Више од три мјесеца је прошло од када је Москва одлучила да се игра отвореним картама и да се одбаци оно за многе иритирајуће „наши западни партнери“, иако су руске понуде за сурадњу увијек биле на столу, па је с њихове стране тај еуфемизам био искрен. Али све је било узалуд и на крају се морало догодити неминовно и то на територији сусједне и „братске“ земље.

Ипак, Сједињене Државе и њихови савезници су ти који воде три рата против Русије у исто вријеме. „Врући“, економски и пропагандни. “Врући” рат руској војсци иде добро, иако спорије него што су многи очекивали. Више о томе касније. Економски рат против робусне руске економије, темељене на реалном сектору у богатству природних ресурса, искрено пропада. Наравно, Русија доживљава знатне потешкоће. Али оне нису критичне. Праве међународне блокаде заправо нема, прије свега због позиције Индије, Кине, Пакистана Ирана и многих других земаља. С друге стране, западни судионици санкција доживљавају огромне потешкоће, укључујући нагли пораст инфлације и пад животног стандарда становништва.

Зато ратом на информативно-пропагандном фронту САД и њихови савезници настоје компензирати неуспјехе на друга два фронта. Отворене лажи о ситуацији у Украјини се на темељу модерних дигиталних технологија реплицирају у гигантским размјерима. Дезинформације се из помоћног алата политике претварају у учинковито ратно оружје. Лаж, мултиплицирана у таквим размјерима, постаје стварност на темељу које цијеле државе формирају своју политику.

Заташкавање пораза

Ако читате или слушате што Кијев и западни „стручњаци“ пишу и говоре о непријатељствима у Украјини, имате осјећај да Оружане снаге Украјине иду из побједе у побједу, а руска војска је на рубу потпуног пораза. Недавно је заступник Државне думе Русије из фракције Комунистичке партије с популарним украјинским презименом Јушченко, посјетио Доњецк. Одатле се вратио у шоку, не само од онога што неонацисти раде, редовито гранатирајући градове регије тешким оружјем, већ је још више шокиран разорном пропагандом Кијева. Гледајући украјинску телевизију, стекао је дојам да се украјинска војска већ приближава Москви. Чак је назвао Москву како би се увјерио да руски главни град није опкољен кијевским снагама.

Предаја 2500 тисућа бораца Оружаних снага Украјине и нацистичке пуковније „Азов“ у Мариупољу приказана је готово као побједа Кијева. Неw Yорк Тимес тврди да су борци Оружаних снага Украјине храбро завршили своју борбену мисију, а тек након тога је започео процес њихове “евакуације” или “спашавања”, наводно под потпуном или дјеломичном контролом Кијева. Тако се приказује катастрофалан пораз у кључном стратешком смјеру. Тисуће војника и часника Оружаних снага Украјине и националних батаљуна у Мариупољу положило је оружје, подигло бијеле заставе и предало се. Нема ту никакве „евакуације“. Они су ратни заробљеници. Али сама предаја је у Кијеву приказана као манифестација херојства.

Велики порази се потпуно заташкавају. Недавно су Оружане снаге Украјине покренуле нападе на положаје руске војске на југу Украјине. У битку је бачено на десетке тенкова. Највјеројатније, међу 200 борбених возила које је недавно испоручила Пољска. Руска авијација и топништво уништили су у овој битци 26 тенкова. У Кијеву и на Западу о томе се потпуна шутња.

Од Вијетнама до Украјине

Истина, дијелом је за то крива и Русија, која је само кратко објавила вијест да су два велика напада на Херсон одбијена, уз знатне губитке непријатеља. Нема снимки уништене технике, палих непријатељских војника и тока самих непријатељстава. То можете наћи тек на Телеграму, као што су објавили неки судионици ових борби, али је на Телеграму за многе непрегледно и тешко пронаћи жељени садржај у стотинама објава дневно на сваком од канала.

