МАРИНА ХАКИМОВА – ГАЦЕМАЈЕР: МИ НЕ ГЛУМИМО, МИ РАДИМО УЖИВО!

Одмакни се од прошлости! Отргни се! Искорачи! Отплачи и насмеј се! Урони у сада! Време нас прекрива таласом, уништавајући познати мали свет. Време нас баца на прву линију фронта – саосећај, моли се и бори се!

Многи људи данас примећују паралеле са прошлошћу. Недавно сам и ја јасно сагледала далеку и нимало своју прошлост у Немачкој, кад је мој вољени муж Немац рекао: „Сада имати жену Рускињу попут тебе је као имати жену Јеврејку 1938. године“. Био је крај фебруара. И кренули су руско-немачки разводи у Немачкој. А Европу су преплавили наступи под паролама „Москаљаку на Гиљаку“ и „Руси су овде непожељни“.

Нисам била у Донбасу, али сам затекла део фронта у Немачкој – ватрен, зао, адреналински… Немци су се умешали у то, узели су то у себе као кисеоник, и сада живе у таквој садашњости. Информационо поље на Западу одавно је прогутало свачији живот. Информационо поље је ритам европског времена, мелодија уз коју Европљани плешу док доручкују, ручају и вечерају.

Инфо поље није само у ТВ кутијици, оно је већ у плућима – у крви. Стилистика, естетика, и више –  физиологија. Упоредићу то са музиком. Изабереш ујутру, на пример, реге. И плешеш весело по цео дан. Укључиш војнички марш – увече ћеш се с неким потући или бар посвађати. Инфо поље је животни стил, расположење, ритам у коме кроз ваш торзо тече ваша податна крв. На физичком нивоу, немаш увек представу о чему пева астматични Боб Марли, али плешеш уз његово запаљиво „но вумен, но крај“.

То је магична моћ уметности, и Запад ове технике у рату против нас одавно користи. Ради сто посто. Фантазија постаје стварност, лаж постаје истина, јер се, према Висоцком, оно веома талентовано пресвлачи у чисту, веродостојну одећу. Наша снага је у истини, али је и наш културни застој у истини. Не можете се пробити кроз западну свест са чистом искреношћу. То је као да идете цвећем на хаубицу. Гола истина неће победити, не надај се.

За стотину деце која су погинула у Донбасу под украјинским бомбама, увек ће се наћи дирљива девојчица у венцу, прекривена жуто-плавом заставом, која ће на франкфуртском тргу певати „Москаљаку на гиљаку“. И Немци неће чути јецаје донбаских мајки, они ће слушати певачицу. И плесаће заједно с њом по целој Немачкој, и носиће заједно с њом њен жуто-плави барјак.

Истина на Западу не функционише, јер се она не гура. Гура се уметност, чешће – вулгарност, претенциозна, испод сваког нивоа, испод појаса. Избеглице у наводно крвавим шортсевима су – бомба. А подрумска деца из градова уништених украјинском војском – за Немце су неупечатљива, сива видео секвенца, која се чак и не сматра артефактом.

Европљани су годинама вакцинисани против истине и сада имају јак имунитет на истину. Видео записима из донбаских подрума њима ништа не можете доказати. Јер информација се не перципира на нивоу свести, савести, разумевања. Искључиво на нивоу емоција! На животињском нивоу. Уметност удара у стомак јаче од снимка из подрума. Штавише, што је неукуснија, што је ниже дно ове уметности, то се она боље прихвата.

На западу се уопште не чује жена која на позадини рушевина јеца и прича о злочинима „Азова”. А ево дечака у панама шеширу, плеше на сцени Евровизије – за „Азов“ – и публика га прати. Запад данас живи по законима кунсткамере – мртва наказа у формалдехиду, избеглице разбацане по европским трговима, њихово урлање, кревељење и хистерија –  одличан, ефикасан начин за борбу против нас.

Не причајте о образовању, развоју, промишљености! Заборавите на мисао! Западни масовни медији раде само за подсвест – право у стомак. Не бирајте храну. Не проучавајте композицију. Не смарајте. Ми ћемо вам сами отворити уста и испунити их укусом девојке у венцу. И није изненађујуће што је сада на Западу чак и паковање неке робе офарбано у боје украјинске заставе. Са украјинском заставом је укусније, задовољавајуће, јефтиније.

Ми не губимо у информационом рату, ми се боримо на другом, материјалнијем терену. Ја сам неколико месеци бомбардовала Немце видео снимцима осмогодишњег рата у Донбасу. Нису ми веровали и препричавали су безбројне лажне. Али једног дана послала сам Немцима клип са песмом „Плыве кача“ Акима Апачева, са азовцима који су се предали. И само овај клип је успео! Зато што је музика која прати видео улетела директно у подсвест. Документарци нису импресивни, али се пробија жива, искрена и права уметност. Она брише све лажљиво. Гримасе, хирове, хистеричне лажи обара жива уметност заснована на стварности – на чињеницама.

Живи цвет не ратује са осушеним. Он само цвета и мирише. Насупрот постмодерном музеју реткости и декадентном разврату, на донбаским пољима рађа се и расте уметност стварности. Уметност остваривог и оствареног. Непобитног.

Твоје слово Z на колима, „Бесмртни пук“, добровољци у Москви и Волгограду, родољубиве песме са друштвене мреже, песме Ане Долгарјеве и Олге Старушко, извештаји наших војних дописника, реп Апачева, баћушка из сеоске цркве који прича о светим ратницима, учитељи из обичне краснодарске школе №52, који су заједно са ђацима простирали дуж целог округа, на километар, огромну георгијевску ленту, мој питерски познаник, бизнисмен, који је за свој новац купио дарове ветеранима 9. маја, моја познаница-режисер која је снимила видео-ролик „Поносим се што сам Рус!“

Ово је моћна нова уметност, која ради у нашој садашњости специјалне операције, за добробит ваше и моје будућности. Жива стварност ликвидира западњачки мејнстрим, поништава депресивну интроспекцију, брише са хоризонта све оно лажљиво, иако талентовано скројено.

Ми не играмо инфо-игре као карте: да једна лажна скрива другу, да једну лаж побеђује друга, софистициранија, провокативнија, гласнија и хистеричнија. Ми не глумимо, ми радимо уживо. Као песници Донбаса – са својим личним, проживљеним. Лично искуство Донбаса размотава временске заврзламе и разбија најчвршће гламурозне чворове.

Специјална операција нас је обнажила, отрезнила, умила. Ново време! У коме ћемо, чак и уз реге Боба Марлија или реп Хаскија, свеједно, умети да разликујемо лажњак од сопствене живе стварности.

Марина Хакимова-Гацемајер

(Взгляд; превео Желидраг Никчевић)