос томе пише меморендум „О герилској одбрани Југославије“ и – опет бива кажњен.

Он одлучно одбија капитулацију у Априлском рату: „Ви можете да положите оружје и да се предате, али ја ћу да наставим борбу на четнички начин заједно са онима, који желе да ме следе.“

Потом се, у униформи и под оружјем, пробија кроз Босну и Херцеговину и организује свој штаб на једном брдском масиву у централној Србији, на Равној гори. Већ четири дана по званичној капитулацији Југословенске краљевске војске, 22. априла 1941. губе у четничкој заседи код села Доњи Добрић код Јадра животе један немачки официр и два подофицира. На то Немци спаљују село и одводе седамдесет становника као таоце у затвор.

Нацистички извори јављају: „Крајем маја долази до оружаних сукоба између српских четника и немачких окупационих снага а у јуну се четири припадника Михајловићеве организације јавно вешају.“

За подсећање, југословенски комунисти су започели оружане акције тек после Хитлеровог напада на Совјетски Савез 22. јуна и у послератној Југославији се славио 07. јули, дан када је Жикица Јовановић-Шпанац у Белој Цркви код Крупња убио два српска жандарма.

Може ли бити славодобитнијег начина борбе против нацистичких окупатора?

Почетком септембра 1941. Дража Михајловић успева да успостави радио-везу са Лондоном и, како бележи Ј. Пијекалкијевич, „Брзином ветра се шири вест по Европи и у Главном штабу анти-хитлеровске коалиције о легендарној првој организованој герили у Другом светском рату.“

Он 07. децембра 1941. добија чин бригадног генерала, 11. јануара 1942. бива именован војним министром и командантом Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) а 19. јануара 1942. бива унапређен у чин дивизијског генерала.

После Хитлеровог напада на Совјетски Савез лаћају се и југословенски комунисти оружја и чак долази до почетне кооперације ова два покрета отпора. Већ у јесен, међутим, долази до првих оружаних сукоба између српских четника и (претежно, скоро искључиво српских) партизана.

Тиме се овај рат обогаћује за још једну димензију – осим српско-немачког, српско-италијанског, српско-мађарског, српско-бугарског, српско-албанског (на Косову и Метохији) српско-муслиманског (у Босни Херцеговини) и српско-хрватског (у тадашњој НДХ), сада почиње и један српско-српски рат.

Једно краткотрајно примирје било је договорено 20. новембра 1941. у Чачку и Михајловић шаље телеграм у Лондон: „Учинио сам све и успео да прекинем братоубилачку борбу, коју је изазвала друга страна. У досадашњим борбама против једних и других (нациста и комуниста, прим. аутора) утрошио сам скоро сву муницију. Улажем највеће напоре да удружим све народне снаге и извршим реорганизацију за одлучну борбу против Немаца.“

Овај сукоб је, по свему судећи, тешко могао да буде избегнут услед огромне, дијаметралне разлике између ова два покрета отпора, у односу на идеологију, стратешки циљ и избор тактичких путева који су водили ка њему.

Циљ четничког руководства је било национално ослобођење и рестаурација демократско-грађанских односа. Комунистичко руководство пак тежило је ослобађању земље, али истовремено следило и директиви Коминтерне и тежило растерећењу нападнутог Совјетског Савеза, као и преузимању послератне власти, дакле формирању једне државне једнопартијске диктатуре совјетског типа.

Сходно томе, партизански вођа, хрватски комуниста Јосип Броз Тито је инсистирао – упркос енормним губицима међу српским цивилним становништвом – на даљем вођењу оружане борбе тј. на безобзирном провоцирању бескрупулозне нацистичке окупационе силе, док је Дража Михајловић, како пише аустријски историчар Ј. Матл, прогласио „одржање и спасење супстанце српског народа од уништења“ за свој приоритетни циљ.

Јер масивна немачка одмазда после почетка герилских акција још једном је потврдила његову стару тезу о немогућности вођења отвореног, а камоли једног фронталног рата против тако надмоћног непријатеља. Брутални одговор нациста је довео, нарочито после „Кајтеловог наређења“ до масовних стрељања цивилних талаца и хиљада жртава, 17. октобра у Краљеву, 18. октобра у Крагујевцу и 19. октобра у Ваљеву.

После ових нацистичких масакара над (јеврејским, ромским и пре свега српским) цивилима, Михајловић је изјавио: „Када је ово прошло, схватио сам да никада више не бих нанео толико јада овој земљи, осим ако би то резултирало тоталним ослобођењем“.

Сходно томе, четници су се у Србији одговарајуће пасивизовали.