Кијевска пропаганда и стотине западних „војних стручњака“ искрено лажу. Пропагандни строј Кијева и Запада мора стварати слику сталних побједа. Нитко неће трошити новац на војску која трпи пораз. Стога су “побједе”, чак и на папиру или на друштвеним мрежама, најважнији увјет за наставак војне и економске потпоре режиму у Кијеву.

Лажи и дезинформације од стране САД-а и њихових савезника њихова су уобичајена средства пропагандног ратовања. “Озбиљне публикације” и “озбиљни аналитичари” лажу без престанка. Али најупечатљивије је да они који стварно обликују америчку вањску политику вјерују у своје лажи.

Покушавајући преварити свјетску заједницу, варају, прије свега, себе. Тако је било и тијеком Вијетнамског рата, тако је било и у свим ратовима које је Америка водила, било да се радило о Ираку, Афганистану, Либији или Сирији. С карактеристичном америчком ароганцијом, сигурни су да је њихова слика свијета једина истинита. Права слика свијета их баш и не занима. Али то предодређује ланац пораза САД-а у свим ратовима посљедњих десетљећа. Отприлике иста ствар се догађа сада у Украјини.

Наравно, у Сједињеним Државама постоје аналитичари реалног размишљања, на примјер, истакнути стручњак за Русију, умировљени часник маринаца Скот Ритер. Чини се да су његове процјене ситуације у Украјини најпоузданије. Али ни он ни други поштени аналитичари попут њега не одређују вањску политику Сједињених Држава и њихових савезника.

Ток руске операције

Свјетско јавно мнијење присиљено је тврдити да спор развој руске офензиве показује да је руска војска на измаку и то наговјештава њен скори пораз. Да бисмо разумјели истинитост таквих тврдњи, потребно је разјаснити циљеве руске операције.

Ти су циљеви дефинирани у изјави предсједника Путина на дан почетка операције. То је заштита интереса руског говорног подручја Донбаса и пуна контрола над територијама Доњецке и Луганске Народне Републике, демилитаризација или неутрални статус  Украјине и денацификација, односно ликвидација фашизма у Украјини. Циљ окупације цијеле земље и промјене режима није био постављен и није постављен ни сада.

Можда ће бити тако, ако се покаже да је Кијев припремао нуклеарна оружја за сада  у Нуклеарном институту у Харкову и нуклеарној електрани у Запорожју, јер ће се онда морати заузети сва нуклеарна постројења, а двије нуклеарне електране су на самом западу земље. Али и то би била војна акција, а не брисање Украјине с политичке карте свијета, јер је Москва више пута истицала да је неотуђиво право народа ове земље да одређује састав власти у Украјини.

Сви ови циљеви могли су се постићи преговорима на самом почетку операције, уз увјет политичке воље и здравог разума у Кијеву. Било је јасно да Кијев не може задржати Донбас. Демилитаризација би се састојала у усвајању изванблоковског статуса. Денацификација би се провела с усвајањем скупине закона који забрањују нацистичку и идеологију Степана Бандере. Дакле, ништа посебно тешко или немогуће. На разговорима у Истанбулу средином марта готово су се и договорили. Али тада су западни господари Украјине кренули у продужавање сукоба како би уништили Русију. Заправо, овај план се припремао најмање осам година, највјеројатније и дуље.

Ратни парадокс

Дакле, одбијајући учинковите преговоре с Русијом, Кијев и његови власници су се кладили на војну побједу над Русијом. Одлучено је борити се „до посљедњег украјинског војника“. Циљеви рата су се промијенили и то није кривња Русије. Били су присиљени наставити започети посао.

Зашто се офензива у Донбасу и у регији Харков споро развија? Ово се питање представља готово као пораз руске војске. Али нитко, од самог почетка није ни одредио временски оквир за операцију. Руској војсци се не жури. Чињеница је да је кључна задаћа коју је војсци додијелило политичко водство Русије максимално смањење губитака међу њезиним јединицама и цивилним становништвом, као и минимално уништење цивилне инфраструктуре. То је оно што предодређује „спору“ тактику руских трупа. Долази до парадоксалне ситуације када обрамбене снаге Украјине уништавају оно што наводно штите. А трупе које напредују, а то је руска војска, заинтересиране су за смањење штете на цивилним објектима.

