СТОП НАТИЗМУ: УНИВЕРЗИТЕТСКИ СТАЉИНГРАД ЈЕ ПАО 

СТИГЛА ЈЕ ДОБРА ВЕСТ

Натисти на Универзитету у Београду су поражени: Милош Ковић је постао редовни професор Философског факултета, са кога је, гласом науке и силом правде Божије и људске, протеран нечастиви дух натизма. ( Добро, није сасвим протеран, али је, бар привремено, егзорциран ). И то је добро – добро је за Ковића, добро је за наставу историје на Философском факултету, за тамошње студенте, за све нас, за Србију. Зашто? Зато што је Милош Ковић сведок да има наде у борби, и да, како рече Достојевски, вредан човек, макар и везаних руку, може учинити много добра. И доказано је да нисмо мртви, чим се подвизавамо за вредности које су изнад стомака, негде у пределу срца.

Ако је Србија земља под криптоокупацијом НАТО пакта, и ако многи интелектуалци престају то да буду чим им неко од НАТО гаулајтера у јавном животу припрети прстићем, онда је јасно да је Ковићева жртва прави пример како се брани не само интелектуално поштење и правда којој пева српска химна, него и како се „служи отечеству“, да се не би било „Бранковић, погано кољено“. И шта ме брига што ће неко да ми спочитава епичност и претеривања и хиперболе својствене динарском менталитету? Ја ћу још јаче да запевам:

 

КОМАДИ ОД РАЗЛИЧНИЈЕХ КОСОВСКО – КОВИЋЕВСКИХ ПЈЕСАМА

Који оно добар јунак беше

Што једанпут чињеницом мане

И потуче чету НАТОликих?

Оно беше Ковићу Милоше!

….

Шта се бели покрај реке Саве?

То се бели славни Шабац граде

Што нам роди Ковића Милоша,

Тај не дрхти од НАТО олоша.

…..

Ој Милоше ко ти не завиди?

Заточниче благородног чувства,

Кога воде Лазини завети

Да победиш све НАТО авети…

 

И тако даље, и томе слично. Пошто сам дао на вољу свом динарству, макар било и хиперболисано, па и донкихотовски смешно, да се ипак вратимо основи Ковићевог прегнућа. А то су, наравно, Лазареве речи:“Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка.“

Зато је Ковић, у име свих неодустајника Завета, трпео „светске шибе, руге, неправде силних и злоставе гордих“ ( Шекспир: Хамлет ) јер је православни Србин, Србин Светог Саве и кнеза Лазара. Врхунски научник, озбиљан педагог и – хришћанин.

 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, ОТАЦ ЈУСТИН, МИЛОШ КОВИЋ

Године 1939, о петстопедесетогодишњици Косовске битке, Николај Велимировић пише да „ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово“ . Битка за Цариград 1453, у којој је јуначки пао Константин Једанаести, последњи ромејски цар ( по мајци Јелени, од србског  рода Драгаша ) јесте     била херојска, али је доживљена као пораз, и није се  уздигла до оних висина на којима стоји Лазарев бој за Царство Небеско. Зашто је Косово тако велико? Зато што, по Николају, „цео један оружан хришћански народ, као један оружан хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину, него као свеживотворни лек. /…/ У историји хришћанских народа нема познатог случаја да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и оде у смрт за веру своју. НЕ У СМРТ САМОУБИЛАЧКУ НЕГО У СМРТ ХЕРОЈСКУ ( подвукао В. Д. )/…/Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ. Баш нас је Косово учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али, у исто време, и наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам је галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, које несумњиво више вреди од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово. Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео позар, претрпео га је велики господин Вук Бранковић, а не кнез Лазар. Ко жртвује свој живот у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је имао и могао, и – победио је/…/А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека  благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена“.            А отац Јустин Поповић, у „Косовској етици“, наглашава:“Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи – живот, ради оног што је најдрагоценије на небу – ради правде-/…/Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама  и пролазностима/…/ Деси ли се да народ себичност прогласи за своје врховно божанство,он се претвара у људождерску машину, која најзад саму себе уништава./…/Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. /…/Јеси ли владика, ти си заиста народни владика, ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник, ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданске етике и видовданског еванђеља“.

Милош Ковић, етичар косовске етике, скупа са Николајем и Јустином може смело да каже, као у својој књизи „Завети“: Косовска битка је већ у свом времену схваћена као пресудан историјски догађај. Маричка битка није била мања ни по значају ни по броју учесника. Српске државе нису пале те 1389, него 1459 (Србија) 1463 (Босна) 1496 (Црна Гора). Осим историјских догађаја, међутим, историчари проучавају и оно што су људи из прошлости мислили и осећали. А они су Косовску битку разумели као суштински прелом. Већ савремени историјски извори, најближи догађају, сведоче о свесној жртви кнеза Лазара и његових војника, „великих и малих“, за Небеско царство и о њиховој решености да испуне завет Светог Саве и Светог Симеона. Новозаветни мотив опредељења за Небеско царство у старој српској књижевности помињао се особито поводом повлачења владара са престола и одласка у манастир. У Дечанској повељи се, на пример, каже да су Свети Сава и Свети Симеон земаљско царство заменили Небеским. Кнез Лазар је само испуњавао њихов Завет. У најстаријем култном спису о Косовској бици, најближем догађају, насталом између 1390. и 1393, Пролошком житију кнеза Лазара, каже се да су Лазар и његови витезови у бој кренули „као тврде јемце имајући“ „Симеона, новог мироточца и светитеља Саву“ и да су били „наоружани“ „молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве“. Зато се каже да је Косовски завет потврда Светосавског завета. То је од кнеза Лазара очекивала и Српска црква, која га је изабрала међу свим осталим обласним господарима, коју је он измирио са Васељенском патријаршијом. Лазарев избор између два царства пронаћи ћете и у списима насталим у време Косовске битке и у народној песми Пропаст царства српскога, коју је почетком 19. века игуману манастира Шишатовац Лукијану Мушицком у перо изговорила убога „слепица из Гргуреваца“. Ту све, како је приметио Бошко Бојовић, има новозаветну форму и суштину – кнежева вечера, последња причест, издаја, страдање Лазарево, страдање војске, као страдање апостола. У потоњим вековима Косовски завет ће бити различито тумачен и називан: Видовданска етика, Видовданска идеја, Косовско опредељење, Косовски подвиг. Али његова суштина остаће иста.

Косовски завет ће надахњивати српску уметност у дословно свим епохама. Он ће покретати Србе у пресудним историјским тренуцима. Просечном лаику рат Срба са 19 земаља НАТО-а 1999. године, због Косова и Метохије, може да изгледа ирационално и безумно. Али, онај ко разуме српску историју, схватиће да су Срби чак и тада, често несвесни смисла свога подвига, испуњавали Косовски завет.“

Професоре Ковићу, заузмите катедру!

НА МНОГАЈА И БЛАГАЈА ЉЕТА, НАРАВНО!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