Немачки историчар Д. Г. Ерпенбек коментарише: „Михајловић је покушао да настави традицију српских четника, али је – конфронтиран са политичким циљевима комуниста – и сам био гурнут у једну политичку улогу. Јасни фронт фашиста и антифашиста се распао и национални и демократски покрет Драже Михајловића се одједном нашао између два тоталитарна система (нацисти и комунисти, прим. аутора). Из тога је неминовно следило једно унутрашње питање – ко је заправо сада „непријатељ бр. 1“ и то је у крајњој консеквенци довело Михајловића у фаталну ситуацију да на крају буде смрвљен између (и од стране) ова два система.“

Но чињеница пасивизирања четника, као и невољна толеранција тактичке сарадње појединих команданата на терену (нарочито у тадашњој геноцидној хрватској држави тј. у Црној Гори) са окупационим властима а што су и Британци одобравајуће звали „Accomodation“ („прилагођавање“), није од њега направила „колаборационисту и народног издајника“.

Против тога говори исувише велики број верификованих историјских извора.

Није без значаја ни нпр. да је Михајловић осудио на смрт чувене четничке војводе (Коста Пећанац, Машан Ђуровић) – и дао да се пресуда изврши – јер су отворено колабориралиа са немачком окупационом силом и Миланом Недићем, као и да је из истих разлога покушао да ликвидира и Димитрија Љотића.

 

Један од тих извора је и потерница, коју је највиши представник немачке окупационе силе у Србији 1943. расписао за њим (слично потерници за Брозом), уценивши му главу са 100.000 златних рајхсмарака:

 

„100.000 РАЈХСМАРАКА У ЗЛАТУ ДОБИЋЕ ОНАЈ, КОЈИ ДОВЕДЕ ЖИВОГ ИЛИ МРТВОГ ВОЂУ БАНДИ ДРАЖУ МИХАЈЛОВИЋА

Овај злочинац бацио је земљу у највећу несрећу. Отупапивши од развратног живота, уобразио је да је позван да „ослободи“ народ. Као енглески плаћеник, овај смешни хвалисавац није ништа друго радио, већутирао пут бољшевизму и тиме помагао да се униште сва национална добра, која су народу од вајкада била висока и света.

Он је тиме пореметио мир сељака и грађанина, упропастио имање, добро па и живот хиљада људи а земљу бацио у неописиву беду и невољу. СТОГА СЕ ОВАЈ ОПАСНИ БАНДИТ У ЗЕМЉИ УЦЕЊУЈЕ СА 100.000 РАЈХСМАРАКА У ЗЛАТУ.

Онај који докаже да је овог злочинца учинио безопасним или га преда најближој немачкој власти, не само што ће добити награду од 100.000 Рајхсмарака, него ће тиме извршити и једно национално дело, јер ће ослободити народ од бича нечовечног крвавог терора.

 

Врховни заповедних немачких трупа у Србији“

 

Познато је уз то, да је његова супруга Јелица први пут била ухапшена од стране Гестапоа већ у јесен 1941, док је друго хапшење – заједно са сином Бранком и ћерком Горданом – уследило у априлу 1942. и то на тражење Недићевог Министарства полиције: „Не видим разлога да син и ћерка Драже Михајловића могу слободно да живе у Београду, што је случај с многим породицама оних који су у шуми (…)“ писало је у елаборату дотичног министарства, који је био упућен команданту немачких трупа, генералу Бадеру.

Немци на то одмах расписују објаву у којој захтевају од Михајловића и његових официра да се предају или ће им похапсити породице. Како ови то не чине, следе хапшења и одвођења у логор на Бањици, где Михајловићева породица остаје као таоци до краја 1943.  После пуштања из логора, деца се пребацују на Равну Гору а после слома четничког покрета комунисти их мобилишу у своју војску.

Генерал Дража Михајловић је преживео Други светски рат и доживео повлачење Немаца из своје земље. У међувремену одбачен од стране својих западних „савезника“, али и од свог српског краља, он наставља са герилском борбом против нових комунистичких властодржаца све до 1946, када бива ухваћен. После једног монтираног политичког процеса, Титов режим га – као „колаборационисту и народног издајника“ – осуђује наравно на смрт и у тајности егзекутира.

Како га Запад третира за време његове борбе против нациста?

Дража Михајловић је вероватно једини „нацистичко-фашистички колаборациониста“, који је од америчког председника Трумана 29. марта 1948. године посмртно добио високи орден „Legion of Merit“, као признање за заслуге у борби против нацизма и фашизма. Јер четнички покрет отпора је спасао животе око 500 војних пилота антихитлеровске коалиције, превасходно Американаца, који су били оборени над Србијом. Међу њима се налазио и амерички мајор Ричард Фелман, који је ову спасилачко подухват 1994. означио као „највећу операцију спасавања америчких живота на непријатељској територији у историји ратова“.