Овај се парадокс може лако објаснити, јер Оружане снаге Украјине значајним дијелом чине становници западне Украјине.

У Оружаним снагама Украјине јасно схваћају да не могу задржати те територије. Стога, у обрачуну с руском војском, нити не размишљају о цијени за цивилно становништво. Штовише, намјерно постављају ватрене положаје у клинике, болнице, школе, стамбене зграде, знајући да руска војска максимално настоји избјећи гађање таквих објеката. Отуда и подла тактика кориштења цивилног становништва као живог штита, иако је то монструозно кршење правила и обичаја ратовања. Чак ни СС трупе у нацистичкој Њемачкој то нису учиниле. Али лицемјерни хуманисти на Западу тврдоглаво затварају очи пред овим.

Постоје и други разлози за споро напредовање руске војске. Једна од њих је да се руска војска одувијек припремала за сукоб с НАТО пактом. Могућност судара с украјинском војском највјеројатније није озбиљно ни узета у обзир.

Велики проблем

У међувремену, уз активну помоћ Сједињених Држава, Оружане снаге Украјине постале су шеста најјача војска у Еуропи. Али то је према формалним показатељима, односно према броју и доступности оружја. Но, по разини борбене способности, Оружане снаге Украјине можда су постале прва војска у Еуропи, будући да се дуги низ година намјерно припремају за рат с Русијом. Русија се, с друге стране, почела припремати за сукоб тек три до четири мјесеца прије почетка сукоба, када је постало потпуно јасно да се Оружане снаге Украјине спремају за удар на Донбас и, врло могуће, на Крим.

До тада су створене најмоћније утврде у Донбасу, бригаде Оружаних снага Украјине биле су добро опремљене особљем и оружјем, прошле су темељиту војну обуку, укључујући и под водством америчких и британских инструктора. Индивидуална обука војника регуларне украјинске војске није била лоша. Украјинци су по свему као Руси, па и по вјештинама ратовања. Повијесно гледано, Кијев је мајка руских градова. У Оружаним снагама Украјине официри с руским презименима чине најмање трећину. А у руској војсци трећина војника и официра има украјинска презимена. Ово више личи на грађански рат. Борбене традиције Украјинаца имају стољетни карактер. Дакле, за Русију тврдоглавост украјинске војске није изненађење. Они су као и Руси или су толико измијешани да су разлике незнатне. Многи  ће рећи да су они заправо Руси, али етногенеза било које од данашњих нација је врло незахвална тема, па ћу је одмах пресјећи. Тиме нека се баве пећински националисти, како их зове руски предсједник.

Велики је проблем што су војници Оружаних снага Украјине били подвргнути вишегодишњој индоктринацији у духу помахнитале русофобије. Осам година војницима и официрима Оружаних снага Украјине говорили су да су им Руси непријатељи. Томе морамо додати контролу над војском од стране фанатичних неонациста. Дивизије и јединице су пуне неонациста, који под пријетњом смрћу не допуштају војницима и официрима предају, па чак ни повлачење. То су некакви унутарњи „заштитни“ одреди.

Није никаква тајна ни кориштење такозваних „борбених дрога“, односно средстава која помажу у одржавању борбене способности војника у најтежим тренуцима. Има их колико хоћете, а користио их је ИСИЛ, гдје је то, барем по Кур’ану, „харам“, па зашто не би и Азов и њима слични.

Шта даље?

Тијеком војне операције руске трупе су брзо и готово без крвопролића заузеле Херсон и већи дио регије Запорожје, онај на југу. Ово је велики стратешки успјех. Русија поновно добива изравну копнену везу с Кримом. То значајно смањује вријеме путовања и смањује трошкове испоруке терета на Крим. Главне луке Мариупољ и Бердјанск на Азовском мору и Херсон на Црном мору су под руском контролом. Окупација Херсонске регије значи обнову Сјевернокримског канала, којим је вода из Дњепра долазила на Крим. А то је од пресудне важности за оживљавање кримске пољопривреде.

