Приговарају ми неки веома блиски и драги људи због недавне објаве поводом промоције З. Кривокапића у Храму Христовог васкрсења.

Преоштро, кажу. Безосјећајно. И одакле ти право да критикујеш свештенике због њиховог слободног умјетничког и политичког избора?

Па ево одакле.

У протеклих десетак година, заједно са оцем Радомиром Никчевићем, оцем Николом Тодоровићем, оцем Зораном Миљанићем и другим нашим дивним свештеницима, уређивао сам „Трг од ћирилице“, најљепшу духовну манифестацију у заробљеној Црној Гори, по благослову блаженопочившег митрополита Амфилохија.

У оквиру тих програма, под окриљем наших храмова, водио сам буквално стотине књижевних вечери, са пажљиво одабраним, најугледнијим и најхрабријим гостима-учесницима.

Кажем: најхрабријим – јер је за то вријеме дио тобожње црногорске „елите“, оличен у З. Кривокапићу, био на Ђукановићевом кориту, не усуђујући се да привири на било какве јавне српске скупове. Да бар привире, па да им митрополит каже: „Благо мени!“

Знам, дакле, шта је сагласје Цркве и књижевности, научио сам то понајвише од нашег митрополита. И знам колико је у нашем свештенству образованих и суптилних душа, неустрашивих бораца за светосавско православље, јер сам с њима живио и служио.

А што се тиче компетенције да оцјењујем квалитет нечијег писања, па и ове јадне шкработине З. Кривокапића, поменућу, невољно, само да сам тренутно члан следећих жирија у Црној Гори, Србији и Републици Српској: Андрићева награда, Змајева награда, Дучићева награда, награда „Новица Тадић“, Печат Херцега Шћепана, Огледало српско… Раније: НИН-ова и Његошева награда.

И још да додам, мада је то мојим усплахиреним критичарима по свему судећи ирелевантно: од митрополита сам такође научио да не признајем шиптарско Косово, не хвалим НАТО, не оговарам Србију и Русију… За разлику од неписменог „бајкописца“ кога сад од мене бране веома блиски и драги људи, као да су хипнотисани.