Претходно му је француску генерал Шарл де Гол већ 02. фебруара 1943. доделио француски орден Croix de Guerre avec Palme, француски „Ратни крст“. Амерички председник Франклин Д. Рузвелт је у једном писму 14. октобра 1942. хвалио Михајловићеву „храброст за пример, која се испољава у његовој борби против окупатора“ и потом – пред крај рата и већ са савезничком победом пред очима – изјавио да је „Михајловићева борба била врло важан допринос победи савезника“.

Амерички генерал (и будући председник САД) Двајт Ајзенхауер је 1942. послао „најбоље жеље и поздраве свом ратном другу Дражи Михајловићу у име америчких војних снага“ а британски министар иностраних послова Антони Иден је при једном свечаном говору изјавио, да се „на српској територији бори једна регуларна југословенска армија против непријатеља, под вођством великог јунака Драже Михајловића“.

Тја, није искључено да би овај Енглез од краја 20. века па до данас на Западу због ове изјаве („на српској територији“) био апострофиран као „великосрпски шовиниста“, јер и тада је било познато да су се српски четници борили на територијама данашње Србије, Црне Горе, Хрватске и Босне и Херцеговине.

У САД је шта више 1943, био снимљен и играни филм„Chetniks! The Fighting Guerillas” („Четници! Борбена герила!“), који је глорификовао борбу четника Драже Михајловића против нацистичких окупатора. Филм је убрзо постао веома популаран, али је био релативно брзо скинут са програма, јер је Запад већ крајем исте године одлучио да се дистанцира од њега и да стане иза Тита.

Америчка ауторка Мери Мостерт је 2005. подсетила на тадашњу политичку констелацију:

„Дража Михајловић, јунак Другог светског рата, чија улога у јавности је врло искривљена, јер је тадашњи британски премијер Винстон Черчил одлучио да помаже хрватском комунисти Титу. Резултат је био да је Србин Дража Михајловић, који је спасао стотине америчких живота, био од стране хрватског комунистичког диктатора Тита егзекутиран 17. јула 1946.

Ова услуга британског премијера совјетском диктатору Стаљину, дакле жртвовање Михајловића и Срба није, наравно, довела до мира у послератном свету, али јесте временом довела дотле, да српски допринос у Другом светском рату постепено падне у тотални заборав.“

У овом светлу добијају наводи Игора Ивановића од 22.05.2022. додатну тежину (пренесено са сајта „Нови стандард“ у латиничном оригиналу :

 

„Engleska prevara

Po ovim dokumentima Draža je smrtno bolestan od tifusa pristao da se na improvizovanom aerodromu kod Višegrada ukrca u „saveznički“ avion, nakon čega bi ga Englezi odveli na dalje lečenje. Tamo su ga umesto engleskih oficira sačekali Oznini oficiri preušeni u engleske uniforme. Dakle, po ovoj verziji nedvosmisleno su ga izdali Englezi, koji su ga namamili na ovaj način, i onda samo naveli oznaše na realizaciju plana: radili su zapravo sinhronizovano. Kao dokazi za ovu verziju događaja koriste se razni natpisi, dokumenta i svedočenja. Recimo, natpisi iz američke štampe iz jula 1946. godine, između ostalih „Herald Ameriken“ i „Čikago dejli tribjun„, koji u opširnom tekstu detaljno opisuju hapšenje generala Mihailovića uz pomoć engleske prevare. Izveštaj o Dražinom hapšenju od 1. juna 1946. pod oznakom „strogo poverljivo“ od strane vojno-obaveštajne službe SAD sa sličnim sadržajem. U Švajcarskoj je 16. avgusta 1946. objavljen u listu „L` žurnal D` Iverdon“ tekst identičnog sadržaja u kome je citirano pismo četničkog majora Miloša Markovića, komandanta Požeškog korpusa. Marković je bio u neposrednoj blizini mesta gde su se spustili „engleski“ avioni i bio je neposredni svedok hapšenja generala Mihailovića od strane oznaša prerušenih u engleske oficire.“

 

Сходно томе, да ли би нпр. и Володимиру Зеленском било данас за препоручити да прочита горње редове и размисли о питању – постоје ли за Запад заправо „миљеници, сарадници, пријатељи, савезници“ ван његове културолошке традиције или су дотични за њега само „корисни идиоти“, који се данас тетоше а сутра одбацују и препуштају и најцрњој судбини?