Сада руска војска рјешава стратешки задатак пробоја у дивовско обрамбено подручје у западном дијелу Донбаса, које су Оружане снаге Украјине стварале осам година. Напредак је спор због задаће која је додијељена постројбама да што више смање губитке. Стога се прво положаји Оружаних снага Украјине обрађују топништвом и зракопловством, а затим долази пјешаштво. Ако се  наиђе на активни отпор, онда се стаје. Идентифицирани ватрени положаји поновно се обрађују зракопловством и топништвом. И тако, ако треба, неколико пута. Напредак је спор, али губици су минимални.

Морал руске војске је висок. Ово је добро увјежбана војска. Разумије за што се и против чега бори. Чињеница да се бори против нацизма, што је већ у крви руских народа, увелике подиже морал војске. А епизоде ругања руским ратним заробљеницима од стране нациста руске војнике чини још тврдоглавијима у борби.

Руској војсци не недостаје модерне војне опреме, стрељива, хране и медицинске потпоре. Руска граница је у близини. Наравно, као и у сваком рату, јављају се проблеми, недостатак одређених средстава за ратовање, као нпр. дронова, али ти проблеми су рјешиви.

Бројност руске војске

Тврди се да је главна слабост руске скупине у Украјини њезин недовољан број. Кажу да то објашњава повлачење руских војника с положаја око Кијева и Харкова, заробљених у првој фази операције. Али теорија ратовања претпоставља максималну концентрацију снага у смјеру главног напада. А руске трупе биле су јако развучене по големом територију Украјине. Сада су усредсређене. И стратешки задатак се промијенио и сада он више није заузимање великих градова, већ пораз Оружаних снага Украјине, што омогућава да се ријеше све друге задаће, укључујући и ослобађање Донбаса.

Проблем недовољне величине војске се до данас није појавио. Основана је прије много година, када су сви говорили да Русија нема вањских непријатеља. Стога, говорили су, нема смисла одржавати велику војску. Смањена је на милијун људи, иако у стварности сада нема више од 850 тисућа људи, а око 350 тисућа у копненим снагама. То је недовољно за највећу државу на свијету с укупном дужином граница од 60.000 километара, укључујући 19.000 километара копнене границе.

Међутим, број војника није пресудан. Уосталом, модерно ратовање воде првенствено топништво, зракопловство и ракетне снаге. Масе пјешака не сједе више у рововима и не трче преко поља у напад. Постоје снаге за специјалне операције. А њих је по дефиницији мало.

Ситуација на терену

Што се тиче опће ситуације на фронтама, на сјеверном боку, у регији Харков, и на јужном крилу, у Херсонској области, руске трупе углавном су ангажиране на обуздавању снага Оружаних снага Украјине. Ликвидација моћне скупине Оружаних снага Украјине и Азова у Мариупољу, гдје је укупно заробљено више од 4.000 војника, драматично је промијенила стратешку ситуацију на југу. Почела је интензивна обнова мирног живота, отклањање посљедица разарања и оживљавање економије.

Главне борбе воде се у Донбасу на подручју Северодоњецка, Славјанска, Краматорска. И тамо је напредак спор, али постојан. Групација Оружаних снага Украјине подијељена је на неколико дијелова. Ствара се потпуно опкољавање низа јединица Оружаних снага Украјине у „котлове“, а затим долази до њиховог поступног пораза. Као што се догодило у Мариупољу.

