То што Јапан позива САД да присуствују обележавању годишњице атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија, а забрањује Русији због Украјине, парадокс је без премца у новијој историји и не може се оправдати политичким интересима америчких савезника на Далеком истоку.
Обележавање годишњице америчког бомбардовања јапанских градова Нагасакија и Хирошиме које је предстaвљало преломан догађај у историји 20. века проћи ће без представника Русије – земље која је одиграла кључну улогу и била највећа жртва Другог светског рата.
„То што земља која је била члан фашистичко-нацистичког блока забрањује земљи која је била главна жртва тог блока да учествује у обележавању злочина који су над Јапаном извршиле САД, значи наставак процеса ревизије историје Другог светског рата, који смо ми Срби одавно осетили на својој кожи“.
„Овде је реч о наставку процеса који ми можемо у Европи да пратимо, процеса којим се релативизују жртве нацистичко фашистичког, ја бих рекао, и усташког терора. То видимо и у Украјини где НАТО земље дају пуну подршку рецидивима нацизма. То је нешто о чему би требало да размисле јапански политички лидери“.
„У Јапану већ дуже време постоји перцепција Русије као непријатеља.Једна од великих победа јапанског оружја је она у руско-јапанском рату 1904.-1905. и сећање на тај рат веома је живо. У Другом светском рату Јапан као савезник нацистичке Немачке и фашистичке Италије ратовао је не само са САД већ и са Русијом у позној фази тога рата. Остали су сукоби Русије и Јапана око Курилских острва и тај сукоб и даље подјарује русофобска осећања у Јапану“.
„Ово што се дешава потенцира сукоб и на Далеком истоку поред сукоба који Русија има у Европи. Због тога је за Русију посебно важна Кина која је са НАТО земљама одавно у сукобу. Све то указује на круцијални значај односа Русије и Кине. Одвојене, оне могу да се одупру, али заједно оне чине озбиљну војну и политичку снагу“.
„Постоји сукоб две велике силе, наоружање, пропаганда, територијални сукоби, чињеница да земље НАТО опкољавају Русију, покушавајући да уђу непосредно у њену сферу. С друге стране, имамо политичке елите у земљама НАТО које сасвим очигледно нису у стању да прилагоде амбиције својим моћима. Начин на који се угрожава једна суперсила каква је Русија не сведочи о трезвености и разумности спољнополитичких процена бриселских, вашингтонских и лондонских елита“.