Војни врх Украјине схваћа опасност од „котлова“. Међутим, политичко водство, Зеленски и његова пратња, као и њихови амерички и британски савјетници, забранили су повлачење трупа. Потребна им је стална потврда успјеха отпора украјинске војске, па чак и, ако је икако могуће, њезиних побједа. То је од велике политичке важности, јер илузија успјеха осигурава наставак испоруке оружја Украјини и наметања санкција Русији. Сама чињеница да тисуће Украјинаца бесмислено гине у котловима не занима врх Украјине и њихове западњачке покровитеље. Води се рат „до посљедњег Украјинца“.

Даљи отпор?

Зеленски и његови западни господари кладе се на двије ствари: мобилизацију за повећање броја војника на милијун људи и на масовне испоруке западног оружја. Па је ли то могуће?

Кажу да ће до љета Украјина, тијеком 4. вала мобилизације, моћи повећати број Оружаних снага на милијун. Бројка је импресивна, будући да састав руских трупа у Украјини не прелази 180 до 200 тисућа људи.

Мобилизацијски потенцијал Украјине прије избијања непријатељстава процијењен је на 900 000 људи. Слиједом тога, кош један милијун више није могуће мобилизирати. У исто вријеме, до 10 милијуна грађана Украјине одавно је отишло радити у Русију и Еуропу и очито се не желе вратити. Штовише, ради се о најспособнијим људима и војног узраста. Онда је након избијања непријатељстава, више од шест милијуна људи отишло је у иностранство. Укључујући много војно способних мушкараца.

Становништво Украјине 1991. је процијењено на 45 милијуна људи. Но, као резултат одласка људи у иноземство на рад и повећане смртности због социо-економске политике, уз дио Донбаса и Крим који су отишли из Украјине, становништво се смањило на 30-35 милијуна. Према неким процјенама и до 25 милијуна. Односно, потенцијал за мобилизацију нагло је опао. Често се позивају људи који никада нису држали оружје у рукама и из здравствених разлога уопће нису способни за борбу.

Али претпоставимо да је мобилизирано неколико стотина тисућа људи. Те људе треба одјенути у војне униформе, дати им панцире и кациге. То су гигантски трошкови. А има ли залиха униформи и опреме? Често се панцири морају купити о властитом трошку. Легендарна украјинска корупција хара и даље и тамо нема „пруске дициплине“.

Резервисте је потребно хранити најмање два пута дневно. Чак и на мјестима формирања могу се правити оброци. Али у ратној зони ситуација је сасвим другачија. У Донбасу се гарнизони Оружаних снага Украјине граде већ осам година. Али за тек пристигле снаге мора се све градити испочетка. Сухи оброци или пољске кухиње. Али и то треба допремити и припремити. Постоје ли мобилизацијске резерве за пољске кухиње? Тешко. У западним војскама нема пољских кухиња. Имају сухе оброке. Али да бисте припремили сухе оброке, морате имати цијелу индустрију, а ни ње нема.

Нема кадра

Потребно је одржавати хигијену и редовито прати или мијењати униформе. Потребан је сустав медицинске скрби, од болничара на фронту у до болница у позадини, па сустав за евакуацију рањеника. Требају и официри који ће свим тим управљати. Али за тако велико, петероструко проширење војске једноставно нема кадра. Сви који могу заповиједати одавно су на фронту. Већина их је већ погинула или су рањени.

Недостатак горива и стрељива, умор војника, недостатак квалифицираних војних стручњака, недостатак зрачне подршке, колосални логистички проблеми, све то игнорирају они који тврде да ће Оружане снаге Украјине добити нове снаге.

Али главно је да се модерно ратовање разликује од оног у Другом свјетском рату. Улога пјешадије је нагло опала. Да, ту су уличне борбе, узимајући у обзир варварску стратегију Оружаних снага Украјине и претварање градова и села у упоришта, а оне захтијевају пјешадију. Али одлучујући фактор у модерним биткама је тко контролира зрак.

Зракопловство Оружаних снага Украјине углавном је поражено на аеродромима већ у првим данима операције. Преживјеле зракоплове уништили су снажни руски сустави протузрачне обране и борбени зракоплови. Недавно су се у зраку поновно почели појављивати украјински ратни зракоплови. Они су очито дио од отприлике 70 борбених зракоплова совјетске производње који су припадали Пољској, Румуњској и низу других бивших савезника СССР-а. Али то су јако застарјели зракоплови који не могу добити пристојно одржавање због чињенице да је мрежа аеродрома у Украјини уништена.

Активности украјинског ратног зракопловства своде се на то да покажу да Кијев има борбене зракоплове. Они практички не играју никакву улогу у тијеку непријатељстава и пуно су инфериорнији од ултрамодерних руских борбених авиона. Сваки покушај украјинских пилота да се укључе у борбу се показао као самоубилачки.

Сустави протузрачне обране Украјине средњег и дугог домета уништени су готово у потпуности. То не допушта покривање мјеста размјештаја трупа и великих војних објеката од напада руских зракоплова и крстарећих пројектила. Оно што имају Украјинци у огромним количинама, сложени су и непоуздани сустави. Дјелују до висине од 5 километара, што оштро ограничава њихову учинковитост.

Омјер губитака руске и украјинске војске је отприлике 1 према 5. Омјер ратних заробљеника је 1 према 10. Овог тренутка је више од 8000 украјинских војника у заробљеништву у Русији. У Украјини има 500 до 700 руских заробљеника. Штовише, ако су руски војници били заробљени на почетку непријатељстава, сада су се губици руских војника смањили, али у Оружаним снагама Украјине процес предаје је у порасту. Како се мобилизирани војници појављују на фронти, а они не горе од жеље за борбом и умирањем, уз честе бијегове официра, очито ће се повећати број заробљених украјинских војника.

Квалитет управљања

Заповједник операције руских трупа је генерал Дворников. Има 60 година и прошао је све кораке војне службе, од заповједника вода до заповједника једне од четири руске војне области. Дворников има право борбено искуство. Заповиједао је скупином руских војника у Сирији у најтежем раздобљу, када су се терористи Исламске државе приближили Дамаску.

Заповједник Оружаних снага Украјине, генерал Залужни, 48 година, већ је производ НАТО образовања. Заповједно искуство му је специфично. Уосталом, свих ових година Оружане снаге Украјине „бориле су се“ с милицијама Донбаса. Али тај је рат имао чисто позицијски карактер, што га оштро разликује од садашње фазе својом великом покретљивошћу и недостатком прве црте бојишнице.

Западне испоруке оружја су важне. Али у позадини чињенице да је 1.500 топова и минобацача Оружаних снага Украјине већ уништено, појава 89 америчких хаубица неће донијети прекретницу у непријатељствима. Модерни амерички зракоплови неће бити дани Кијеву. Скупи су, а обука пилота траје годинама. Тенкови совјетске производње из арсенала Пољске су од прије 30 година. Модерни западни тенкови лак су плијен руских јуришних зракоплова. Тешко западно оружје, о којем се толико говори као о јамству неизбјежне побједе Оружаних снага Украјине, тек треба испоручити. Од Лавова, главне точке опскрбе западног оружја, до црте бојишнице у Северодоњецку је више од тисућу километара. И то уз потпуну зрачну надмоћ руског ратног зракопловства. Како ће се то испоручити на исток? То је немогућа мисија и само долијева уље на ватру пропаганде. Исте оне у којој су Кијев и Запад јако добри, али на бојном бољу и у економском рату су права катастрофа.

Русија се не бори против Украјине, него против НАТО пакта, који користи Оружане снаге Украјине као своје помоћне снаге. Без војне, политичке, информацијске и пропагандне потпоре Сједињених Држава и њихових савезника, сукоб би одавно завршио. Сједињене Државе намјеравају потрошити 40 милијарди долара на продуљење „вруће“ фазе борбе у Украјини. Ово је гигантски износ који показује да је „рат до посљедњег Украјинца“ главни приоритет америчке вањске политике.

Незнатно скраћена верзија текста објављеног на сајту alterminfo.blogspot.com

Насловна фотографија: Tass/Река Александр